Balkan boy osvojio Nemačku
Eurodžiber u Eurotrešu
Šta je to što ima ovaj balkan boy iz nemačke provincije a što je toliko fasciniralo Nemce? Najjednostavniji i najtačniji odgovor bio bi: baš ništa
Zvonko Trpkovski
je bio sasvim običan gastarbajterski sin, neugledni working
class momak – nezaposleni automehaničar – iz učmale nemačke
vukojebine zvane Hajdenhajm. Živeo je svoj obični, anonimni život
muvajući se amo-tamo po svojoj palanci u potrazi za devojkama i provodom,
igrajući bilijar, bildujući i čvareći se u solarijumu, slušajući
groznu balkansku i još grozniju nemačku muziku i uredno gledajući –
bez zaštitne opreme – osobito užasnu nemačku televiziju (to ovaploćenje
haj-tek treša bogatih, nedostižan
uzor za mutante iz ovdašnje pink-civilizacije) i, uopšte, čekajući da
se nekako "sredi", oženi, ostari i umre bez da je iko osim
najbliže okoline i primetio njegovo postojanje. Onda je, međutim, Bog
bacio pogled na Zlatka: veseljak iz Hajdenhajma se prijavio za učešće u
TV seriji Veliki brat, "dokumentarnoj" trakavici koja draška
voajerske porive lobotomizovanih miliona: grupa ljudi, "likova iz komšiluka",
zatvori se u kuću i njihove dogodovštine se zatim prate u celini i
celosti (ima i na webu!), do
najintimnijih detalja. "Gluma" je, dakle, out, u modi je real life,
ili makar posredovani privid realnosti, jer samo na to – na "pravu
stvar" – još reaguju umrtvljene moždane mase ispraznih
Eurofilistara. I serija, bogami, hara Nemačkom, rušeći rekorde
gledanosti. Gledaoci mogu da glasaju koga žele da izbace iz serije, pa se
tako i Zlatko posle nekog vremena našao napolju, ali ispostavilo se da je
njegova karijera tu tek počela: u međuvremenu je toliko prirastao za
srce jednom delu publike da je njegova popularnost prerasla u samorodan
fenomen za koji je narečena serija bila tek okidač, "pogonska
raketa" koja mu više nije potrebna. Zlatko sada ima svoj show
od šest epizoda ("Zlatkov svet"!) u kojem kamere slobodno vršljaju
po njegovom životu, gostuje po raznim nemačkim televizijama, daje
desetine intervjua, snima pop pesmu, sprema se za turneju, a izašao je i
na naslovnoj strani Šterna uz
natpis "Kralj Nemačke". Razume se, pare koje je dobio i one
koje su u izgledu daleko nadmašuju premije učesnika Velikog
brata...
BRIJANJE DLAKA: Šta je to što ima ovaj balkan boy iz nemačke provincije a što je toliko fasciniralo Nemce? Najjednostavniji i najtačniji odgovor bio bi: baš ništa. Fascinantno je bilo to što veseli Zlatko nije ni pokušao da fascinira bilo koga: on je samo sve vreme bio to što jeste, bez ikakvog "kritičkog odmaka" bilo koje vrste, kakav savremeni čovek – opterećen uzorima i modelima svih vrsta, bolno svestan složenosti i zahtevnosti sveta i svoje lične nesavršenosti – uspostavlja prema vlastitom životu i ličnosti; bio je, dakle, "dražesno" lišen autorefleksije poput amebe ili puža. Njegov je život, naime, zatvoren sistem u kojem se on sasvim dobro oseća jerbo je potpuno lišen svake želje da iz tog sistema iskorači, potpuno nezainteresovan za samousavršavanje – osim ako bildovanje i brijanje dlaka na prsima ne smatrate nečim takvim – kao princip koji se čoveku Zapada odmalena usađuje u (pod)svest kao zamajac njegovih budućih životnih postignuća. Zlatko je, naime, sa stanovišta svih boljih vrednosti, nesumnjivo "izgubljen slučaj": osim što izgleda i ponaša se kao ideal – tipsko otelotvorenje onoga što se na beogradskoj kaldrmi od milošte naziva džiberčina, Zlatko je u svakom trenutku spreman i voljan da svetu bez kompleksa obznani svoj weltanschauung; tako će, recimo, mirno izjaviti da nikada u životu nije nijednu knjigu pročitao do kraja, na spomen Šekspira će pitati da li se radi o nekom filmadžiji ili TV voditelju, dok će konstataciju koleginice iz Velikog brata da je heteroseksualac primiti kao ličnu uvredu: "Nisam ja peder!"
