Vreme broj 488, 13. maj 2000.

Karakterologija Jugoslovena, treći put

Rastvaranje naroda

Na popisu 2001. godine videćemo koliko se još građana oseća i izjašnjava kao Jugosloven. Bitnije od toga jeste shvatiti da posle nestanka jedne i osnivanja novih –pet-šest država nisu nestali narodi – ni njihov karakter

Dvornikovićeva "Karakterologija Jugoslovena" pojavljuje se sad treći put u proteklih 60 godina – svaki put u novoj Jugoslaviji. Prvo izdanje objavljeno je 1939. kod Gece Kona, upravo dok je počinjao Drugi svetski rat; pretisak je, opremljen kratkim pogovorom Vladete Jerotića, objavila beogradska "Prosveta" 1990, neposredno pred raspad SFRJ. Isti izdavač je ovih dana ponovo štampao izdanje iz 1990, ponavljajući i Jerotićev pogovor. Imajući na umu sudbinu naroda čijim se karakterima kao naučnik više od dve decenije bavio, prve i druge države Južnih Slovena i samog Vladimira Dvornikovića, sujeverni čitalac ima sve razloge da se uplaši od onog što nam se opet sprema, sad kada je knjiga ponovo objavljena. Pažljiviji čitalac, međutim, može da Dvornikovićevo kapitalno delo istražuje, s opravdanom verom da će mu ono pomoći u pronalaženju odgovora na pitanje zašto i šta to "mi" činimo, kuda to vodi ili kako "druge" navodi da se prema "nama" ponašaju.

Dr Žarko Trebješanin smatra da – i pored silnih pohvala, usklika i oduševljenja s kojim je dočekano izdanje 1990. godine – "Karakterologija Jugoslovena" uopšte nije shvaćena. "Uslov za čitanje je da knjiga postoji, a sasvim drugo pitanje da li je čitana. Nije dovoljno ni samo čitati, treba znati valjano pročitati. Na kraju, ne postoji ni samo jedno čitanje", kaće Trebješanin. "U nacionalističkoj euforiji, Dvornikovića su slavili ili oni koji ga uopšte nisu čitali ili, ako i jesu, čitali su tek ponešto i prilično površno." Dvornikovićevu drugu pojavu je u devedesetim godinama praktično zatrpala poplava "nacionalne" literature autora koji drće da je govor o nacionalnom – pa i nacionalnom karakteru – samo onaj u superlativima ili, što mu izađe na isto, demonizacija dojučerašnje "braće". S jednog ozbiljnog, analitičkog stanovišta, ističe Trebješanin, "bitno je da vidite kakva je veza između uočenih osobina i empirijskih podataka, činjenica na kojima se one zasnivaju, koliko je ta veza snaćna i jaka, koliko se argumentovano moće braniti postojanje tih osobina". "A kako ćete to vrednovati, sasvim je drugo pitanje."

KARAKTER I SUDBINA: Sam Dvorniković je izričito odbacio "etnopsihologije" i "karakterologije" koje su između dva svetska rata, u vreme njegovog istraćivačkog rada, zasnivane na "naučnom" vrednovanju rasnih odlika/razlika. To je, smatra Dvorniković, "popularna ili polunaučna psihologija rase". "Ona se gradi malo na intuiciji, malo na iskustvu, malo na proizvoljnoj fantaziji, a najviše na vannaučnoj tendenciji. O metodi niko ne polaće računa." Isto tako, nije se slagao ni sa istraćivačima koji su odustajanje od istraćivanja dostupnog obilja materijala – "Egzotika, egzotika, svuda sve sama egzotika!", bila je ocena jućnoslovenskog "materijala" koju je dao Emil Utic (Utitz) – pravdali metodskom sumnjom i obimom poduhvata.

