Vreme broj 491, 3. jun 2000.

Roditelji i deca

Porodični otpor

Sagovornice "Vremena" su majke čija su deca ili aktivisti Otpora ili su prošli policijsku obradu. Ovo je njihovo kazivanje o tome kako žive, kako strahuju za svoju decu koju vlast naziva kriminalcima, plaćenicima, teroristima ili fašistima, a policija ih i privodi

Na dnevnom redu prošlonedeljnog represivnog upliva vlasti među sopstvene građane bili su mladi Srbije. Najpre su maskirani napadači usred fakulteta prebijali studente arhitekture. Posle batina, akademsku mladež stigla je i uredba ministra za visoko školstvo kojom su svi onako đuture naglo poslati na letnji raspust, a "besposlenima" i nepodobnima zabranjen ulazak na fakultete. U provinciji su stvari, bar što se tiče mladih i vlasti, stajale nešto drugačije: tamo su na tapetu bili aktivisti Otpora koje je policija u zavidnom broju privodila danju, noću, sa ulica, iz kafića i kreveta.

Beograđanka Dragana Manojlović, čija je sedamnaestogodišnja ćerka Marta, aktivista Otpora, pre petnaestak dana brutalno pretučena pred Skupštinom Beograda, otvorenim pismima je prošle nedelje pozvala roditelje da zaštite decu, a policiju da "obuzda jurišnike u svojim redovima". Zahvaljujući Ljiljani Vranešević, drugoj našoj sugrađanki, koja je u noći kada su tzv. hirurzi (zbog sakrivanja iza hirurških kapa i maski u Beogradu već odomaćen nadimak batinaša) tukli bila sa studentima arhitekture, javnost je brzo saznala za ovaj događaj.

Sagovornice "Vremena" su majke čija su deca ili aktivisti Otpora ili su prošli policijsku obradu. Neke od njih su i same članice Otpora, a ovo je njihovo kazivanje o tome kako žive, kako strahuju za svoju decu koju vlast naziva kriminalcima, plaćenicima, teroristima ili fašistima, a policija ih i privodi, kako podnose ćutanje drugih roditelja na represiju prema mladima, kako razmišljaju o nasilju i o odluci svoje dece da svoju budućnost uzmu u sopstvene ruke.

VERA U SINA: Brankica Ilić, do pre nekoliko meseci službenica lokalnog SUP-a u Arilju, sada pod suspenzijom, majka dva sina. Stariji, Branko, student je druge godine Filološkog fakulteta, aktivista Otpora sa dužim stažom, mlađi je osnovac u Arilju: "Početkom maja su nam došli na vrata da privedu maloletnog sina, navodno pisao je neke grafite. Nisam dozvolila da vode dete, da dečaku u pubertetu tamo ispiraju mozak. Za Brankovu aktivnost u Otporu znamo od samog početka. On je punoletan mladić i još pre godinu i po dana nam je objasnio da želi bolju budućnost i studiranje na univerzitetu čije će se diplome priznavati u svetu. Shvatili smo ga i podržali. Danas me je sramota što deca moraju da rade ono što naša generacija nije uradila, i da se izlažu tolikim opasnostima."

U prošlogodišnjim demonstracijama na Filološkom fakultetu Branka su pretukli opet neki ljudi u civilu i sa palicama. Dobio je potres mozga.

"Tada je počela moja strepnja, ali i ohrabrenje za mogući uspeh. Smenili su dekana Marojevića... Ovo su opasna vremena u kojima se niko ne oseća sigurnim. Ipak sam ga uvek podržavala. Nisam mogla mnogo da pomognem s obzirom na posao koji sam radila. Arilje je malo mesto i svi se znaju.

Bilo je, zbog Branka, i poprekih pogleda. Roditelji se ponašaju onako kako osećaju. Dominira stav: ideš u Beograd da učiš, i nema druge. Ja verujem svom sinu i potpuno ga, i sve više, podržavam.

