Pouke iz otmice jedne televizije
Reci A, pa onda – B
Zašto se dogodilo da novu okupaciju Studija B građani
nisu doživeli kao krađu, pa nema energije da se “najjači nezavisni” medij
brani od uljeza
Vest
o prepadu i otmici Studija B zatekla me je na nekakvom međunarodnom skupu u
Budimpešti gde je, gle ironije, vođena dosta učena rasprava o budućnosti
medija u Srbiji. Na putu ka Budimpešti čuo sam vest o nevoljama “Blica”, a
onda su mi još iz Praga javili vest iz Beograda da je u “Vreme” upala
policija, što se pokazalo netačnim, ali što još ne znači da je takva vest i
nemoguća. Ako, poštovani čitaoci, mislite da sugerišem zaključak da nema
budućnosti medijima u Srbiji, grdno grešite. Ta budućnost je neizvesna samo u
jednom pogledu: koliko je dug put do nje.
Ali, da se vratimo predmetu ovog teksta – otmici Studija B, u kojoj je kao kolateralna žrtva pao i Radio B2-92. Reč je o relativno moćnom elektronskom sistemu (višekanalnoj televiziji i radio produkciji) koji pokriva impozantan deo Srbije i potencijalno je moćan medij, ili “najjači nezavisni”, kako je to kvalifikovao jedan od čelnih ljudi SPO-a. Istina, taj je, kvalifikujući tako Studio B, diskvalifikovao celu stvar jer je početkom aprila ove godine na Drugoj segedinskoj konferenciji, posvećenoj Paktu o stabilnosti u Jugoistočnoj Evropi, doslovce rekao: “Moja stranka kontroliše najjači nezavisni medij u Srbiji.” Odatle počinje zaplet u ovoj priči.
Na vest o prvim protestima povodom upada policije u Studio B prisutni u Budimpešti pitali su me za procenu da li bi taj represivni akt države mogao da izazove masovne proteste u Beogradu. Da, rekao sam, ukoliko Beograđani osete tu stvar kao da su pokradeni. Već sutradan videlo se da oni to ne osećaju tako, a danas je to belodano. Ne znam u kojoj meri su tome doprinele scene ispijanja viskija i kafe na balkonu Gradske skupštine dok građani dobijaju batine dva ćoška dalje, ali verujem da je TV Studio B suštinski bio neodbranjiv, jer nikada nije postao javno dobro Beograđana, te ga oni nisu osećali kao svoju televiziju, a u pojedinim fazama je svojim uređivačkim konceptom gledaoce iritirao tek nešto manje nego što ih iritira državna televizija.
Studio B bio je javno preduzeće u nakaradnom smislu te pojave u nas, pa kao
što je lako pogoditi čime će biti “otvoren” Dnevnik RTS-a, tako nije bilo
neizvesnosti da ćemo se između sedmog i 15. minuta njihovih vesti gledati u oči
sa Spasojem Krunićem, a da će stranačka saopštenja SPO-a imati primat nad
hipotetičkom vešću da je zemlja prestala da se okreće. Nema tog slavskog
kolača koji mi, gledaoci, nismo okretali i lomili s radnicima i direktorima
Pijačne uprave, Vodovoda i kanalizacije... a sve do 10. januara ove godine i
postizanja sporazuma između grupe stranaka u Srbiji cenzura nad vestima o
političkim aktivnostima pojedinih stranaka, a posebno Demokratske stranke, bila
je primetna, kršena su pravila profesionalnog izveštavanja, ćutalo se o onome
o čemu je ceo Beograd brujao, dirigovano su dovođeni gosti u program, dobri
prilozi mnogobrojnih produkcijskih televizijskih kuća nisu mogli biti
emitovani, pa je sasvim logično da je većina građana doživljavala ovaj
program tek kao naličje onog
programa.
Takva politička raspodela frekvencija izazvala je, međutim, jedan ozbiljan društveni problem: onemogućila je bilo kakvu društvenu debatu o ulozi i obavezama medija u javnom vlasništvu i shodnom obliku upravljanja, odnosno postignuta je neka vrsta prećutnog dogovora između političkih aktera da svako dobošari na svojoj frekvenciji.
Originalne, masovne pobune srpskog građanstva krajem osamdesetih pa do 9. marta 1991. bile su izazvane monopolom države nad elektronskim medijima, predominacijom jednopartijske elektronske strahovlade, a sa opozicionim uspehom na lokalnim izborima u 1996. ta potencijalna energija pobune sputana je zato što su obe strane bile zadovoljne deobom elektronskog plena.