Od Aristotelovog učenika Teofrasta koji je prvi sistematski opisao trideset vrsta (samo "negativnih") karaktera, pa sve do evropskog romantizma – sveukupno oko dva milenijuma – "karakterologija" se gotovo isključivo bavila pojedincem. Od XVII veka datiraju prvi pokušaji da se opisivanje karaktera, inspirisano Teofrastom i njegovim kasnijim uticajem na rimsku, vizantijsku i evropsku književnost, proširi na cele narode, odnosno ono što će kasnije dobiti opšte ime narodnog "duha" ili "duše". Kako se čak i među ljudima koji sebe smatraju ozbiljnim retko može naći neko spreman da svom narodu ospori junaštvo, požrtvovanost, radinost, gostoljublje, čistoću, toleranciju, iskrenost i pravdoljublje – naročito u poređenju sa narodima pretpostavljeno ili "dokazano" suprotnih osobina, to je etnopsihologija relativno brzo izašla na loš glas. Rasističke teorije i praksa u prošlom i ovom veku učiniće je gotovo nepoželjnom, a u svakom slučaju više no sumnjivom disciplinom.

Nije teško složiti se da postoje razlike među ljudima različitih kultura, kaže Žarko Trebješanin; nesporazumi su počeli oko objašnjenja porekla tih razlika: "U vreme kada je nastajala etnopsihologija, razlike su u velikoj meri objašnjavane na osnovu nekog 'duha naroda', 'kolektivne duše' i sličnih, nenaučno zasnovanih pojmova. Međutim, ako tome priđemo kao činjenici da ljudi – ćiveći na jednom prostoru, govoreći isti jezik, imajući iste običaje, istoriju i relgiju – vremenom stiču iste ćivotne navike, stil i način ćivota, onda se i nacionalni karakter moće videti kao jedna vrsta društvenog karaktera. To ne znači uniformnost, nego postojanje jednog jezgra osobina koje im je zajedničko i po kom se razlikuju od drugih. Ili, što je još verovatnije – i u čemu je, po mom mišljenju, Cvijić u pravu – da postoji nekoliko tipova i podtipova tog, da kaćem, nacionalnog karaktera."

PODELJENA SLIKA: Trebješanin ističe i empirijske teškoće da se bez pojma nacionalnog karaktera objasne mnoge pojave, naročito ako na jednom području i jednom vremenskom periodu deluju isti društveni i istorijski činioci. Raspad Jugoslavije u tom pogledu moće biti veoma poučan primer. Vladimir Dvorniković govorio je o narodu Jugoslovena i istraćivao karakter(e) Jugoslovena bez zaslepljenosti idejom jugoslovenstva u prvoj i bez mogućnosti da istraćuje u drugoj Jugoslaviji. Otuda se – post festum – mogu učiniti proročanskim njegove reči iz kratkog zaključnog poglavlja "Karakterologije Jugoslovena".

 "Iskustvo pokazuje da i pojedinac i kolektivna istorijska grupa", kaže Dvorniković, "mogu reagiranjem na svoje sopstveno primarno biće da postignu i izvesne karakterne preobražaje i prilagođavanja. Čitava kultura, iz ovoga vidika, u stvari i ne znači drugo no oslobađanje i razvijanje jednih, pozitivnih, a kočenje drugih, negativnih duševnih sila i osobina. U našim dijagnozama o jugoslovenskom narodnom karakteru oba su smera, ma i indirektno, naglašena. U svojoj današnjoj duševnoj formi Jugosloven, kao pojedinac, zakočen je još u samom sebi; Jugosloveni, kao narod i društvena zajednica, koče jedan drugoga i jedni druge. To je naša poslednja i po današnju generaciju najvažnija dijagnoza – dalje preko toga karakterologija ne može i ne sme da ide."

VIRTUELNI JUGOSLOVENI: Ubrzo po prvom objavljivanju "Karakterologije" 1939, Jugosloveni su dobili priliku da od 1941. do 1945. pokažu dvojstvo svih osobina čijem je proučavanju Dvorniković posvetio decenije rada. Potom su se, tokom pola veka zajedničkog života u drugoj Jugoslaviji, primirili; broj onih koji su se u to vreme osećali i na popisima izjašnjavali kao Jugosloveni dostigao je 1,38 miliona. Početkom devedesetih godina idila je završena na način koji je metaforu balkanske krčme pretvorio u dobroćudnu šalu: u krvavom raspadu koji je počeo 1991. složno su učestvovala sva karakterna braća bivše Jugoslavije. Izuzev Makedonaca, treba potsetiti, bez obzira na to što se ta činjenica u "nacionalnim" logikama eks jugoslovenskih naroda može tumačiti kao krunski dokaz da oni – nisu Jugosloveni.