Otporovci nisu nasilni, i to je dobro. Bore se na pravi način. Odrastali su u najgore vreme, ratova i bede. Mislim da su ta deca pametnija od nas starijih. Shvatila sam da su potpuno u pravu što pružaju otpor kada su počeli da ih nazivaju teroristima. To je van pameti i to je sramota. Ja ni ne znam šta pod tim podrazumevaju. Nas svi znaju u Arilju, našu porodicu, kakvi teroristi."

Brankica Ilić kaže da je ne interesuje politika, već samo život. "A on je takav da niko ne bi trebalo da bude miran. Mi ne živimo, mi imitiramo život. Mislim da moramo pružiti otpor, miran, nenasilan."

Posle dugo vremena videla je sina prošle nedelje u Beogradu. "To ne bih nikom poželela. Jedva smo ga našli, i videli smo se na pola sata. Bio je u tuđoj majici, nema šta da obuče, a kažu strani plaćenik. Koji plaćenik?

Pa ta deca to ne rade zbog novca. Kamo sreće da i mi imamo više para. Sve bi bilo lakše. Ako ništa drugo, mogla bih češće da dođem u Beograd i da ga vidim. Sa našim porodičnim primanjima do 1500 dinara teško je."

Razlog za svoju suspenziju sa radnog mesta u SUP-u posle 25 godina staža tumači sinovljevom aktivnošću u Otporu: "Nije mi žao zbog novca, već zbog uloženog truda. Posle toliko godina, danas kao da ne postojim. Očigledno sam primer za širenje straha kod drugih." Brankica Ilić veruje u svog sina i nada se boljoj budućnosti, za decu i unuke: "Ne interesuju me te ružne priče o Otporu. Ja Otpor gledam kroz mog Branka, kome verujem, i mislim da tu decu treba podržati. I ja to i činim. Drugi kako hoće. Ovo kako mi živimo i naša deca je jedna velika nesreća. I može zakucati na svačija vrata."

PORODICA U MARICI: U prošlonedeljnom policijskom suzbijanju Otpora u Soko Banji, Radica Avramović, učiteljica učlanjena u Otpor, dobrovoljno je ispred svog sina Dragana, takođe aktiviste Otpora, i još nekih mladića koje je privodila policija ušla u "maricu", i tamo sa svojim sinom, budućom snajom i njenom sestrom i još nekoliko ljudi bila saslušana.

"Privode ih kao kriminalce i teroriste, otvaraju im dosijee. Moj sin nije kriminalac, ni fašista, ni terorista. Ni mrava nije zgazio, a kamoli nekoga ubio. Poznajem i drugu decu koju kinje, bila sam im učiteljica, vaspitačica, i ne mogu mirno da posmatram šta im rade, kako nemaju budućnost ni mogućnost da se normalno bave svojom profesijom. Zato apsolutno opravdavam pokušaj mladih da nešto urade za sebe. Proganjaju ih što drugačije misle, pa valjda u XXI veku svako ima pravo na svoje političko mišljenje. Mi se ne bavimo politikom, nama to nije profesija.

Roditelji imaju i dodatnu obavezu da zaštite svoju decu od neistinitih kvalifikacija. Onaj ko to ne čini odobrava stav da mu je dete kriminalac ili terorista."

Građani Soko Banje burno su reagovali na privođenje svojih sugrađana.

Okupili su se u pristojnom broju tražeći njihovo oslobađanje. Sutradan je na lokalnom radiju pročitano saopštenje lokalnog SPS-a u kome se kaže da je ilegalna teroristička organizacija pisala grafite i razbila neko staklo, i zbog toga je jedna grupa privedena u stanicu milicije. Saopštenja SUP-a nije bilo.

Zaslugu intervencije građana gospođa Avramović pripisuje dobrom informisanju građana. "U Soko Banji postoje slobodni mediji. Dosta se sušaju i strane stanice na srpskom jeziku."

Za gest pružanja otpora sugrađani su joj čestitali: "Bilo mi je drago, ali ja na to gledam drugačije. Svako treba da stane uz svoje dete, a prava podrška je naći se u određenom trenutku i protestovati zbog nečijeg hapšenja ili privođenja. Ceo narod nemoguće je uhapsiti. Ja tako mislim."

