Konflikt u Srbiji 2000
Pendrek sa dva kraja
Dok režim preti, zatvara, bije i privodi, opozicija
se sporo pridiže iz iznenadnog nokdauna, i sitne taktičke čarke
zahvataju čitavu Srbiju u očekivanju novog Beogradskog mitinga
Od
17. maja 2000. godine u 2.30 Srbija nije u metežnom stanju već samo još
u nejasnom komešanju – okupljanja i proklamacije. Tog jutra, po nalogu
Vlade Srbije, policija je upala u Studio B. Dve stotine metara dalje, u
sedištu Gradske skupštine u zgradi Staroga dvora, tog prepodneva vladala
je politička živost (sednica gradske vlade, sastanci sa grupom
ambasadora, zakazivanje vanredne sednice gradske skupštine, svi pitaju:
"Gde je Vuk Drašković!?").
Na Marakani tog popodneva igraju Zvezda i Sartrid, i navijači tokom
utakmice skandiraju političke parole i pevaju o predsedniku i spasu
Srbije... Na kraju utakmice, među navijačima koji provaljuju na igralište
ima i onih koji nose zastave Otpora. Reporter državne televizije urla u
mikrofon i pita ima li ovde policije...
I režim i opozicija mogli su da vide kako se širi politizacija navijača,
te populacije osetljive kao igla na seizmografu. Grupa navijača Mladog
radnika iz Požarevca (mesto gde je 9. maja sve počelo), koja sebe naziva
"grešnici", pozvala 18. maja 2000. "grobare" (navijači
Partizana) i "delije" (navijači Zvezde) na kompromis i
istorijsko pomirenje. Poziv je interesantan i za opoziciju: "Sada je
jedini cilj jedinstveno delovanje i pružanje otpora odnarođenom režimu
Slobodana Miloševića i njegovoj sve većoj represiji nad osiromašenim
narodom." Grupa "grešnici" ističe da će posle smene
vlasti ponovo svako navijati za svoje.
Navijači su se s Marakane uputili ka centru Beograda, gde je u 19 časova
sa balkona Staroga dvora počelo emitovanje vesti Studija B.
Od Terazija do Slavije bila je "slobodna teritorija" koju je
kontrolisalo možda dvadesetak hiljada demonstranata i navijača voljnih
da začikavaju policiju.
Onim policajcima koji su ostali u Beograđanci moralo je biti prilično
vruće. U blizini su bile znatne policijske snage, ali su se tog dana
pojavile na dve tačke – jedan slabi kordon na Slaviji s nejasnim
ciljem, da li da spreči izlivanje demonstranata i blokiranje Slavije, da
li da spreči spajanje "delija" i demonstranata.
"Delije" su u buljucima prodirale pretrčavajući Nemanjinu, a
na pitanje šta se tamo zbivalo, uz smeh su govorili: "Svaašta!"
Policija se jednog trenutka pojavila i na uglu Generala Ždanova i Srpskih
vladara, gde je neko vreme stajao zaustavljeni tramvaj kao neka barikada.
Kod Slavije policija je bacila suzavac i pedesetak metara jurišala na
demonstrante, a kod Beograđanke je bacila nešto što izveštači zovu
"topovski udar" ("strašno odjekuje") i povukla se.
Kasnije je u Pionirskom parku i na Bulevaru iskaljivala bes na kome je
stigla.
Nekako se završio taj dan, a sledeći je bio vreliji, konfuzniji i teži.
