Ime ruže
Povlačim
aplauz koji sam pre dva dana uputio predsedniku Miloševiću, odustajem od
podrške koju sam tapšući pružio njegovom predlogu – pljesak koji je
potekao iz mojih dlanova proglašavam nevažećim.
Aplaudirao sam sigurno četrdesetak puta, uvek iskreno, uvek blagovremeno, u nekoliko navrata ja sam bio taj koji je pokrenuo neodlučnu masu (ne oseća svako kad treba da aplaudira i da kliče). Pri svim svojim aplauzima ostajem i danas, jer se slažem sa svakom rečenicom koju je predsednik izgovorio, ali se kako vreme odmiče sve manje slažem sa imenom koje smo na njegov predlog dali mostu.
Ne protivim se zapravo ni imenu, ali mi način na koji smo krštenje obavili nije po volji: ako je most izgrađen u rekordnom roku, nismo morali da mu u rekordnom roku damo ime, nismo morali to da obavimo na licu mesta. Predlog jeste bio javan, kao i podrška, i sâm sam, ponavljam, aplaudirao, ali sam se sa svečanog otvaranja vratio kući sa knedlom u grlu i sa osećanjem krivice – nismo li mi socijalisti privatizovali most koji je svojina svih drugih građana i svih drugih partija?
Znam, osećam da je g. Milošević govorio kao šef države, a ne kao šef Partije, svestan sam da je most poneo ime tragično preminulog predsednika pokrajinske vlade, a ne lidera novosadskih socijalista, pa opet, nešto mi u celoj priči ne štima. Ako o nazivu neke ulice ili osnovne škole odlučuje posebna komisija, zašto se o nazivu mosta odlučivalo pod vedrim nebom?
Može se mostu dati ime ubijenog rukovodioca (mada bih ja lično pre bio za to da most ponese ime nekog funkcionera dok je ovaj još živ i zdrav, jer će mnogi od njih nadživeti svoju slavu), ali ako prioritet već dajemo poginulima, onda imamo čitav konkurs – i pored podviga naših neimara, nema mostova za sve koji su u poslednjih nekoliko godina ubijeni...
Prirodno je što smo se poveli za gubitkom koji je najsvežiji, ali smo se ogrešili o funkcionere koji su imali peh da nastradaju pre obnove.
Ubijen nam je ministar odbrane, ako gledamo državnu hijerarhiju to je krupnije nego predsednik pokrajinske vlade, pa most nije poneo njegovo ime, ubijen je visoki funckioner policije, visoki funkcioner JUL-a, da ne nabrajam sada sve, lider opozicione partije i poznati privrednik takođe je ubijen... Dobro, oni nisu bili iz Novog Sada, predsednik je Novosađanima predao most sa imenom njihovog nastradalog sugrađanina, ali potpredsednik pokrajinske vlade nije jedini Novosađanin koji je pao kao žrtva atentata. Ne mislim da je po uzoru na "Boru i Ramiza" mostu trebalo dati ime "Boško i Dugi", ali me nešto žiži da smo se brzim aplauzom možda ogrešili o ostale kandidate.
Predsednik je, razume se, mogao i sam da nadene ime mostu, mogao je neki drugi govornik da predloži to isto, pa da ga predsednik zajedno sa svima nama podrži... Predsednik je očito želeo da lično kumuje i da sazna koliko ga mi u njegovome kumstvu podržavamo, sve je, dakle, bilo potpuno regularno i demokratski, tačnije, bilo bi demokratski kad predsednik ne bi uživao ugled koji uživa i kad ne bi imao uticaj kakav ima! Ko može da zamisli ovakvu scenu? Predsednik predlaže da se mostu da ime toga i toga, zapljeska jedino general Milenković, a onda se iz mase čuje gunđanje, povici negodovanja i revolta, skup se osipa, sa bine demonstrativno silaze predsednik Milutinović, Gorica Gajević, razabira se glas magistra Šainovića ("Ne dolazi u obzir! Ne dolazi u obzir"), Dragan Tomić otima mikrofon iz predsednikovih ruku i viče "Slobo, odlazi!", predsednik, oslonjen samo na vlastite glasovne mogućnosti, pokušava da povuče predlog, ali ga više niko ne sluša...
Na bilo koji predlog koji dolazi iz predsednikovih usta ruke same plješću govoreći uvek isto: "Kako ti kažeš! Ti znaš najbolje!" Predsednik nije za to odgovoran, ali bi trebalo to da zna i ne bi trebalo da nas bilo šta pita, jer u njegovoj blizini ne možemo nepristrasno da razmislimo. Govorim o sebi, ali verujem da nisam jedini. Predsednikov predlog jeste bio na mestu, bio je jednodušno prihvaćen, ali mi koji smo tamo bili bili smo pod uticajem, bez obzira na to što je predsednik verovatno želeo da svako od nas promisli vlastitom glavom. Drugo, mi nismo imali kvorum da mostu damo ime: kad je dvesto hiljada Beograđana pre par godina uporno tražilo ostavku predsednika Miloševića, govorili smo da predsednik i pored najbolje volje ne može da im izađe u susret jer bi tako izneverio milione građana koji su za njega glasali i koji od njega očekuju da predsednikuje barem do kraja mandata. A sada smo nas dvesto hiljada odlučili o imenu mosta čiju su izgradnju finansirali građani od Horgoša do Dragaša...
Žao mi je što predsednik nije napisao ovakav govor: "Predlažem da se mostu da moje ime i moje prezime [aplauz, povici "Slobo! Slobo!"], jer da nije mene, da nije mene, kažem, ne bi bilo Direkcije za obnovu, a samim tim ni ovog moralno superiornog mosta..."
Ja bih i drugim mostovima dao ime "Slobodan Milošević" – razlikovali bismo ih po brojevima koji bi išli uz ime (kao "Vrla 1", "Vrla 2" itd.). Možda preterujem, ali je novosadski most baš mogao da ponese predsednikovo ime! Da je to bilo predloženo i da je tako ispalo, ne bih se sada pitao je li most mogao da dobije ovo ili ono ime, znao bih da sam aplaudirao nečemu što nema alternativu.
Ljubomir Živkov
