Vreme broj 486, 29. april 2000.

Košarka: Solunska priča

Evropski het-trik

Činjenica da su sva tri evro-kupa osvojili klubovi koje vode naši treneri nedvosmisleno potvrđuje dominaciju čuvene "srpske škole", ali radost zbog uspeha naših stručnjaka i igrača u inostranstvu ne može sasvim da potisne epizodnu ulogu naših timova na evro-sceni

Nepunih mesec dana po smrti profesora Aleksandra Nikolića, rodonačelnika jugoslovenske trenerske škole, na listu pobednika tri evropska košarkaška kupa upisana su tri imena naših stručnjaka. Prvo je Limož Duška Ivanovića osvojio Kup Koraća, potom je Dušan Ivković sa svojim AEK-om trijumfovao u Kupu Saporta, da bi het-trik zaokružio Željko Obradović sa svojim Panatinaikosom osvajanjem Evropske lige čiji je finalni turnir igran u Solunu. Evropa opet bruji o "srpskoj trenerskoj školi", menadžeri timova koji pretenduju da osvoje neki evro-trofej raspituju se kada naši najtrofejniji treneri postaju slobodni, ne bi li ih potpisali i tako obezbedili najbitniji preduslov za uspeh u Evropi, zavidljivci uvek kad mogu lansiraju otrovnu tezu o "FIBA mafiji" koja, navodno, zbog Bore Stankovića, forsira jugo-trenere i igrače, ali činjenice o dominaciji naših stručnjaka ostaju jer su brojke tvrdoglave. Ako za trenutak "prisvojimo" Željka Pavličevića, Zmaga Sagadina i Slobodana Sunotića kao izdanke iste trenerske škole, što nesporno jesu i što uostalom i sami priznaju, onda proizilazi da je u poslednjih 13 godina, od uvođenja "final four" u Evropskoj ligi, od 39 mogućih titula 19 (fantastičnih 48,7 odsto) pripalo timovima na čijoj su klupi bili naši treneri (vidi okvir).

OBRADOVIĆEV "KARE": Željko Obradović je posebna priča. U Solunu je osvojio četvrtu titulu prvaka Evrope čime je dostigao Božu Mljkovića, ali je prvi trener kome je to uspelo sa četiri različita tima! I još jedan podatak: svaki put kada je učestvovao u Evro-ligi, što će reći šest puta, Obradović je stizao do "final four". Najtrofejniji trener evropske košarke u poslednjoj deceniji (ne zaboravimo dva Kupa Saporta, jedan sa Real Madridom i jedan sa Benetonom, plus pregršt medalja sa reprezentacijom) ovako se seća svojih šest evro-završnica:

"Trijumf sa Partizanom 1992. svakako je emotivno najdraži. Bili smo svi mladi, takoreći anonimni, prognani iz zemlje i prisiljeni da igramo u Fuenlabradi. Bili smo autsajderi tokom celog takmičenja, kao takvi smo stigli i u Istanbul a vratili se kao evropski prvaci. Kada mi je pokojni profesor Aleksandar Nikolić rekao da mi želi još mnogo ovakvih trofeja, mislio sam da se šali, ali još jednom je bio u pravu."

Huventud 1994. u Tel Avivu?

"Najviše pamtim doček u Badaloni. Ceo grad je bio na ulicama, priredili su nam veličanstven, nezaboravan doček. Čovek se oseti ponosnim kada vidi da je s onim što je radio i uradio usrećio toliko ljudi."

Real Madrid 1995. u Saragosi?

"Srećan sam zbog činjenice da je jedan svetski as kakav je Arvidas Sabonis otišao iz evropske košarke sa titulom prvaka Evrope posle šest sezona u Španiji."

Panatinaikos 2000. u Solunu?

"Izdržali smo pritisak favorita. Od prvog dana svi su nas gurali na tron i trebalo je sve to podneti. Igrali smo dobro tokom cele evro-sezone i na kraju zasluženo slavili."

Dva neuspeha, 1996. sa Realom i 1998. sa Benetonom?