REZOLUCIJE I PROVOKACIJE:
Predsednik Skupštine Beograda Vojislav Mihailović prekinuo je 18. maja
popodne sednicu gradskog parlamenta odmah nakon njenog početka. Sednica
Skupštine Beograda trebalo je da počne u 17 sati, kao i skupštine
ostalih slobodnih gradova, da bi se izglasala rezolucija o zaustavljanju
represije protiv građana, političkih protivnika i medija i sugrađane
pozvali na svakodnevne proteste. "Dok sam ja predsednik Skupštine
grada Beograda u tom parlamentu ima da se nadmećemo argumentima, a ne oružjem",
rekao je nešto kasnije Mihailović, obraćajući se učesnicima protesta
sa terase Skupštine Beograda. Član beogradske vlade Dragan Čović rekao
je agenciji Beta da je u gradskoj skupštini bilo mnogo ljudi koji se nisu
legitimisali i da se ne zna ko su, te da se radi o provokaciji pripadnika
obezbeđenja potpredsednika Vlade Srbije Vojislava Šešelja. Incident je
izbegnut i u Kragujevcu, gde je gradonačelnik Veroljub Stevanović saopštio
da su socijalisti pokušali da ubace u gradsku skupštinu grupu ljudi koja
je trebalo da ometa sednicu, ali da je te osobe skupštinsko obezbeđenje
udaljilo.
Po
završetku sednice beogradske skupštine, oko 20.000 građana okupilo se
ispred Staroga dvora. Stranačke zastave i zastave pokreta Otpor, pištaljke...
Građanstvo se te večeri i sledećih dana okupljalo na nevelikim
protestima u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu, Valjevu, Kraljevu,
Jagodini, Somboru, Lazarevcu, Užicu, Smederevu, Bajinoj Bašti, Obrenovcu
i Mladenovcu...
Skupština opštine Užica održala je prvu sednicu "pod otvorenim
nebom", kojoj je prisustvovalo oko 2000 građana. U Smederevu su
demonstranti, uzvikujući "bando crvena", "lopovi",
"otpor" i "Studio B", prošli gradskim šetalištem,
Ulicom kralja Petra. "Ovo je socijalistički grad, ali neće još
dugo to biti", rekao je građanima član predsedništva SPO-a Dragiša
Jovanović.
U Vlasotincu je policija
sprečila održavanje protestnog skupa, ali je oko 500 pristalica
opozicije ipak išlo u protestnu šetnju glavnom gradskom ulicom. Pre početka
mitinga, policija je na ulazu u Vlasotince zaustavila automobil u kojem je
bila potpredsednica SPO-a iz Leskovca Bojana Ristić, automobil je poslala
na vanredni tehnički pregled i pored uveravanja da je automobil upravo
prošao takav pregled u Leskovcu.
OKRŠAJ KOD "LONDONA":
Najžešće je ipak bilo u Beogradu 18. maja kasno uveče, mada je
izgledalo da će se sve završiti bez incidenata.
Sa jednog od otvorenih prozora Skupštine Srbije kamera opservira masu.
Atmosfera izgleda opušteno skoro kao pred susret Titanika sa santom.
Skandiranja imaju više ironičan nego gnevan ton. Demonstranti kliču
"svi u napad, ajmo, ajde", "ustanak, ustanak",
"spasi Srbiju..." i "šetnja, šetnja". Gradonačelnik
Vojislav Mihajlović odbija taj poziv i s balkona izjavljuje da će se u
šetnju krenuti kad se bude okupio dovoljan broj građana, to jest kada se
bude procenilo da bi šetnja mogla uroditi plodom.
Organizatori okupljanja ne procenjuju dobro rizike i hladno objavljuju
kraj okupljanja. U tom trenutku grupa mladića koja stoji pred Predsedništvom
Srbije uskomešava se na vest koja je prostrujala da počinje frka kod
Londona. Prema Slaviji je krenula velika grupa ljudi, neki kući, a neki
"u šetnju". Niko ih nije predvodio. Kod Londona, prema Beograđanci
četiri poveće grupe policajaca s opremom i vozilima. Prema Slaviji se može
proći trotoarom, i poveća grupa ljudi je iza leđa policije – neki idu
prema Slaviji, neki zagledaju policiju, neki osluškuju skandiranje mase
demonstranata. Novinar agencije Beta video je da se prema Nemanjinoj,
ispred srušene zgrade Generalštaba Vojske Jugoslavije, nalazi oko 300
policajaca.
S
druge strane raskrsnice neki mladići ređaju betonske žardinjere kao
neku vrstu barikada, skidaju majice i vezuju ih preko usta i nosa. Dva
kontejnera, u zoni između građana i policije, su oborena a potom
zapaljena. Masa skandira "idite na Kosovo" i "Srbija,
Srbija". Neki mladić, skroz ošišan, ide prema policiji i viče:
"Pucajte, majku vam..."