NE ĆUTITE, RODITELJI: Već pomenuta Dragana Manojlović, Beograđanka koja je već četiri godine zbog stečajnih problema svoje firme prinudna domaćica i po sopstvenoj želji učlanjena u Otpor samo nekoliko dana posle svoje ćerke Marte, devojke koja se ovih dana oporavlja od brutalnog policijskog prebijanja, kaže za "Vreme" da nam deca mogu ozbiljno nastradati ako se roditelji uskoro ne probude: "Decu biju, oni ćute; decu hapse, opet ćute, a opozicija samo priča. Trebalo bi nešto i da se konkretno uradi. Svi smo depresivni, osim mladih. Okrenimo se njima da nam daju malo energije. Zar nije simptomatično zašto ih vlast napada. Zato što ih se boji. Boji se te njihove neiscrpne energije, njihove pameti, lucidnih akcija i nemirenja sa ovakvim životom. Šta mi radimo dok deca bacaju letke, trpe batine. Sedimo u svojim kućama i mislimo da se to događa nečijoj tuđoj deci. Skrštenih ruku čekamo zakon o terorizmu, opet misleći da će po njemu biti osuđena tuđa deca. U Otporu sam srela devojke čiji roditelji ne znaju da su i one aktvisti. Kažu da im ne bi dozvolili, ne zato što podržavaju vlast, ili što žive dobro, već što se plaše. I šta se događa. Prisiljavaju svoju decu da ih lažu."

Ljiljana Vranešević, filmski radnik i majka troje dece, za sebe kaže da spada u one roditelje koji uvek i iz sve snage podržavaju svoju decu, i da nije od onih koji im savetuju da se ne bune. Još pod snažnim utiskom surovosti prema studentima Arhitektonskog fakulteta početkom prošle nedelje, podseća da su ti studenti pored ostalog tražili da se ukloni lično obezbeđenje dekana Elektrotehničkog fakulteta. Za uzvrat su usledile batine.

"E, preko dece se ne može preći. Tu se više ne postavlja pitanje nikakvih političkih opredeljenja. Moj lični život je ugrožen onog trenutka kada je mom detetu zabranjeno da uđe na fakultet ili je neko pokušao da ga istuče. I ja neću posustati u štićenju svoje dece.

Nelogično je i nemoralno da roditelji čak nisu ni došli na fakultet da protestuju zbog prebijanja njihove i tuđe dece.

Većina iz Beograda i ne zna šta se dogodilo. Oni iz provincije su bolje obavešteni. U ovoj zemlji niko ne preuzima odgovornost da obavesti roditelje da su im sinovi i kćeri pretučeni. A i deca to kriju od roditelja. Ne žele da svoje uplašene roditelje još više uplaše. I ne samo to. Ne mogu više da izdrže roditeljski pritisak, a batine bi samo išle u prilog roditeljskom strahu. Mi smo poniženi, samleveni i uplašeni ljudi, moralno degradirane ličnosti. Roditelji se boje i za sebe i za decu. Najrađe bi ih zaključali u fioku. A mladi jednostavno na to ne pristaju."

Pominje strah i kod većine profesora koji su takođe smrvljeni bedom, "ucenjeni platicama kojima jedva izdržavaju svoju decu".

Ne opravdava njihovo ponašanje. Strahuje za budućnost i svoje i tuđe dece: "Ako studenti uz pomoć roditelja i ostalih ne uspeju da obezbede sebi ni minimum moralnih prava, postaće neuspešna generacija.

Oni se navikavaju na neuspeh, i od njih ne možete onda očekivati nikakve uzlete u životu: ni moralne, ni ljudske, ni profesionalne.Ovaj režim ne zna šta radi. On sahranjuje generaciju intelektualaca. To su teške stvari, a da ne govorimo o rasejanju koje može da usledi.

Kad se saberu sve reakcije i vlasti i opozicije, roditelja, profesora, kolega – mladima predstoji borba na duge staze. Naša sagovornica se nada da će uspeti, da će razbiti "strah na koji smo pristali i koji nam je oduzeo moralni kredibilitet".

Branka Kaljević