Vagner u Izraelu
Uspomene,
bol, bes
Izvoditi Vagnera? To je poslednji tabu. Na nivou nacije postoji jedno uopšteno mišljenje, ili prosto osećanje, da će izvođenje Vagnerove muzike biti veoma neprikladna ideja sve dok je živ i jedan jedini Jevrejin, žrtva holokausta
Ponovo taj čovek.
Neko bi možda pomislio ili bi se barem ponadao da je moć Riharda Vagnera
u podsticanju mržnje, besa i beskrajnog niza dosadnih naučnih istraživanja,
do sada već iščezla. Najzad, čovek je umro pre 117 godina. Njegov
uticaj je, naravno, bio ogroman. Njegov megalomanski koncept Gesamtkunstwerk
(totalan umetnički rad) izvršio je velike promene u muzičkom teatru, od
harmonije do scenskih kostima. Posle Vagnera, u decenijama koje su
usledile kompozitori su bili primorani da prihvate svim srcem Vagnerove
ideje, ili da ih odbace u potpunosti. Kao i kad je nevinost u pitanju, nešto
između nije postojalo.
Ali, od tih epskih dana do danas prošlo je više od jednog veka. Opera The Ring imala je bezbroj opravdanih i neopravdanih postavki (ostavićemo ovog puta Covent Garden po strani). Više knjiga je napisano o Vagneru nego o bilo kojoj drugoj istorijskoj ličnosti, ako izuzmemo Isusta Hrista i Napoleona. Vagnerovi protivurečni stavovi po pitanju Jevreja, izraženi u njegovom prilično nepovezanom eseju “Judaizam u muzici”, predmet su beskrajnih debata. Nije li došlo vreme da prestanemo da mislimo o Vagneru kao o večitom strašnom strašilu, i da počnemo da ga tretiramo kao svakog drugog kompozitora?
Odgovor je pozitivan, međutim nije mnogo od pomoći – zver ne umire tako lako. Čovek koji je komponovao najlepše note u muzici još uvek je sposoban da izazove gromoglasna neslaganja, što je naročito bilo evidentno u Izraelu početkom aprila kada je regionalni orkestar najavio da će izvoditi Vagnerovu “Zigfridovu idilu” na koncertu u oktobru ove godine. Odmah po najavi nastao je pravi pakao u javnosti. Činjenica da je ova opera njegovo najsuptilnije delo (himna ljubavi posvećena njegovoj ženi posle rođenja njihovog sina) nije se uopšte uvažavala, kao ni najava da će orkestrom dirigovati čovek koji je preživeo holokaust. Najava koncerta otvorila je stare rane pokrenuvši različita pitanja: pitanje Vagnerovog pangermanskog nacionalizma kao utemeljivača nacističke filozofije; pitanje Vagnera kao omiljenog Hitlerovog kompozitora; pitanje Vagnerove muzike koja je odjekivala kroz zvučnike u kampovima smrti (što je tačno, ali se svirala i Betovenova muzika takođe).
Međutim, pogrešno je i netačno tvrditi da se Vagnerova muzika nije nikad izvodila u Izraelu. Zubin Mehta i Izraelska filharmonija pokušali su da odsviraju preludij iz dela “Tristan i Izolda” na koncertu održanom 1981. godine za vreme bisa. Ovaj preludij važi za najznačajniju harmonijsku petominutnu deonicu u istoriji zapadne muzike. Međutim, izvođači su bili preglasani povicima “sramota” i zasuti suzama, sve dok se u jednom trenutku nije popeo na pozornicu razvodnik pozorišta, koji je zavrnuvši rukave uniforme pokazao istetovirani broj iz koncentracionog logora. Naravno, koncert je bio prekinut.
Uzaludno su Zubin Mehta i njegovi sledbenici ukazivali na anomaliju i besmislenost situacije. Izrael je moderna demokratska zemlja koja veruje u slobodu izražavanja. Mnogo Izraelaca vozi automobile marke “folksvagen” uprkos činjenici da je kompanija eksploatisala Jevreje tokom Drugog svetskog rata, koristeći njihov robovski status u proizvodnji svojih automobila. Mehta je kasnije žalosno priznao: “Muzika prenosi mnogo više od folksvagena." Mislio je pri tome na uspomene, bol, bes.
Treba istaći da su Vagnerovi najglasniji pobornici ponekad sami sebi najveći neprijatelji. Pre dve godine, na primer, kompanija “Dojče gramofon” izdala je CD sa Vagnerovim “najvećim hitovima” sa slikom bojnog helikoptera na naslovnoj strani. Propagandna poruka za potencijalnu ciljnu grupu glasila je da je Vagnerova muzika “o smrti, uništenju, moći i konfliktu”.
Uprkos ludilu koje vlada oko Vagnera jevrejski muzičari ne odustaju od pokušaja da savladaju otpor prema muzici ovog nemačkog kompozitora u Izraelu. Daniel Bernboim je ranih 90-ih godina načinio još jedan neuspeo pokušaj u izvođenju Vagnerove muzike sa Izraelskom filharmonijom – orkestar je, prebrojavši 36.000 pretplatnika opere, naglo odustao od te ideje. Ista ta publika odgovorila je sprečavanjem Nove izraelske opere u realizaciji postavljanja Vagnerove opere 1998. godine, a seminar koji je organizovala kompanija “Tel Aviv” pretvorio se u omanju pobunu kada su operski pevač i pijanista tokom predavanja pokušali da izvedu ilustracije sastavljene od izvoda iz Vagnerovih dela.
Međutim, Vagner je načinio potajni prodor na izraelsko tlo prošle godine. Predstavnici studentskog festivala Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu pozdravili su teatar iz Barselone sa španskom adaptacijom originalne Vagnerove muzike, opere “Tristan i Izolda”. De facto zabrana izvođenja opera Riharda Štrausa – kompozitora koji je za razliku od Vagnera živeo prilično udobno u nacističkoj Nemačkoj – zvanično je podignuta 1998. godine, kada je gostujuća kirovska opera izvela operu “Saloma” u Tel Avivu.
Možda se izraelsko javno mnjenje sada polagano formira u pravcu prihvatanja Vagnerove muzike. Najzad, Izrael i Nemačka su nedavno učinili početne korake u kulturnom pomirenju. Prošlog leta je izvedena Malerova “Simfonija vaskrsnuća” ispred koncentracionog logora u Buhenvaldu, a svirali su zajedno izvođači Izraelske filharmonije i Bavarskog državnog orkestra. Johanes Rau, nemački predsednik, prošlog meseca se obratio Jevrejima iz Nemačke – nezamisliv čin, čak i pre deset godina.
Ali, izvoditi Vagnera? To je poslednji tabu. Na nivou nacije postoji jedno uopšteno mišljenje, ili prosto osećanje, da će izvođenje Vagnerove muzike biti veoma neprikladna ideja sve dok je živ i jedan jedini Jevrejin, žrtva holokausta. Ko bi se tome usprotivio? “Ako je muzika hrana ljubavi, neka svira”, napisao je Šekspir. Može i drugačije – ako je muzika uzrok stresa, neka zaćuti.
(The Times)
