Poliveni polivač
Kad vladarska autocenzura ode dođavola
Autoritarna
društva, opterećena bilo kojom vrstom (nadri)ideologije, nisu “urođeno”
sklona samo upropaštavanju života sopstvenih podanika nego i žalosnoj
autodegradaciji; kao da nekontrolisana moć njenog nosioca izlaže povećanom
riziku od dekadencije jezika i
smisla. Naravno, tirani su se retko kada u istoriji odlikovali nekom
briljantnom pameću, i takvo se šta od njih i ne očekuje; umesto
superiornih intelektualnih egzibicija – koje svetinu niti zanimaju niti
uzbuđuju – mnogo je korisnija vešta
demagogija, to jest ugodno draškanje Niščih po onim mestima gde su
najgolicljiviji. I na svom početku, te u doba rasta i zrelosti,
autoritarni poreci se zaista nepogrešivo služe harizmom Vođe i demagoško-mobilizatorskim
jezikom. Kako se, međutim, “neprovetreno” društveno tkivo nužno
s protokom vremena pretvara u krpež i gnjilež, tako i svi autocenzorski mehanizmi vladarskog govora – oni koji služe
prikrivanju istinske prirode Centra Moći – postepeno odlaze dođavola,
pa se Moć ubrzo nađe prikazana u svojoj ogoljenoj banalnosti, koja bi
bila urnebesno smešna samo da nije (u trenutku razgolićenja) još uvek
tako strašna. Međutim, “obznana” njene stvarne “smešnoće”
pouzdan je znak da joj se bliži kraj: ništa više ne može trajnije zadržati
tu provalu prostačke nesuvislosti i amoralnosti, jedini stvarni mentalni
sadržaj savremenog nosioca nelegitimne Moći.
Rahmetli Franjo Tuđman, istoričar-amater, ražalovani general i nekadašnji predsednik FK Partizan, u svom se desetogodišnjem vladarskom životu nalupetao toliko nepojamnih gluposti da su samo njegovi “biseri” dovoljni da kvalitetno ispune tri-četiri antologije tipa one feralovske “Greatest shits”; ipak, obznana konačne demencije, kao najave neopozivog kraja jednog poretka, usledila je onda kada je historik-kolerik izvoleo saopštiti kako su njegovi protivnici svi odreda “djeca vojnih lica” i “potomci mješovitih brakova”. Ovo je, s razlogom, bilo prepoznato kao karikaturalni, samodemaskirajući autogol: ko su, ako ne njegova rođena deca, “deca vojnog lica”? Ko su, ako ne njegovi rođeni unuci, “potomci mešanih brakova”?! Do ove izjave ex-general je mogao biti tretiran kao mušičavi starac s manijom veličine; od nje, on je dobio “kvalitet više” – razotkrio je svojim protivnicima svoju fatalnu slabost: strukturalno slepilo koje naposletku razara sve diktature, totalno odsustvo autopercepcije, nemogućnost smeštanja vlastite ličnosti u “koordinatni sistem” koji korespondira sa spoljnom stvarnošću.
Čuveni govor dr Mirjane Marković u Crnoj Travi obogatio je tamnu stranu istorije Deset Krvavih Godina kreativnim sociološkim doprinosom na temu “frustriranih muškaraca i endokrinološki oštećenih žena” te hroničnog “nedostatka higijenskih navika” iliti “nekupanja” opozicionih lidera i čelnika srpskih gradova, s posebnim naglaskom na Beograd; tako je, u “poetičkom” smislu, ovaj govor tresnuo na ono dno na koje se, u etičkom smislu, prethodno prizemljio notorni istup Dragana Tomića glede Đinđićevog ujaka, pa sada zajedno ponosno sačinjavaju onu Najnižu Tačku u viševekovnoj istoriji srpskog jezika. Međutim, važniji – mada manje živopisan – deo tog govora jeste lamentiranje direktorke JUL-a na temu “pokradenosti” srpskih gradova i činjenice da, eto, nosiocima lokalne vlasti u Beogradu niko nije objasnio kada su bili mali “da se ne smeju prisvajati tuđe stvari”. E sad, pravo je pitanje na ovom mestu (tzv. “million $ question”) da li i kuće, tj. vile po elitnim senovitim brdima spadaju u stvari, ili su one više nekako... pojave?!
