| Mozaik |
Vreme broj 491, 3. jun 2000. |
|
Kako časno izgubiti opkladu Moldavski forhend Šta sve može pasti na pamet dekadentnom engleskom
byržuju?! Recimo, da igra tenis sa fudbalerima – Moldavije? Piše Toni
Hoks Iako on to do dana današnjeg poriče, ja ostajem u uverenju da je moj
prijatelj pisac i komičar Artur Smit tačno znao šta radi. Bio je u
potpunosti svestan toga da sam ja poznat kao naivčina u tim stvarima. Na
kraju, ja sam taj koji je u maju 1997. stopirao po Irskoj u društvu frižidera
da bi dobio opkladu vrednu 100 funti. I tako, pošto se neko vreme
prepirao sa mnom o tome koliko sam dobar u tenisu tokom dosadnog prenosa
fudbalske utakmice između Engleske i Moldavije, mislim da je osetio da može
da me namami. "Hokse", rekao je, "kladim se da nisi toliko dobar igrač
da pobediš u tenisu sve moldavske fudbalske reprezentativce, jednog po
jednog." Bio sam tolika budala da prihvatim opkladu, pošto smo se dogovorili da
će onaj ko izgubi stajati potpuno go na autoputu Bolhem pevajući
moldavsku himnu. Izazov je bio i u tome što sam bio siguran da to neću
biti ja. Nisam znao ništa o Moldaviji, ni o njenim teniskim objektima, ni o
tamošnjoj političkoj situaciji, ni šta mi je potrebno za vizu, ni o
njenoj moneti, ni o njenom jeziku, ni o njenom etničkom sastavu, ni o
tome da li će se tamošnji narod ljubazno odnositi prema dekadentnom
zapadnjačkom buržuju koji tumara naokolo mašući teniskim reketom
ispred noseva njihovih fudbalera. Sve što sam o Moldaviji znao bila su
imena 11 ljudi, odštampana na unutrašnjosti zadnje strane mojih novina:
Romanenko, Fistikan, Spini, Testimitanu, Kulibaba, Stroenko, Rebeja,
Kurtianu, Sišin, Miterev i Rogačov. "Pa", pomislio sam,
"nijedno od njih mi ne zvuči kao da su imalo dobri u tenisu." Odleteo sam u Moldaviju, koja se nalazi u sendviču između Rumunije i
Ukrajine, i našao smeštaj u prestonici, Čizinau, kod jedne četvoročlane
porodice. Unajmio sam prevodioca (koji je, kako se ispostavilo, najveći
pesimista na svetu), i brzo sam naučio da Moldavci prihvataju život ne
postavljajući previše pitanja i ne pokazujući previše emocija. Prilično
naivno sam očekivao da bi pojava jednog Engleza sa bizarnim zahtevom
mogla izazvati neko interesovanje ili možda čak nešto malo entuzijazma,
ali nije se desilo ništa slično. Počeo sam da posećujem fudbalske
klubove sa svojim zamišljenim prevodiocem Julijanom. On bi otišao do
nekog od klupskih zvaničnika, rekao nešto na ruskom ili rumunskom, a ja
bih čekao da mi prevede odbijanje koje je sledilo. Ti momci jednostavno
nisu hteli ni da čuju ništa o tome. Saopšteno mi je da su njihovi
fudbaleri previše zauzeti treniranjem da bi razmišljali o nekakvim
teniskim mečevima sa nekakvim Englezom, a izgleda da ih nije diralo što
će posledica njihove nepopustljivosti biti moja prinudna golotinja. I
tako su prošle pune dve nedelje dok nisam uspeo da dovučem jednog
moldavskog fudbalera u blizinu teniskog terena, i to sam postigao tako što
sam zadobio poverenje sujetnog fudbalskog menadžera pretvarajući se da
sam sportski novinar BBC-ja koji želi da piše o njemu i njegovom klubu. U ponedeljak treće nedelje mog boravka našao sam se na šljaci
teniskog terena nasuprot Jurija Mitereva. Rukovao sam se sa predmetom
svoga straha, finim fizičkim primerkom u crvenoj majici i zelenim gaćicama.
