Mozaik

Vreme broj 490, 27. maj 2000.

Veliki Dim

Petparačke priče

Čovek je patriota jer voli svoju državu, a voli je jer voli i ona njega

Što duže razmišljam, sve više mi se čini da je pravi patriotizam neka vrsta sapunske opere; vrsta materijala od koje se prave najbolji roto-romani. Hoću da kažem, u pitanju je ljubav, duboka, javna i, najvažnije od svega, dvosmerna.

Mislim da postoje samo dva gledanja na stvar. Po jednom, poniklom u mrakovima teorije “krvi i tla”, patriotizam je nekakva sveta obaveza svakoga ko je rođen u jednoj državi, feudalni brak ličnosti sa svojom postojbinom, geografskim pojmom na kome je pojedinac imao sreću/nesreću da završi svoj fetusni ciklus i gde uopšte nije bitno kako se ta ista država ponaša prema njemu. On ima magijsku dužnost da je voli i poštuje i, što je najvažnije, brani od svega što je ugrožava. Njoj je, pak, dozvoljeno da ga obmanjuje, laže, krade, pelješi, oporezuje, prebija, ubija, represira, zatvara i ponižava, tretira kao izvor prihoda a ne izvor snage – ali on, taj famozni pripadnik populacije, mora i dalje da se ponaša kao arapska žena i poštuje svoju duhovnu polovinu koja to u stvari nije. Pozivanje na patriotizam poslednji je krik trule države; u jakima se on podrazumeva.

Drugi način gledanja na stvar nije brak iz računa, kako se to najčešće misli, već jednostavno – dobar brak. Afera je obostrana. Čovek je patriota jer voli svoju državu, a voli je jer voli i ona njega (sačuvaj me Bože poređenja). U pravom patriotizmu država je “alma mater”, ona je ta koja prevrće svaki kamen u nekoj vukojebini planete da bi izbavila svog građanina, ona je ta koja igra fer, ona vraća preplaćeni porez, ona daje kredite za kuću, ona izbacuje đubre svakog utorka ujutro tačno kao sat, ona kaže “dobar dan”, “hvala” i “da li je sve u redu”, ona pazi na kusur, ona šalje vatrogasce za tri minuta i ona je ta koja te savetuje da slobodno pitaš i da niko neće da iskoristi tvoje neznanje. Ona se bori za tebe, da bi se ti borio za nju.

U februaru ove godine mojoj ženi su ukrali torbu u Taylor’s baru na Soho skveru. Ništa važno unutra: pripejd mobilni telefon, kreditna kartica i neke sitnice. Kartica je blokirana za pet minuta (24-satni servis). Krađa je prijavljena za tri minuta. Na stvar smo odmah zaboravili. Zato nas je i iznenadilo pismo policijske stanice Marylebone: našli su torbu, bačenu negde ukraj, falili su samo mobilni i kartica. Molba je bila da se dođe i pokupe stvari, u pismu koje i dalje čuvamo kao jedan od najboljih dokumenata koje sam ikada video o razlogu zbog koga čovek treba da bude patriota. Ne samo da im je bilo žao što smo pretrpeli štetu, ne samo da su pružili savet kako da se traži eventualna naknada od osiguravajućeg društva, već su ponudili i besplatnu psihološku pomoć, u slučaju da su stres i poniženje zbog opljačkanosti bili toliki da se ne mogu istrpeti.

Lično iskustvo iz policijske stanice bilo je još bolje: ljubazni oficir, koji se ponašao kao da je sestra u šok-sobi, tihi govor i neprestano izvinjavanje zbog neugodnosti kojima smo bili izloženi. Taj londonski bobi bio je socijalni radnik i terapeut istovremeno, službenik u birou za izgubljene stvari i najbolji prijatelj – sve samo ne oficir, naduveni i autoritarni simbol države, jer država smo u ovom slučaju bili mi. Od našeg poreza je on svakog meseca nosio platu svojoj kući, mi smo mu bili poslodavci i naše zadovoljstvo je bilo proizvod koji je on morao na kraju da “istraksluje” na uzvišenom strugu svoje dužnosti. Toga dana zaljubili smo se u državu.

Cinične prirode uvek mogu da špekulišu da je u zapadnom svetu patriotizam samo posledica dobrog državnog marketinga. Da tamošnji stanovnici, omamljeni od rada, trke za parama i standardom i hormonizovane hrane ne mogu nikada da znaju šta je ta dušeparajuća “t’ga za j’g”, za dedinom trešnjom i sopstvenim stolom u kafani – sve u svemu, stvarima koje se moraju braniti po svaku cenu, bez obzira od koga i zašto. Ipak, ostaje kao neosporna činjenica, i mera za upoređenje, da je u istoriji Amerike – kratke, reći će neko – samo jedan od njenih građana zatražio politički azil u drugoj zemlji. Švedskoj. Ne Srbiji.

Lazar Džamić

prethodni sadržaj naredni

vrh