Veliki Dim
Narodni marketing
Svaka okupacija ima svoju
komunikaciju
Okupatori
su poslednji koji će za sebe reći da su to; oni su, uglavnom,
oslobodioci. Oni donose mir u kuće, stabilnost u zemlju i sreću u
porodice, iako u realnosti sve ključa od zločina na ulici, tragedija u
životu i nesreće u duši. Okupatori su ti koji zavode red, mada svi
znaju da su oni krivi za nered; oni se uvek bore za visoke ideale, mada
svi znaju da su im motivi niski; oni su branioci stanovništva, mada ih
ono u sebi proklinje. Oni su branioci ustava, doduše neustavnim metodima;
oni su demokrate, na autokratski način; oni se kunu u istinu, lažući
sve oko sebe; oni su humani, dok su jedini koji ne umiru zbog manjka
lekova; oni svima donose bolji život, dok jedino oni lepo žive. Oni su
jedina istina, i najveća laž.
Mediji to dobro pokazuju: komunikacija okupacije
pretežno je verbalna. Pošto ima medije, ona može sebi da dozvoli da
zemlju neprestano zaprašuje saopštenjima, izjavama, komentarima,
napadima, anketama, defamacijama, proglasima i parolama. Neverbalna
komunikacija ostavljena je onom manjem delu koji protestuje na ulicama, i
uglavnom se svodi na pendrek po glavi, cokulu u leđa i džip u noge.
Ostalima, onom većem okupiranom delu, još mirnom i kolebljivom, još ne
načisto šta da radi, ostaju masovni mediji.
Istorija pokazuje da je antiokupaciona komunikacija
pretežno, a pod ovim se podrazumevaju oni ključni komunikacijski momenti
koji mobilišu velike mase, bila neverbalnog tipa. Utuk na utuk. Na ljutu
ranu, ljutu travu. Yin i Yang. Komplementarno. Dela iznad reči. Pošto su
sve opozicije ovoga sveta, kada naspram sebe imaju okupaciju, uglavnom
bile bez velikih i moćnih medija, jedini način da se okupaciji stavi do
znanja gde joj je mesto, šta je stvarno čeka i čemu može da se nada,
bio je da se stvori opšta klima bunta u kojoj su svaki trenutak dana i noći,
svako mesto i svaki povod mali medij za sebe. Jedini odgovor na
komunikaciju okupacije jeste svojevrsni narodni marketing, opšta klima
bunta u kojoj svaki, i najtrivijalniji, aspekt svakodnevnog života služi
da pokaže da okupatori nisu dobrodošli.
Njegovim policajcima i žbirima buše se gume na
privatnim vozilima, lepe plakati i leci na kućna vrata, bojkotuju žene u
prodavnicama, sipa smeće ispod prozora, bacaju govna u poštansko sanduče,
ne pozajmljuju kafa i šećer, seku kablovi od TV antene ili guraju žvake
u ključaonicu. Od njih se okreće glava kada se sretnu, njima se pokazuje
prst kada okrenu leđa, u njihove kafe se pljuje u restoranu, u njihova
jela se tresu sline. I tamo gde delo ipak dobija formu reči – pišu se
grafiti po zvaničnim zgradama, službenim vozilima i ogradama privatnih
rezidencija. I sve to masovno, predano, hrabro, organizovano, požrtvovano,
anonimno, ali ne žaleći hapšenje i prebijanje, zatvor.
U narodnom antiokupacijskom marketingu pravi se
veliki geto, bez čvrstih ograda, bodljikave žice i mrtvih straža, a
ipak jasan i vidljiv do bola, sveprisutni pritisak na psihu pojedinačnih
okupatorskih slugu, u kome je žrtva okupator a ne narod, u kome mu nema
druge sem da shvati da većina ipak nije za njega, da njegovih stotinak
hiljada ipak nije ništa u odnosu na desetak miliona. U narodnom
marketingu onima koji stradaju od okupacije organizovano se pomaže: od
tri jela u jednoj kući jedno se odnese porodici heroja, od po pet dinara
odvojenih mesečno od hiljadu plata izdržava se pet domaćinstava
zatvorenih aktivista. Zašto? Jer to podiže moral, to hrabri ljude da
istraju u buntu, pokazuje im da su deo jedne velike stvari, veće i od
njih samih i od okupacije.
Kakve veze sve ovo ima sa Srbijom, pitate? Nikakve.
U pitanju su samo neka od iskustava izraelskih vojnika na okupiranim
arapskim teritorijama. Nakon nedavnog povlačenja, svi priznaju da im je
laknulo što su se odande sklonili, da im je život, onaj svakodnevni,
privatni, bio nemoguć. U Srbiji, kako stvari stoje, za sada nema ni
Arapa, ni Izraelaca, ni okupacije, ni narodnog bunta. Ima, doduše,
Kineza, ali oni su za neku drugu priču.
Lazar Džamić
