Mozaik |
Vreme broj 490, 27. maj 2000. |
Veliki Dim Petparačke priče Čovek je patriota jer voli svoju
državu, a voli je jer voli i ona njega Što
duže razmišljam, sve više mi se čini da je pravi patriotizam neka
vrsta sapunske opere; vrsta materijala od koje se prave najbolji
roto-romani. Hoću da kažem, u pitanju je ljubav, duboka, javna i, najvažnije
od svega, dvosmerna. Mislim da postoje samo dva gledanja na stvar. Po
jednom, poniklom u mrakovima teorije “krvi i tla”, patriotizam je
nekakva sveta obaveza svakoga ko je rođen u jednoj državi, feudalni brak
ličnosti sa svojom postojbinom, geografskim pojmom na kome je pojedinac
imao sreću/nesreću da završi svoj fetusni ciklus i gde uopšte nije
bitno kako se ta ista država ponaša prema njemu. On ima magijsku dužnost
da je voli i poštuje i, što je najvažnije, brani od svega što je ugrožava.
Njoj je, pak, dozvoljeno da ga obmanjuje, laže, krade, pelješi,
oporezuje, prebija, ubija, represira, zatvara i ponižava, tretira kao
izvor prihoda a ne izvor snage – ali on, taj famozni pripadnik
populacije, mora i dalje da se ponaša kao arapska žena i poštuje svoju
duhovnu polovinu koja to u stvari nije. Pozivanje na patriotizam poslednji
je krik trule države; u jakima se on podrazumeva. Drugi način gledanja na stvar nije brak iz računa,
kako se to najčešće misli, već jednostavno – dobar brak. Afera je
obostrana. Čovek je patriota jer voli svoju državu, a voli je jer voli i
ona njega (sačuvaj me Bože poređenja). U pravom patriotizmu država je
“alma mater”, ona je ta koja prevrće svaki kamen u nekoj vukojebini
planete da bi izbavila svog građanina, ona je ta koja igra fer, ona vraća
preplaćeni porez, ona daje kredite za kuću, ona izbacuje đubre svakog
utorka ujutro tačno kao sat, ona kaže “dobar dan”, “hvala” i
“da li je sve u redu”, ona pazi na kusur, ona šalje vatrogasce za tri
minuta i ona je ta koja te savetuje da slobodno pitaš i da niko neće da
iskoristi tvoje neznanje. Ona se bori za tebe, da bi se ti borio za nju. U februaru ove godine mojoj ženi su ukrali torbu u
Taylor’s baru na Soho skveru. Ništa važno unutra: pripejd mobilni
telefon, kreditna kartica i neke sitnice. Kartica je blokirana za pet
minuta (24-satni servis). Krađa je prijavljena za tri minuta. Na stvar
smo odmah zaboravili. Zato nas je i iznenadilo pismo policijske stanice
Marylebone: našli su torbu, bačenu negde ukraj, falili su samo mobilni i
kartica. Molba je bila da se dođe i pokupe stvari, u pismu koje i dalje
čuvamo kao jedan od najboljih dokumenata koje sam ikada video o razlogu
zbog koga čovek treba da bude patriota. Ne samo da im je bilo žao što
smo pretrpeli štetu, ne samo da su pružili savet kako da se traži
eventualna naknada od osiguravajućeg društva, već su ponudili i
besplatnu psihološku pomoć, u slučaju da su stres i poniženje zbog
opljačkanosti bili toliki da se ne mogu istrpeti. Lično iskustvo iz policijske stanice bilo je još
bolje: ljubazni oficir, koji se ponašao kao da je sestra u šok-sobi,
tihi govor i neprestano izvinjavanje zbog neugodnosti kojima smo bili izloženi.
Taj londonski bobi bio je socijalni radnik i terapeut istovremeno, službenik
u birou za izgubljene stvari i najbolji prijatelj – sve samo ne oficir,
naduveni i autoritarni simbol države, jer država smo u ovom slučaju
bili mi. Od našeg poreza je on svakog meseca nosio platu svojoj kući, mi
smo mu bili poslodavci i naše zadovoljstvo je bilo proizvod koji je on
morao na kraju da “istraksluje” na uzvišenom strugu svoje dužnosti.
Toga dana zaljubili smo se u državu. Cinične prirode uvek mogu da špekulišu da je u
zapadnom svetu patriotizam samo posledica dobrog državnog marketinga. Da
tamošnji stanovnici, omamljeni od rada, trke za parama i standardom i
hormonizovane hrane ne mogu nikada da znaju šta je ta dušeparajuća
“t’ga za j’g”, za dedinom trešnjom i sopstvenim stolom u kafani
– sve u svemu, stvarima koje se moraju braniti po svaku cenu, bez obzira
od koga i zašto. Ipak, ostaje kao neosporna činjenica, i mera za upoređenje,
da je u istoriji Amerike – kratke, reći će neko – samo jedan od
njenih građana zatražio politički azil u drugoj zemlji. Švedskoj. Ne
Srbiji. Lazar Džamić |