Apsurdno, ali i potpuno tačno: tamo gde su glavni akteri mislili da dobijaju – gubili su! Sveli su svoj neprirodni uticaj na medije koje kontrolišu na ubeđivanje već ubeđenih. Oni koji “seku vene” na Milutina Mrkonjića ne mogu očima da vide Spasoja Krunića, kao što oni koji se mogu ushititi tobož spontanom šetnjom Spasoja Ulicom kneza Mihaila veruju da Mrkonjić sve one mostove otvara u studiju u Takovskoj ulici, gde ih scenski radnici prave od kartona. Hoću reći da stranke koje na ovakav način kontrolišu medije i precenjuju značaj propagande nad informisanjem proizvode po sebe dugoročno loš rezultat, te da niko nije uspešno rekao B ako nije naučio da kaže A. Uostalom, jedini i već pomenuti uspeh srpske opozicije, tanka pobeda na lokalnim izborima, postignut je u trenutku kada je Studio B bio u rukama socijalista, što je, budući da su i ovi precenjivali propagandu a ponižavali zdrav razum Beograđana, proizvelo efekat zgađenosti nad takvim oblikom zloupotrebe javnog medija, što se odrazilo i na izborni rezultat.
Taj prećutni dogovor da se u političkom životu i radu ne talasa oko (zlo)upotrebe javnih medija zaustavio je na duži rok proces stvaranja kritičke javnosti u Srbiji. Teško se sada razaznaje šta je to javni interes i koji su mehanizmi kontrole vlasti, pa se u nizu proizvedenih štetočinstava pojavilo na medijskoj sceni još jedno: odjednom su se u žiži političke i društvene pažnje našli pravi nezavisni mediji (kad ih tako označavam, mislim na medije koji su u privatnom vlasništvu) i koji, po prirodi stvari, remete dobošarsku harmoniju proizvedenu političkom podelom plena. Otuda se, sve do upada u Studio B, politička bitka vodila protiv nezavisnih medija i za njih, a stranke su pokazivale opsesivnu želju da i tu mešetare, bilo da ih vlast napada a opozicija brani pišući jalova saopštenja, bilo da su pokušavali, i pokušavaju, da se inflitriraju, bilo da uzimaju pravo da ih kinje i da im presuđuju u širokom asortimanu – od tužakanja po nakaradnom zakonu do potezanja prljavih optužbi o uticaju rodbinskih veza na poslove informisanja, čim vam se učini da je na Ravnoj gori bilo više sveta nego što je agencija javila da je bilo.
Tako je izostao društveni i politički dijalog o medijima koji se finansiraju iz budžeta ili takse za brojilo, ili iz i jednog i drugog, i koji bi, barem zbog toga, morali da služe ukupnoj zajednici, a vođene su vrlo podmukle “opsade” i “odbrane” onih medija koji izmiču partijskoj kontroli i kojima urednike ne postavljaju politbiroi. Medijska rasprava iscrpljivala se na “greškama u sistemu”, što nezavisni mediji objektivno jesu, a o “sistemskim greškama” niko nije govorio, jer se partijama činilo da od toga imaju veliku korist i gledali su samo da povremeno na isti doboš zategnu novu kožu. Kad niko već godinama ne postavlja ozbiljno pitanje zašto za naše pare RTS laže i prećutkuje onoliko koliko laže i prećutkuje, kad niko to isto nije pitao oko Studija B, onda je jači đavo morao doći po svoje. I došao je.
U konačnom ishodu može se čak pokazati da najbolja stvar koja se mogla dogoditi SPO-u jeste gubitak Studija B, kad već nisu umeli da ga koriste na bolji način. Milošević ionako ne zna šta da radi sa njim. Oni što su do sada gledali Studio B neće glasati za Miloševića, pa da ovaj uspe da preotme CNN, a veća porcija istih splačina koje se već proizvode na državnim kanalima neće uticati na one koji do sada nisu izborno ubeđeni da svoj glas daju onom ko glasno izgovara to što izgovara. Milošević je verovatno toga svestan, te odobravanjem upada u Studio B samo hoće da demonstrira svoju moć, a pošto čujem da delegacija srpske opozicije hoće u Moskvi da se žali zbog ovoga, valja je podsetiti da je Putin samo nedelju dana pre beogradskih događaja odobrio upad specijalaca u moskovsku nezavisnu televiziju, pa, k'o velim, da ne troše vreme na tu priču.
Neka buduća borba za Studio B moraće da se vodi ispočetka. Recept je vrlo jednostavan: više programa, manje programskih saopštenja. Ali, ubedite vi u to one koji misle da su uzevši više glasova uzeli i sve naše pare i da one služe, po definiciji, njihovoj medijskoj promociji.
Dragoljub Žarković
