Radio: "Ta divna stvorenja"
Kasetna bomba
Palavestra je "feralovsku" tehniku
urnebesnih fotomontaža preneo u medij radija tako što je iskoristio
Dnevnikovu "muku sa rečima" za svoje audio-invektive
Jedna
od mojih najužasnijih vizija pakla jeste ona u kojoj grešnika vežu za
fotelju i nateraju ga da neprestano, od sada do večnosti, gleda i sluša
TV dnevnik, Dnevnikov dodatak, Dnevnikov prilog, Dnevnikov produžetak,
Extra dnevnik, Postdnevnik i slične celovečernje elitne proizvode iz
psiho-manufakture ovdašnje državne televizije. Razume se, ovo pod
uslovom da grešnik poseduje kvocijent inteligencije potreban da bi se
pojmio sav užas "sadržaja" ovih opasnih izvora zračenja, i
dovoljno elementarne ljudske osećajnosti da ga količina emitovanog Zla i
Gluposti uplaši, zgadi i ozlojedi istovremeno. Jerbo, ako ovo ne
poseduje, grešnik će zapravo uživati, a to onda obesmišljava ideju
kazne...
Dotična se emisija, naime, još potkraj osamdesetih počela da odvaja od svog primarnog zadatka: da bude slikovani info-dajdžest događaja dana, i postala samorodna propagandna forma koja je, kako su godine prolazile, sve više gubila i poslednje ostatke svoje "urođene" veze s novinarstvom; u poodmakloj, "postdejtonskoj" fazi ovaj show je izgubio i bilo kakvu empirijski ustanovljivu vezu s realnošću, postajući paraumetnički žanr koji od "prave" umetnosti deli tek jedna fatalna, "orsonvelsovska" razlika: ogromna većina njegovih prilježnih konzumenata nema pojma da se radi o performansu, te TV dnevnik uzima bez ikakvog opreza i u obliku koji je veoma opasan po zdravlje neotpornih i nevakcinisanih građana (zbog toga će – zbog neispravne deklaracije – jednog dana neko debelo da odgovara). Ovo, između ostalog, objašnjava zašto su pre desetak godina, dok je cela Evropa poletno rušila Berlinski zid, Srbi bili jedini koji su masovno navalili da ga nekako podupru sa istočne strane, da jadan ne padne. Bio je to prvi nesumnjiv simptom masovnog odlepljenja od kontinentalne i globalne stvarnosti, a od tada se stvar samo pogoršavala, sve dok se nije došlo do tačke sa koje, bogami, nema nazad bez neke velike nužde kao nejestivog ali spasonosnog purgativa za Srbiju. Pošto je svar još u, hm, previranju, pravi rezultati ove iznudice tek će se videti, ali već sada nema sumnje da će bazditi sve do Požarevca.
Jovan Palavestra, nesumnjivo hrabar čovek i novinar Radio Indexa – hrabar utoliko što uredno, za ljubav profesije, konzumira ovu psihoaktivnu TV supstancu i nije (?) mu ništa – kaže da su mu se godinama mnogi čudili i penjali na glavu zato što redovno uzima TV dnevnik. Uporno je objašnjavao zabrinutoj okolini da je opasnost ionako njegov posao, a da mu je TVD ipak nezamenjiv izvor bezbrojnih korisnih saznanja o neiscrpnim mogućnostima zapaćivanja ljudskih i profesionalnih devijacija; lično ga potpuno razumem jer i sâm redovno, iz morbidne radoznalosti, sebi ubrizgavam čak i najbizarnije Dnevnikove štampane ekvivalente, na čelu s onim čuvenim crvenozaglavljastim dnevnim listom punim lucidnih komentara pronicljivih likova koji bi, garant, izbacili i jednog Iliju Čvorovića iz Partije zbog liberalističkih zastranjenja. Molim, dakle, da se registruje Tamo Gde Treba: onaj jedan, usamljen primerak tih novina što svakog dana "ode" u slobodnoj prodaji – to ja kupujem!
ORGANI ZA KLIBERENJE: Mladi Palavestra je, dakle, u jednom lucidnom trenutku, obamrlo zureći u inteligentno lice Ljiljane Milanović, shvatio da mu Dnevnik pruža obilje (audio) materijala za re-oblikovanje njegove virtuelne stvarnosti nazad u stvarnost-kao-takvu, u "fizičku realnost", onakvu kakvom je, uz sve mogućnosti različitih legitimnih interpretacija, vide i osećaju neposredno zainteresovani stanovnici ovog dela planete Zemlje. Tako je nastala popularna emisija Radio Indexa Ta divna stvorenja, a u prodaji se upravo pojavila i istoimena audio-kaseta sa cca 58 minuta izabranih Palavestrinih montaža (23 na broju).
