Vreme broj 488, 13. maj 2000.

Boravio sam u Srbiji od 21. IV i do 02. V 2000. godine. U Cirihu, dok sam čekao let za Beograd, za četrdesetak minuta čekanja sa ciriškog aerodroma je uzletalo sedam aiviona a da nigde nisam uočio čekanje i kolone putnika. Na surčinski aerodrom sam stigao oko 14h. Na izlazu iz aviona, a na ulazu u aerodromsku zgradu, već na prvim vratima, širine oko pedeset centimetara čekao nas je uniformisani policajac koji je pregledao pasoše. Zbog čega je obavljen neuobičajeni pregled na izlazu iz aviona, nikom od putnika nije bilo poznato. Najveće muke su nas čekale tek na pravoj pasoškoj kontroli, gde su radila samo dva šaltera. Pošto su u isto vreme sletela još dva aviona, na pasoškoj kontroli bio je pravi krkljanac.
Dugotrajno čekanje, posebno dece i ostarelih, kulminiralo je glasnim protestovanjem putnika. Čuvši negodovanje putnika, jedan uniformisani režimac je iskočio iz svoje kabine i počeo je da viče čak i na malu decu: "Šta je, šta hocete? Pomerajte se nazad, inače neću raditi, čekaćete još pet sati!" Eto, tako su priredili dobrodošlicu građanima od kojih najviše traže.

Slaviša Todorov, Cirih

Unuk i deda
Josip Broz o Titu, "Vreme" br. 487

Verujem da nema čoveka kome se nije dopao odnos g. Broza prema velikom dedi po kome nosi ime. Svi koji su bili savremenici Tita znaju da je on zaista bio veoma sposoban i izuzetan čovek. Velika je šteta što je zastupao ideologiju koju je zastupao, a najveća šteta i, rekao bih, nesreća za Južne Slovene (zaboravljeni pojam) što se iz njegovog "maršalskog" šinjela izrodi to što se izrodi. Dugačak je to spisak imena za ovaj tekst, pa bih se zadovoljio samo time da kažem da su to većina, i to ogromna, aktuelnih političara s leve i desne strane i svih drugih strana. Za svakog od njih se može reći da mu nisu dorasli ni do kolena, ali to ne opravdava ni njega, a naročito ne njih.

Moj pokojni otac Dobrivoje bio je očigledno kolega Joški Brozu, a i školski drug iz šumarske tehničke škole u Kraljevu (iako je razlika u godinama poprilična). Nekoliko godina kasnije ja sam u Vojnoj vazduhoplovnoj gimnaziji "Maršal Tito" u Mostaru upoznao pitomca koji se takođe zvao Joška Broz. I jedan i drugi Joška bili su Titovi unuci. Pitanje koje sam želeo da postavim gospodinu Josipu (Joška) Brozu, glasi naravno: da li se, zapravo, radi o istom čoveku – Joški?

arh. Dragan Stević, Beograd

prethodni sadržaj naredni