Organizatori mitinga koji su se tokom mitinga onako opušteno bili načičkali
na dvorskoj terasi, odmeravali masu i pili kafu koju donosi kelner s
leptir mašnom očito i ne znaju šta se u tom trenutku dešava kod
Londona.
Policijski "jugo" iznenada juri kroz retke prolaznike iza leđa
policije, kako nekoga nije zgazio sam bog zna, i istom se brzinom vraća
nazad. Ljudi okolo zvižde i urlaju. Nekoliko policajaca počinje da maše
pendrecima rasterujući ljude koji su se našli iza leđa policije.
Nekoliko kamenica poletelo je prema policajcima, koji su tada krenuli na
demonstrante i bacili na masu najmanje tri gasne bombe. Mrak je već pao,
i slika izgleda zastrašujuće – gore kontejneri, lete baklje, koje će
neki opisivati kao nevešto bacane molotovljeve koktele.
Iz policijskog poretka, sada već formiranog za napad, počinju da lete
patroni sa suzavcem. Kao da je policija čekala da se upali varnica da
demonstrira kako je unapredila tehnologiju razbijanja demonstracija. Ona
deluje u manjim mobilnim grupama – koristi suzavac i kampanjole koje se
zaleću u masu. Iz kampanjola izleću policajci za koje se po šlemovima i
po opremi može zaključiti da su nekakvi "specijalci".
Demonstranti beže pred policijskim jurišem i suzavcem prema Trgu
republike, tražeći zaštitu po obližnjim haustorima i neosvetljenom
parku ispred skupštine Beograda. Suzavac je bacan od Londona i, prema
svedočenju izveštača Bete, i sa Skupštine Srbije.
SKLONIŠTE U DVORU: Deo građana
pod kišom policijskih udaraca u panici prosto izvaljuje vrata na ulazu u
Stari dvor. U podrumu tog zdanja zaštitu je potražilo i oko 50 novinara,
aktivista pokreta Otpor i čelnika opozicionih partija, među kojima je
bio i predsednik beogradske vlade Spasoje Krunić. On će iz Starog dvora
nešto kasnije pozvati telefonom policijskog generala Branka Đurića (to
je onaj koji se našao na lazarevačkom drumu čudnih deset minuta posle),
tražeći da policija omogući građanima da se izvuku iz tog skloništa.
Sreća je da tu nije bilo više od 16 povređenih osoba, za koje je lekar
klinike "Anlave" rekao da uglavnom imaju povrede od pendreka i
policijskih cokula.
Čelnici
Beograda i opozicionih stranaka potom su pozvali građane da se raziđu iz
gradskog parlamenta, uz obećanje da će sutra biti izdato saopštenje
opozicije.
Jedna grupa, u kojoj je i jedan reporter "Vremena", u Velikog
Miloša sklonila se pred naletom policije u neki pasaž. Kad se malo raščistilo,
otvaraju vrata, kad u blizini se okuplja grupa policajaca. Neki se žale
na povrede od kamenica, neki na suzavac. Jedan pita: "Ima li
vode?" Čovek iz pasaža kaže: "Nema, a i da ima ne bi ti je
dali!" Policajac odvrati: "Dobro!" – i ode. Ovaj čovek
se predomisli natoči flašu vode i priđe grupi u kojoj je još stajao
taj policajac: "Evo ti, ali zapamti da si dobio vodu!"
Tamo dalje na Terazijama, na Trgu republike u Knez-Mihailovoj traje nešto
što bi moglo ličiti na raciju. Bele policijske kampanjole jure pod
sirenama u jednom pravcu, pa se u hipu okrenu nasred ulice i produže u
suprotnom pravcu. To isto čine i neka kola koja imaju civilni izgled.