"U Parizu smo vodili protiv Barselone u prvom poluvremenu sa 15 razlike a ipak izgubili, jer smo imali tanku klupu. U Barseloni smo izgubili od AEK-a u samoj završnici, Bane Prelević nam je ubacio trojku... Ljudi su skloni da pamte trojke Đorđevića i Tompsona koje su donele titule Partizanu i Huventudu, ali ja pamtim i tu trojku Prelevića koja nas je izbacila iz finala."

Obradović smatra da nema neke posebne tajne u dominaciji jugoslovenskih trenera:

"Ima i te kako dobrih trenera i u drugim zemljama, ako se mi po nečemu razlikujemo onda je to rad. Mi smo, jednostavno, ambiciozniji, tražimo više, strožiji smo u zahtevima i ciljevima i prema sebi i prema igračima. Posle toga dođe sve ono što smo naučili kao pripadnici iste trenerske škole, zatim je tu naša saradnja, međusobna podrška, razmena iskustava, informacija, kaseta... To je tajna, ako je ima."

ZLATNI TANDEM: U konkretnoj solunskoj priči o drugom trijumfu Panatinaikos (i prvi, 1996. u Parizu, ostvaren je sa našim trenerom Božom Maljkovićem) nezaobilazna je i uloga dvojice naših reprezentativaca: Željka Rebrače i Dejana Bodiroge. Tandem koji je 1998. blistao na Svetskom prvenstvu u Atini još jednom je slavio na tlu Grčke, ovog puta u istom klupskom dresu.

"Sada mogu u penziju, prigovarali su mi da sam osvojio sve osim Evropske lige, konačno i nju imam", kaže Bodiroga koji će na kraju sezone odlučiti da li ostaje u Panatinaikosu ili odlazi u NBA da u Sakramentu, gde su već Divac i Stojaković, uveća jugo-koloniju. Bodiroga u finalu nije blistao, ali je manirom iskusnog igrača znao da izdrži i "ne siluje":

"Imao sam grčeve u nogama, jedva sam se kretao. Video sam da mi ne ide šut, pa sam se trudio da igram za druge. Jednako sam srećan, ovo je bio moj prvi 'final four' i prvi trijumf."

Željko Rebrača je posle briljantne partije u finalu protiv sjajnog Nejta Hufmana iz Makabija zasluženo izabran za MVP igrača turnira.

"Posle osam godina osvojio sam drugu titulu prvaka Evrope i neizmerno sam srećan. Između onog trijumfa sa Partizanom pre osam godina i ovog sada sa Panatinaikosom dogodilo se toliko toga u mojoj karijeri da već sada mogu reći da sam ponosan na sve što sam uradio."

GDE SU NAŠI?: Lepo je što naši treneri i igrači trijumfuju po svetu, ali uz sve zadovoljstvo i ponos ostaje i pomalo gorak ukus izvesnog zavravanja jer ipak nije reč o direktnim uspesima NAŠE košarke. Gde su naši klubovi, naši igrači u našim klubovima? Evro-sezona je bila tragična, uz sva uvažavanja objektivnih okolnosti zbog izgnanstva naših timova u susedne zemlje. Uvek ćemo se radovati svim titulama Obradovića, Ivkovića, Maljkovića, Pešića, Šakote, Ivanovića, Vukovića, Đurovića... i svih naših igrača, ali radost bi bila još veća kada bi naši timovi imali značajniju ulogu u evro-kupovima. Od trijumfa Partizana 1992. beležimo još samo jedno (epizodno) učešće crno-belih na "final four" u Barseloni 1998. i Zvezdino finale u Kupu Koraća iste godine. Malo, isuviše malo. Uslovi jesu teški, ali i u njima bi se moglo nešto uraditi. Ideja o povratku (dela) stručnjaka i igrača u naše klubove nije loša, pod uslovom da klubovi odreše kesu i plate igrače da se vrate iz inostranstva. S obzirom na neke cifre koje se isplaćuju u pojedinim klubovima domaćim igračima, nije utopija očekivati povratak iskusnih igrača koji su poslednjih godina bili u inostranstvu. Međutim, još važnije bi bilo vratiti bar deo trenerskog kadra, a to će ići znatno teže.

Vladimir Stanković

Apsolutna dominacija

prethodni sadržaj naredni