Na ovaj istup se nadovezala razmena parapolemičke argumentacije na relaciji JUL-SPO, uglavnom na izazovnu temu “ko se više nakrao i obogatio za ovih deset godina”? Cinik bi rekao da je rezultat krajnje neizvestan i da će odlučivati “majstorica”, ali ja nisam cinik: mene zanima “izdajničko” svojstvo jezika kojim se – sve neopreznije – služi vrh ovdašnje “političke klase”. U tom je smislu najveća korist od dozirane decentralizacije društvene i finansijske moći koja je usledila nakon poslednjih lokalnih izbora baš u tome što se “politička klasa” na vlasti raspolutila na konkurentske grupacije koje javno trijumfalno pokazuju prljav veš svojih konkurenata; zato im možda treba verovati za sve što kažu jedni o drugima... Bitna je razlika među njima, ipak, u stepenu (ne)usklađenosti retorike i stvarnosti: u međusobnom džapanju profitera pseudotranzicije gore će proći onaj ko pati od većeg zjapa između proklamovanog i vidljivog. I tu je problem direktorke JUL-a: u onom “tuđmanovskom” fatalnom odsustvu autopercepcije, u zapanjujućem neuviđanju promene stvarnosti koja zahteva promenu jezika: nastupati u ime levih populista a.d. 2000. baš kao da je i dalje 1990. štetno je za samog govornika: jer, doslovno SVI ljudi u Srbiji (od kojih je ogromna većina samo gubila u ovih desetak godina!) znaju i vide da osoba koja druge optužuje za “prisvajanje” sama spada među najizrazitije, odnosno veoma, veoma malobrojne dobitnike užasnih, zločinačkih, sramnih i iznad svega sirotinjskih srpskih devedesetih. Za ovaj uvid im, naime, ne treba dubinsko poznavanje ideologije, politike, istorije ili “ubeđivačkih mehanizama” propagande: dovoljno je da prođu Tolstojevom i Užičkom ulicom. Još ako posete i Bambija, izgubiće svaku volju za postavljanjem dodatnih pitanja. Javni govornik koji, dakle, ignoriše činjenicu da ama baš svi u jednom društvu znaju bazične činjenice o njegovom statusu – imovinskom, političkom, društvenom – s impresivnom efikasnošću radi protiv sebe. Ova je autodemaskirajuća radnja, naravno, nesvesna: govornik živi u svojoj, paralelnoj realnosti, u ideološkom konstruktu, i zato jezik kojim se služi prilagođava komunikaciji s tim konstruktom, a ne s “banalnim” spoljnim svetom. Tako je i Tuđman pričao što je pričao jer je, vođen ideološkim fantazmima, ali i uznapredovalom entropijom jednog poretka, jednostavno apstrahovao neprijatne činjenice o idealnoj primenjivosti svojih optužbi na sebe i svoje bližnje. I onda smelo krenuo da toroče, dirljivo nesvestan da se već i Dvorjani sumnjičavo zgledaju. Kraj je već bio posve blizu, jer je bilo jasno da se Gospodar više ne snalazi u procenama, u pragmatičnom pozicioniranju vlastite ličnosti kontra ostatku sveta.
U govoru u Crnoj Travi i potonjim reakcijama JUL-a na SPO-ov odgovor krasno se vidi ova osveta jezika i smisla svom dugogodišnjem ugnjetaču: sve i da je svaka izrečena optužujuća reč apsolutno tačna, mesto sa kojeg se govori je upravo tim i takvim rečima delegitimisano, jer je u tom društvu – od kojeg Govornik očekuje razumevanje i odobravanje – common knowledge da su baš Govornik i njegovo okruženje ona instanca koja je epicentar Pošasti ka kojoj je uperen moralistički prst. I onda, normalno, usledi burleskni efekat poznat iz priče o polivenom polivaču, ubrzano potkopavajući preostale stubove delegitimisanog Poretka.
Teofil Pančić