Beograd u tom trenutku liči na okupirani grad. Kod Albanije grupa mlađih
demonstranata beži pred razjarenom grupom policajaca koja nadire otud iz
Kolarčeve. Jedan policajac podignutog pendreka trči ispred tog stroja sa
zamahnutim pendrekom derući se: "Gde ste, pičke!?" Ovi,
demonstranti li su, "delije" li su, "grobari" li su,
"grešnici" sigurno, poodmakli i na nekoliko koraka od ulaza u
Sremsku malo usporavajući skidaju gaće šaljući "otpozdrav".
Vidi se da policija deli sudbinu režima. Njena intervencija nailazi na
besno ruganje. Jedan policajac kod Balkana iznerviran skače kao
"nindža" prema trojici mladića, oni se izmiču, i on pada na
trotoar.
Zagušeni suzavcem ljudi su pokušavali da se sklone u restoranima i da
tamo potraže vodu da isperu oči od suzavca. Policija ulazi za njima, u
Mekdonaldsu je tukla po ličnom nahođenju. Čak do hotela
"Prag" na uglu Narodnog fronta i Balkanske spustio se oblak
suzavca. Kao i uvek u Beogradu za vreme demonstracija, jedni biju, drugi
plaču, treći piju pivo. Jedan kod "Praga" za vašeg reportera
koji ima običnu crnu majicu (nije Otporova) kaže stručno: "Evo
ovaj u crnoj majici, taj će za petnaest minuta da bude uhapšen!"
Jedan stariji čovek silazi niz Balkansku, kašlje i naglašavajući svaku
reč sam za sebe filozofira: "Ovoga u svetu nigde nema – samo kod
nas..." Neki demonstrant skida zastavu s motke i stavlja je pod
majicu. Motku zadržava u ruci.
Sutradan na skupu pred Starim dvorom Zoran Đinđić će policijsko
ponašanje uporediti sa ponašanjem okupatorske vojske koja hoće da slomi
duh naroda.
SMIRIVANJE: Vuk Drašković,
koji se posle pauze od nekoliko dana pojavio u Beogradu, poziva građane
da posle skupa krenu pravo kući, da izbegavaju svaki kontakt s policijom
i da joj ništa ne dobacuju. U Beogradu opozicija 19. maja ispravlja greške
od prethodne večeri, i na obode skupa, sada smeštenog u Pionirskom
parku, postavlja poslanike, gradske i partijske funkcionere koji mobilnim
telefonima javljaju da je sve mirno. Sve kao da splašnjava, za 27. maj
zakazuje se veliki miting u Beogradu, najavljuje se dolazak opozicionih
pristalica iz drugih gradova uz obećanje (Zoran Đinđić) da će
opozicija tada istaći nove konkretne i oročene zahteve. Cure vesti da u
opoziciji u tom trenutku postoji spor oko toga treba li da preduzme
"radikalne ili manje radikalne" poteze.
Po povratku Vuka Draškovića u Beograd 19. maja, obznanjeno je da će
on, Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica putovati u Moskvu 29. maja da bi
zatražili pomoć od Rusije za demokratske promene u Srbiji. Od tog
trenutka očekivanja su pomerena na 27. maj, kada se održava novi veliki
beogradski miting i na moskovski susret 29. maja.
Važno je šta će opozicija uraditi kod kuće. Opozicionari, na
primer, sada saopštavaju da pod sadašnjim uslovima opozicija ne može
izaći na izbore. To je možda znak da je režim možda počeo da
ostvaruje svoj strateški cilj – da izborno demotiviše opoziciju i da
razočara njene pristalice. Jedina šansa opozicije je da pokaže snagu,
nastupi sinhrono i pokuša da pobedi i u nemogućim uslovima. Arogantnom
represijom režim je počeo završnicu u trenutku kada opozicija to još
nije očekivala, i trebalo joj je gotovo nedelju dana da poveže konce. U
Beogradu je protekle nedelje čak izgledalo da je opozicija zapala u
opasnu krizu. U početku, zbog nedostatka informacija, bilo je nejasno gde
će uopšte biti okupljanja i svako je zakazivao svoj protest – NUNS kod
Nušića u pet, opozicija u sedam kod Starog dvora. Opšti poziv građanstvu
na "neposlušnost" nije bio ni jasan, ni izvodljiv, ni tehnički
preciziran, niti ga je građanstvo ozbiljno shvatilo. Odbrana Studija B
ostala je izdvojena od odbrane recimo "Blica", štamparije
"Glas", Radija B2-92 i Radio Indeksa. Partije nisu imale mnogo
prilike da brzo komuniciraju s članstvom. Dugo se nisu pojavljivali
lideri, i izgledalo je da se oni tamo nadmudruju. Napokon su demonstranti
bili ostavljeni od svojih lidera kada je najmilitantnija grupa započela
svoj boj s policijom.