PRAZILUČKA EGZISTENCIJA: Hari Truman se, dakle, pretvorio u Foresta Gampa iz našeg sokaka; ovo je toliko oduševilo (neke) Nemce da je Zlatko – koji je u međuvremenu dobio i nadimak Mozak – stekao kultno sledbeništvo: njegova blažena rasterećenost od cerebralnog – kakvu široki slojevi ljudi na Balkanu inače nose kroz život lako i prirodno kao svoje gunjeve od jagnjeće kože – bila je s olakšanjem prepoznata i usvojena od svih istinskih paćenika glede nelagodnosti u kulturi. I u tome je, u prostorno-civilizacijskom kontekstu, bitan deo tajne Zlatkovog vrtoglavog uspeha: on imponuje nemačkom/evropskom filistru upravo svojom nesputanom prazilučkom egzistencijom (koja kao da je nova forma nekadašnje nadriromantičarske fascinacije idiličnim životom Dobrog Divljaka), savršenim odsustvom sumnje-u-sebe koja danas nužno razdire svakog belog srednjoklasnog muškarca koji drži do sebe, okruženog ruinama starih (patrijarhalnih) vrednosti, a još nespremnog da iskreno prihvati nove, pluralističke. Zato je Zlatko mogao na ovaj način da uspe samo u Nemačkoj ili negde drugde na Zapadu: kod kuće, na Balkanu, on bi bio toliko običan i tipičan da ga niko ne bi primetio. Jer, ovde je posvemašnji džiberluk dominantna forma egzistencije, neupitna "muška" vrednost (kojoj, naravno, podležu i žene) građena i na svoj način usavršavana kroz vekove; u međuvremenu, s ubrzanim raspadanjem društvenog tkiva, pihtijasta i antropomorfna džiberska masa postala je svojevrsni podsticani ideal (i tu je ključna uloga ružičastih televizija i raznih Madona-made-in-Požarevac), "rurbana" (S. Radojević) gomila konstantno fascinirana gadgetima savremene civilizacije (mobilni telefoni, skupa kola etc.) i konstantno ogorčeno suprotstavljena njenoj suštini. Naizgled paradoksalno, problem je sa džiberima u tome što definitivno nisu licemeri: na njihovom stepenu civilizacijskog razvoja nemoguće je osetiti bilo kakav poriv da se bude drugačiji, bolji od Savršenog Sebe, prezadovoljnog večitim perpetuiranjem jedne zapravo odavno krepale civilizacijske matrice, zombi-egzistencijom kulturalnog modela koji se rado preoblači u moderne krpice, ali samo zato da bi još bolje sačuvao svoju Izvornu Divljačnost, "neiskvarenost" mekušnim vrednostima današnjeg frustrirajuće "politički korektnog", multi-kulti, liberalnog i feminiziranog, low-fat, no-smoking i aseptičnog Zapada, ogrezlog u svojoj zbunjujućoj Postmodernosti koja se polako ali nepovratno uspostavlja kao jedino moguće, bezalternativno stanje, na užasavanje svih gubitnika kulturalne tranzicije.
SAJBER-DŽIBER: Kao arhetipski gastarbajterski bastard, Zlatko-kao-metafora postao je idealni križanac balkanskog "macho-fosila" (koji je danas moguć samo kao predizajnirana travestija) i grčevito izumirućih "desnih" vrednosti nemačke/evropske provincije. Zato je svojim obožavaocima potreban kao otelotvorenje svega onoga čemu i sami teže, ali u čemu ih delimično sprečava građansko "lepo vaspitanje", taj dekadentni, žuljajući izum evropske Građanštine. A nije li to, uostalom, uloga svih pravih Zvezda: da slobodno odžive naše potencijalne egzistencije, sve ono što bismo činili i bili samo da možemo i smemo. Kao rasnom autsajderu sa sumnjivih rubova evropskog kontinenta, Zlatku se, naprosto, može da ne ferma Šekspira zato što je odrastao u okruženju koje ništa na svetu neće razuveriti da su građanski maniri rezervisani samo za "pedere i Vojvođane", i da je bilo kakvo "suvišno" i "samosvrhovito" – tj. praktično neupotrebljivo – znanje i obrazovanje posao za dokone sakalude koje sramote svoje čestite trudbeničke familije. Otuda je sasvim prirodno da savršeni Eurodžiber iz mračnih dubina balkanske terra incognita izazove divljenje i zavist kod uzdrmanog mnogomilionskog muškobanjastog Eurotreša koji pati od žestoke krize identiteta, s vrlo mršavim izgledima da je prevaziđe tako da na kraju sve ostane-po-starom. Zato je za Eurotreš lik kao Zlatko dobra vest iz bolje prošlosti, varljiva potvrda da je još uvek moguća ovakva treš-egzistencija, decenijama opasno ugrožavana od decentralizacije i dehijerarhizacije Tradicionalnih Vrednosti. Dok razgaćen pije pivo, gladi se po stomaku i čeka prenos utakmice, Eurotreš može bar na trenutak da se zavara pomišlju kako Sve Nije Izgubljeno. To je, naravno, iluzija, i on će to brzo biti prisiljen da spozna.
Bilo je neke gvozdene logike u tome da se Zlatkova muzejska egzistencija "ovekoveči" u medijima, da dobije svoj "produžetak" u vidu apsurdne, operetske popularnosti, instantnog pop-statusa stečenog na odsustvu bilo kakve izuzetnosti (Vorhole, gde si?). Kao "kulturni model", njegova egzistencija je na Kontinentu moguća još samo kao soap-opera, bizarna medijska trivia, karnevalizovano Odsustvo Smisla. Na Potkontinentu sa kojeg je (i) Zlatko pristigao među Nemce ovo je još uvek role-model, standard po kojem se kroje životi i mišljenja, sistem vrednosti koji reprodukuje većina ovdašnjih porodica, tih opasnih legla svakovrsne niskosti i nasilja. Otuda su ovde, umesto ljigave medijske operete, u modi krvave kupke: represivni, tiranski tradicionalizam navukao je nove krpice, oboružao se satelitskim antenama, mobilnim telefonima i savremenim pucaljkama, usvojio "mesijanski" vokabular i krenuo u boj za vlastito preživljavanje i multiplikovanje do u lošu beskonačnost. Zato je pravi "kulturalni junak" ovog regiona sveta mutantno biće zvano sajber-džiber, kreatura koja će prva i jedina u svetu uspešno preseliti praziluk u virtuelni svet čipova. I od njega, bogami, neće biti efikasne odbrane.
Teofil Pančić
