Milosevic u Crnoj Gori

Vreme broj 491, 3. jun 2000.

Milošević u Crnoj Gori

Inat ili potreba

Veličina slova kojom su mnogi listovi prošlog ponedeljka na naslovnim stranama najavili mogućnost da predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević poseti Podgoricu možda ponajbolje govori o tome u kakvoj zemlji čuda i nenormalnih normalnosti živimo.

Predsednik SRJ, na primer, odavno ne može da poseti južnu srpsku pokrajinu koja formalno i dalje potpada pod granice SRJ. Za razliku od njega, Prištinom defiluju mnogi državnici koji do juče ovaj grad nisu umeli da pronađu na geografskoj karti (izuzetak je albanski predsednik Redžep Mejdani, koji je nedavno "privatno", i naravno mimo volje Beograda, svratio na Kosovo da obiđe univerzitet na kome je pre 20 godina predavao). Predsednik SRJ gotovo pune tri godine (otkako je izabran na ovu funkciju) nije obišao drugu federalnu jedinicu Crnu Goru, jer ga tamošnji vlastodršci odavno ne drže na spisku osoba kojima bi rado prostrli crveni tepih. Poslednji put Milošević je boravio u Crnoj Gori u proleće 1996, kada je kao predsednik Srbije u funkciji člana Vrhovnog saveta odbrane prisustvovao nekakvim vojnim manevrima. Od kada su ga proglasili za vrhovnog komandanta, izbegavao je taj pravac. Doduše, zvali su ga u janauru 1998, kada je Milo Đukanović na Cetinju polagao zakletvu kao novi predsednik Crne Gore, ali je njegova stolica tada ostala prazna. Zato je i sama najava da bi Milošević, ipak, uskoro mogao da krene za Podgoricu zaslužila u novinama naslove koji zauzimaju gotovo pola strane.

PRIVATNA POSETA: Autor ove po mnogo čemu senzacionalne vesti – da bi predsednik SRJ možda mogao da poseti federalnu jedinicu države kojoj je na čelu – jeste Predrag Bulatović, potpredsednik Socijalističke narodne partije Crne Gore, inače sestrinske partije Miloševićevog SPS-a. Bulatović je novinarima otkrio da su pojedini članovi delegacije SNP-a nedavno u direktnom razgovoru sa Miloševićem pozvali predsednika SRJ da dođe u Crnu Goru, "što je on i prihvatio". Potpredsednik SNP-a i kandidat za gradonačelnika Podgorice na narednim lokalnim izborima takođe je sa izvesnom dozom likovanja primetio kako bi eventualni dolazak Miloševića u Crnu Goru "stvorio velike probleme" crnogorskom predsedniku Milu Đukanoviću. "Đukanović sarađuje s Haškim tribunalom, i onda bi morao da ispuni obećanje dato tom sudu da će uhapsiti sva lica osumnjičena za ratne zločine, što znači i predsednika SRJ", rekao je Bulatović.

Premijer Crne Gore Filip Vujanović uveren je da se Milošević, ni posle tri godine predsednikovanja ovakvom državom, neće zaputiti u Podgoricu, jer zna da ga se tamo, bar što se zvaničnika tiče, nisu nešto zaželeli. U izjavi jednoj lokalnoj TV stanici, Vujanović je potvrdio da se Crna Gora obavezala na saradnju sa Haškim tribunalom – što, međutim, ne znači da će se u ovoj Republici hapsiti svi koji su na listi optuženih, pogotovo se to neće činiti u slučajevima koji bi mogli da dovedu do konflikata ili krvoprolića. " Valjda niko ozbiljan, ni u Jugoslaviji, ni u Crnoj Gori, ni u međunarodnoj zajednici, ne misli da ćemo mi hapsiti Miloševića, Ojdanića ili Pavkovića, pa da ih ekstradiramo Hagu. To od nas apsolutno niko i ne traži", izjavio je crnogorski premijer.