"PROČEŠLJAVANJE
SRBIJE": Opravdanje za opoziciju može biti to što je režimska
kampanja bila gromoglasna i fokusirana na takozvanu borbu protiv
terorizma. Policija pročešljavala Srbiju, pa je mirisalo na vanredno
stanje. Aktivisti Otpora, kao i aktivisti pojedinih stranaka, privođeni
su na informativne razgovore i sumnjičeni za sve i svašta u Vrnjačkoj
Banji, u Zrenjaninu, Knjaževcu, Ivanjici, Aleksandrovcu, Batočini,
Priboju, Zaječaru, Boru, Subotici, Pančevu, Novom Sadu, Jagodini, Čačku,
Nišu, Smederevu, Zemunu... U Arilju, Vrnjačkoj Banji i Užicu privođeni
su i maloletnici.
Policija u Leskovcu je, na primer, ispitivala Sašu Pešića, člana
DS-a, čak i o poreklu običnog letka kojim je predsedniku Skupštine
Srbije postavljeno pitanje: "Stidite li se Draganu Tomiću?"
Leskovačka policija sprečila je oko dvadesetak članova DS-a da
postave improvizovani štand, ali su građani koji su se tu zatekli
bukvalno grabili letke preko njihovih glava.
Režimska kampanja, koja liči na posleratno sečenje kravata i
pantalona frularica, za rezultat je imala dve stvari: roditelji su
privremeno počeli da zabranjuju maloletnoj deci da izlaze u grad, a broj
članova Otpora se povećavao, i Otpor održava Osnivačku skupštinu. U
proglasu su pozvani i građani Beograda, Niša, Novog Sada, Kragujevca, Požarevca...
i svih drugih gradova i sela Srbije, bez obzira na godište, veru ili pol,
da pristupanjem Otporu "stave tačku na pokušaj vladajućih partija
da u Srbiji zabrane život". Posle beogradskih demonstracija 31 lice
je osuđeno zbog narušavanja javnog reda i mira – četiri u četvrtak
18. maja i 27 u petak 19. Delegaciji Skupštine Beograda i Srpskog pokreta
obnove nije, na primer, dozvoljeno da ih vide, mada su u delegaciji bili i
gradonačelnik Beograda Vojislav Mihajlović i predsednik Izvršnog odbora
grada Spasoje Krunić.
U Nišu je nakon incidenta ispred Skupštine grada Niša, kada su
pojedini odbornici SPS-a dobili batine pri izlasku iz gradske skupštine,
policija privela šestoricu članova SPO-a.
Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve (SPC) pozvao je 18.
maja državne organe da "odmah odustanu od nasilnog ukidanja nedržavnih
medijskih centara", a sve političke organizacije i građane "da
se uzdrže od svakog oblika nasilja i pozivanja na građanski rat".
Posle policijskih intervencija protiv demonstranata u Beogradu se i
1990. i 1993, i 1996. i 1997. dešavalo da već sutradan na ulice izađe
veliki broj ljudi. Ovoga puta u Beogradu se to nije desilo, skupovi su
bili sve manji i manji, ali kad se gleda Srbija u celini, uprkos
policijskom pročešljavanju, to komešanje podseća na početak zimskih
protesta 1996-97, mada je po obimu zasad manje i angažuje tek oko 50.000
ljudi u desetak gradova. Sitne taktičke čarke. Ipak, one su već
zahvatile čitavu Srbiju...
Milan Milošević sa ekipom izveštača
"Vremena" i agencije "Beta"