Pre oko 2500 godina Heraklit iz Efesa, koji će u istorije filozofije ući pod nadimkom "Mračni", kratko je izjavio da je etos čovekov demon. Danas se taj stav najčešće citira u obliku "karakter je čoveku sudbina", pri čemu "karakter" pokriva značenje etosa kao skupa svih moralnih kvaliteta jedne ličnosti, nezavisno od toga koliko je on samonikao, a koliko nasleđen. Dvornikovićeva istraživanja i zaključci, njegova lična i sudbina njegovog dela i, najzad, sudbina države Južnih Slovena, teško da o karakteru "Jugoslovena" govori mnogo lepog. Na popisu 2001. godine videćemo koliko se još građana oseća i izjašnjava kao Jugosloven. Bitnije od toga jeste shvatiti da posle nestanka jedne i osnivanja novih pet-šest država nisu nestali narodi – ni njihov karakter, bez obzira na to da li sad ima "bolju" krv i tle da na njemu raste i buja. Otuda je proučavanje Dvornikovićevog dela ne samo preporučljivo nego i neizbežno, pa makar i u obliku odgonetanja budućnosti.

Aleksandar Ćirić

Biografija Vladimira Dvornikovića

Neuklopljiv pa nepoželjan

Vladimir Dvorniković rođen je 1888. godine u Severinu kao najstarije od jedanaestoro dece profesora Učiteljske škole u Sarajevu i seoske učiteljice. Po završetku gimnazije (Zemun, Sarajevo), 1906. upisuje studij filozofije u Beču, gde je slušao predavanja Jerusalema, Gomperca, Jodla, Hoflera i drugih. Doktorirao je 1911. kod Fridriha Jodla.

Zbog projugoslovenskih stavova ostao je bez austrougarske državne stipendije, da bi kasnije sa mesta suplenta Velike realke u Sarajevu bio proteran u Bihać, gde je radio kao profesor u gimnaziji. Godine 1919. je habilitirao, postao docent i počeo da radi na Sveučilištu u Zagrebu. Za redovnog profesora postavljen je u proleće 1925, da bi već početkom naredne godine bio penzionisan zbog neuklapanja u školsko-filozofski krug okupljen oko Alberta Bazale. Aktuelnost, originalnost tema i zanimljivost Dvornikovićevih predavanja nije se uklapala u strogi akademski duh Sveučilišta.

Penzioner sa jedva 38 godina, rad je nastavio držeći javna predavanja: u Jugoslaviji i Evropi ih je održao više od 400. Autorizovana – i verovatno nepotpuna – Dvornikovićeva bibliografija objavljenih knjiga, studija, rasprava, eseja, kritika, osvrta i članaka iznosi 472 jedinice. I pored toga, vodio je prepisku sa Vilhelmom Vuntom, Alfredom Adlerom, Gerhardom Gezemanom, Vilhelmom Ostvaldom, Fridrihom Jodlom, Tadeušom Kotarbinskim, i sa Branom Petronijevićem, Dragutinom Prohaskom, Milanom Ćurčinom, Ksenijom Atanasijević, Ivanom Brlić-Mažuranić, Kolomanom Racom... Bio je član Srpskog psihoanalitičkog društva, zajedno sa Nikolom Šugarom, Hugom Klajnom, Nikolom Popovićem, Vojinom Matićem, Milošem Žurićem i drugima (Dvornikovićevi radovi na ovom području obuhvataju tekstove o Vilhelmu Vuntu, Viljemu Džejmsu, Sigmundu Frojdu, K.G. Jungu, Alfredu Adleru, Ribou, Le Bonu, Kilpeu, Vircburškoj školi, geštalt psihologiji i dr.).