Ovaj back to life, back to reality projekat naizgled je parodija koja začudni i humorni efekat izaziva veštim radom makaza: Palavestra od nepreglednog verbo-materijala TV dnevnika pravi svoj autorski patchwork time što reči "miksuje" tako da njihov sklop u konačnici zadobije posve "novo" značenje, obično suprotno onome što je govornik mislio da će reći. Palavestra je, dakle, "feralovsku" tehniku urnebesnih fotomontaža, kojima je trio kreativno sumanutih Splićana obogatio novinski medij na ex-YU prostoru i znatno šire, preneo u medij radija tako što je iskoristio Dnevnikovu "muku sa rečima" za svoje audio-invektive. Naravno, odgovarajućim radom makaza je baš svakoga moguće "napraviti na budalu", i da se Palavestra (ili feralovci) zadržao na tome postigao bi tek tanušni humorni efekat niže sorte, benignu razbibrigu za Nišče. Njegove su "audio karikature" (kako ih on naziva) mnogo više od toga, jer je i autorov/krojačev cilj bilo nešto sasvim drugo od estradoidnog šašoljenja idiota po organima za kliberenje: "izvrtanjem" onoga što junaci TV dnevnika govore, Palavestra vešto, ciljano (ne tek "kako mu se zgodno namesti" nego kako ima smisla), bez pardona "tumači" njihove reči "premećući" ih sve dok one ne povrate izvorno, pravo značenje, sve dok ne postanu ono-što-je-govornik-zaista-hteo-da-kaže. Ako je, na primer, zadrigli orator ustvrdio da politika njegove partije donosi njegovom Ljubljenom Narodu prosperitet, spokojstvo i vaskoliku sreću, u Palavestrinom audio-anagramu balegar-diskutant (op. cit. Milan Komnenić, pesnik) reći će da je politika njegove partije "jadna" i da donosi samo "bedu i siromaštvo"...
VEDRO OČAJANJE: Kreator vešt na makazama, dakle – kao nekakav demijurg-reinterpretator – transformiše zvučno-značenjsku zbrku iliti lavež b(l)esomučne propagande u smislenu celinu. I sve je to urnebesno zabavno i smešno, povremeno briljantno; osnovni razlog tome, međutim, nije tek puki klasični, "udžbenički" humorni efekat koji izaziva izneveravanje slušaočevih očekivanja (Milošević Jeljcinu: "Drago mi je što mogu da vas... udarim"), nego pre svega spomenuti smisao za izvrtanje stvari s glave na noge; tako će vam, recimo, spikeri RTS-a svojim rođenim glasovima objasniti da je njihova udarna emisija kolekcija besramnih laži i obmana sračunatih na beskonačno produžavanje vlasti Slobodana Miloševića... "Smešno" je, dakle, to što su akteri dominantnog lažidiskursa, pripadnici kleptokratskog establišmenta i njihovi nadrinovinarski trbuhozborci, "progovorili" o sebi i o društvenoj realnosti sve ono što već "svi znamo", ali što je razgaljujuće čuti – od njih... Palavestrin "autorski stav" je, dakle, izražen na tuđa usta, upravo na one duplje iz kojih godinama kuljaju zlo, mržnja, huškanje i iznad svega Nerazblažena Glupost u čvrstom stanju, prvi put materijalizovana izvan laboratorijskih uslova. U početku, u "nerafinisanoj" fazi TV dnevnika kao zasebnog paraart-projekta sa svesno proizvođenim društvenim implikacijama, tamo je bilo i jedva priglupih sadržaja; kasnije su, međutim, odstranjeni da svojom "revizionističkom" ambivalentnošću i nepouzdanošću ne kvare prosek. Baš tom, zrelom i usavršenom fazom ovog žanra bavi se emisija/kaseta "Ta divna stvorenja", ta kasetna bomba koja bučno obznanjuje svu monstruoznost organizovane laži, ali i to da se laži može dohakati tako što će se slobodnim mešanjem verbalnog špila, izvan dosega cenzorske šape, rečima vratiti njihovo pravo mesto i značenje, a samim tim i njihova vrednost i integritet. Utoliko je ovaj "uzgredni" produkt, verovatna nusposledica jednog vedrog očajanja, spontano nadrastao svoju primarnu, nepretencioznu namenu i postao, u najmanju ruku, šarmantan dokument vremena, "svedočanstvo" čija je "istinitost" od neprocenjivog značaja upravo zato što na "istinitost" (a još manje na Istinu) ne pretenduje, baš kao što je npr. Coraxova Familija neuporedivo autentičnija od one koja paradira TV dnevnikom; snaga ovog zvučnog "dokumenta" je u domišljenosti i autentičnosti njegovog "laganja": sve što ćete, naime, u Tim divnim stvorenjima čuti nikada "nije tako rečeno", a ipak je u potpunosti tačno. A ono što se "dogodilo": bio taj-i-taj i rekao to-i-to, savršeno je lažno, prividno, "sablasno". To se nikada nije zbilo. Proizvodeći reči oljuštene od natruha smisla, Govornik je samo pokušao da vas obmane u ime širenja organizovane gluposti i organizovane pljačke; Palavestra kao "reinterpretator" dovodi Govornikove reči u red, dakle baš tamo gde Govornik nikako ne želi da one budu.
Teofil Pančić