Izgledao je uznemirujuće gorljiv dok je čekao na osnovnoj liniji. Poslao sam mu prvu loptu. Ona je u visokom, blagom luku ciljala njegov
forhend. Nestrpljivo sam posmatrao dok se nameštao da je prihvati, sa
veoma zabrinjavajuće velikim zamahom unazad. Ovaj momak je nameravao da
zaista snažno udari loptu. Na njegovom licu, koje je bilo sušta koncentracija, pojavila se
grimasa kada mu je reket došao u kontakt sa loptom i ... beng! ... poslao
ju je pravo preko ograde. Ispustio sam uzdah ogromnog olakšanja dok je
Julijan trčao po loptu. Ni sledeći Jurijev pokušaj nije bio bolji.
Njegova druga lopta je odskočila nekoliko puta pre nego što je stigla do
mreže. Trebalo je da nađe sredinu između ta dva udarca, ali sam znao da
je malo verovatno da će to uspeti za jedno popodne. Hvala bogu. Narednih dana lagano sam otkrivao da Juri nije izuzetak od pravila –
a pravilo glasi da su moldavski fudbaleri paceri u tenisu. Do četvrtka
treće nedelje mog boravka pobedio sam sedam moldavskih fudbalera, a
porodica kod koje sam odseo počela je da se oduševljava mojim uspehom.
Uprkos početnoj uzdržanosti (ili je to možda bio strah), počeli su da
pokazuju živahno interesovanje za moje podvige i sada je svaka moja
pobeda pozdravljana klicanjem, bocom moldavskog vina i slavljeničkom
trpezom. Dosledno tome, bili su potpuno zapanjeni kada sam im u petak saopštio
loše vesti. "Sve je gotovo, narode", rekao sam prilično smeteno za večerom.
"Izgubio sam opkladu. Sve sam pokušao, ali jednostavno nema načina
da ubedim dvojicu menadžera da mi dozvole da igram protiv njihovih
fudbalera. Bojim se da mi fale četvorica, i to je to!" Porodica je izgledala šokirana. Isto toliko šokirana kao onda kada
sam im, po dolasku, prvi put rekao šta nameravam da uradim. Bio sam tako
neumoljivo pozitivan tokom čitavog svog boravka da im je bilo teško da
shvate moju pomirenost sa porazom. Obrve su se podigle, a sleganje
ramenima bilo je praćeno kratkim rečenicama na rumunskom koje su ostale
neprevedene. Raspoloženje je bilo mračno. "Žao mi je", rekao sam kad sam ustao od stola na kraju večere. "U redu je", rekao je Adrijan, najstariji sin koji je
najbolje znao engleski, "mislim da nisi ti kriv." Verovatno nisam, ali to nije olakšavalo situaciju nikome od nas. Ipak, narednog jutra za doručkom zatekao sam porodicu u poletnom
raspoloženju. Majka je u autobusu srela taštu jednog od reprezentativaca
i rekla je da je on pomenuo kvalifikacionu utakmicu za Evropsko prvenstvo
protiv Severne Irske u Belfastu. Zašto ne bih tamo igrao sa njima? "Kakva fantastična ideja!", uzviknuo sam jedva se savlađujući.
"Hvala vam do neba. Hvala vam svima." I popili smo mnogo
moldavskog šampanjca. Četiri dana u Belfastu donela su mi još samo tri pobede, i još uvek
je trebalo da porazim Marina Spinija, koji je izbačen iz reprezentacije i
sada igra fudbal negde kod Nazareta u Izraelu. Nekako je izgledalo
prikladno da moja epska borba sada dobije biblijske razmere. Ne želim da
vam kažem šta se desilo na malom teniskom terenu baš kod Nazareta ( iz
straha da vam ne pokvarim uživanje u mojoj izvanrednoj knjizi na ovu
temu). Dovoljno je reći da je posle toga izvesni pisac i komičar skinuo
svu odeću, stao na kutiju u blizini Vulvortsa na autoputu Bolhem i pevao
neku vrstu moldavske himne na megafon. Grupa od oko 70 poklonika
posmatrala je to grčeći se od smeha. Sve do tog trenutka nisam imao
pojma da muška golotinja može da bude toliko univerzalno smešna. To je
bio komičan prizor, a ipak je, paradoksalno, bio dostojanstven. Na kraju,
radi se o tome da se održi reč. Da se poštuje opklada. (The Guardian) |
|