U vladajućem DPS-u ubeđeni su, dakle, da je eventualni Miloševićev dolazak u Crnu Goru samo politička provokacija SNP-a uoči lokalnih izbora u Podgorici i Herceg-Novom. U ovoj partiji ističu da dolazak predsednika SRJ može imati jedino tretman privatne posete građanina Miloševića. Eventualno posete šefa jedne stranke (i to "zamrznutog") drugoj.

Pod uslovom da ono što je izgovorio Predrag Bulatović zaista ima neku realnu podlogu i nije isključivo u funkciji ohrabrivanja dela biračkog tela, bilo bi svakako zanimljivo zamisliti kako bi izgledalo Miloševićevo putovanje za Crnu Goru. Vozom, naravno, ne dolazi u obzir jer pruga Beograd–Bar ne spada u "brze pruge" i prolazi kroz mnoge "janičarske sredine". Prolazi i kroz opštinu Štrpci što bi predsednika moglo da podseti na jedno neprijatno i neispunjeno obećanje dato pre mnogo godina rodbini onih što su u tom istom mestu skinuti s voza i zatim zauvek nestali: obećanje da će nadležni organi ako treba prekopati i zemlju, ali da će naći putnike koje je u Štrpcima, u vreme rata u BiH, najverovatnije neka paravojska skinula s voza i zatim najverovatnije pobila. Putovanje kolima do Crne Gore takođe nije previše preporučljivo jer iza Prijepolja valja proći jednu od danas najtvrđih evropskih granica. Ostaje, dakle, avion i sletanje na vojni deo podgoričkog aerodroma, gde bi se svakako našao neki crveni tepih i vojska koja bi se postrojila i isprsila da pozdravi predsednika i posvedoči za RTS kako je sve proteklo uz najviše državničke počasti. Uz vanredne vojne mere obezbeđenja, predsednik bi se zatim najverovatnije uputio u neku kasarnu, sedište SNP-a ili možda na neki narodni ili plemenski zbor. Zasigurno ne u neku od zgrada Vlade gde bi sa "političkim aktivom" Crne Gore razmotrio aktuelne probleme uoči početka turističke sezone, saslušao predstavnike nacionalnih manjina, objasnio da se u susednoj Albaniji živi neuporedivo gore, i zatim najavio početak izgradnje autoputa Niš–Priština–Podgorica, pomenutog još u kongresnim dokumentima SPS-a.

ZA I PROTIV: U svakom slučaju, najava da bi predsednik SRJ mogao uskoro do Crne Gore zgodna je prilika za ovdašnje kladionice (u kojima se ljudi ionako klade na sve i svašta) da popune prazninu do evropskog prvenstva u fudbalu. Razlozi da se uloži na opciju "neće ići" brojniji su. U to ne veruje niko od crnogorskih zvaničnika; o tome ćute beogradski režimski mediji; do lokalnih izbora u Podgorici i Herceg-Novom ostalo je malo vremena da bi se takvo putovanje organizovalo; korist od takvog putovanja za SNP je mala, a Milošević suviše veliki kalibar da bi ga koristili u kampanji za lokalne izbore; put ima smisla (i za njega i za SNP) samo ako se u Podgorici organizuje veliki narodni miting; na takvom skupu bilo bi mnogo i onih koji bi zviždali, a Milošević ne voli da se pojavljuje i govori ako nije zaštićen kordonom istomišljenika... Ni razlozi da se uloži na opciju "ići će" nisu zanemarljivi: zato što u to ne veruju crnogorski zvaničnici; zato što ćute režimski beogradski mediji; što vojska sigurno ima onaj crveni tepih; što je neposredna korist mala; što na jesen slede i savezni izbori koje vlastodršci u Crnoj Gori ne žele; što oni iz opozicije svako malo skoknu do Budve; zato što predsednika SRJ mora da peče očigledna istina da on ne može da putuje ni po dobrom delu države na čijem je čelu... Naposletku i zato što je inat ovde legitimna politička kategorija, i što je poslednjih desetak godina mnogo toga urađeno upravo iz inata.

Nenad Lj. Stefanović

prethodni sadržaj naredni