Ni drugi Dvornikovićev "radni odnos" nije bio duži od karijere sveučilišnog profesora. Početkom 1933. postavljen je na mesto pomoćnika ministra prosvete Srbije, da bi ponovo bio penzionisan u jesen sledeće godine. Geca Kon ga je novčano pomagao dok je pisao Karakterologiju Jugoslovena. Posle Drugog svetskog rata radio je kao "naučni radnik, član komisije za izradu nomenklature u građevinarstvu" pri Savetu za građevinarstvo, a 1953/54. bio je "stalni honorarni nastavnik Brodarske srednje tehničke škole u Beogradu". U novoj Jugoslaviji dela mu više nisu štampana, niti je kao "reakcionarni mislilac" mogao da objavljuje filozofske i etnopsihološke studije. Povremeno se izdržavao prodajući svoje akvarele. Umro je 1956. u Beogradu posle operacije kamena u žuči.

Sever i jug...

U zaključku "Karakterologije Jugoslovena" Dvorniković ističe da se u "duševnim osobinama" Jugoslovena kombinuju, izmenjuju, ali i sukobljavaju severnjački i južnjački, zapadnjački i orijentalni životni tip. Melos i umetnost najdublji su izraz "melanholične osećajne prirode" i "kolerično obojenog temperamenta". Osnovni tip životne reakcije pokazuje "pretežno odbrambene, repulzivne crte", uz "razdražljivu ćud" i "krajnju povučenost" u ispoljavanju. "I naklonost ka ekstremnosti u svim oblicima životnog reagiranja, počevši od naglih emocionalnih prelaza iz depresije u ekscitaciju (melos!) pa do kratkog i slabo iznijansiranog razmaka između moralnih krajnosti surovog egocentrizma i ´bolećive´ ganutosti, potiče takođe iz ovog osnovnog, prastarog, nikad do kraja izmirenog dvojstva."

"Jugosloven suviše strasno i bolno oseća svoje lično ja... Prema njegovom celokupnom bujnom unutrašnjem životu, pa i vrlo razvijenom i utančanom socijalno-etičkom osećanju (svedočanstvo jezika i bogatog etičkog rečnika!), moralno ispoljavanje na delu zaostaje daleko i izlazi sasvim nesrazmerno, često i rudimentarno... Primena priznatih i opšte usvojenih moralnih načela i kriterija na svoju sopstvenu ličnost po pravilu vrlo je zakočena i izvršava se od svega najteže... Iz ovoga je jasno zašto mnogi i mnogi Jugosloven iživi svoj život sa značajnom iluzijom, samosvešću i – utehom: da ´je mogao´ ili da ´bi mogao´ i ovo i ono – samo kad ´bi hteo´."

Dvornikoviću služi na čast, ističe Žarko Trebješanin, što je "odoleo porivu da idealizuje karakter naroda kome pripada. Isto tako lucidno i tačno opisao je i onu njegovu ´tamnu stranu´ i čitavo mnoštvo ne baš malih mana, kao što su to: osvetoljubivost, inat, zlopamćenje, sujeta, egoizam, bolesna ambicija, izdajstvo i bezobzirni individualizam". Dvorniković je u izvesnom smislu bio preteča tek decenijama kasnije istraživane korelacije političkih uverenja i obrazaca političkog delanja sa strukturom i dinamikom ličnosti: "U celokupnom jugoslovenskom politiziranju ima samo malo prelaznih nijansi između upornog i strasnog partizanstva i tupe apatije. Naš čovek u suštini poznaje samo obe krajnosti: apsolutnu veru i zanos ili duboko nepoverenje i odvratnost." Kao rezultat političke manipulacije tim i takvim osećanjima javlja se "naročito zaoštrena mržnja prema srodnom, sličnom i familijarnom". "Žaoka borbe zadobija pojačanu oštrinu kada se radi o razlikovanju bliskog i srodnog, ali po ideji tim oštrije odeljenog... Građanski ratovi između partija iste nacije i države strašniji su i svirepiji negoli ratovi između raznih država i naroda."