Devizna štednja
Stare devize –
novi dinari
Kad prođe
uzimanje dinara, sa "crnim diskontom" od preko 10 odsto – jer se za
3000 dinara, koliko se sada deli za 150 maraka, na ulici danas može kupiti oko
130 maraka, dolazi vreme kada će država morati da izađe na videlo sa svojom
deviznom (ne)likvidnošću
Od
nešto preko milion građana poverilaca stare devizne štednje, koji Miloševićevu
Jugoslaviju duže za 6479 miliona nemačkih maraka i kojima je zakonom obećano
da će im ulozi do 2011. godine biti isplaćeni sa kamatom, te bi ukupno trebalo
da dobiju 7,482 miliona nemačkih maraka, samo je mali deo 5. juna krenuo na
bankarske šaltere da, umesto deviznog novca, dobiju bar dinare koje im je
ponudio savezni ministar †nansija Dragiša Pešić. I taj mali juriš deviznih
štediša na banke izazvao je u većini bankarskih čekaonica velike gužve –
tako da je vlast dobila signal da je krenula u jednu od svojih najrizičnijih,
ne samo ekonomskih već i političkih operacija.
Stara priča da opet škripi
"tehnika dostavljanja" para, te da novca za isplatu štednje uvek ima
baš u nekoj drugoj †lijali i u nekom drugom gradu, pokazuje, međutim, da se
ovde i dalje s novcem igraju igre bez granica. U takvim igrama ovaj režim je već
iskusan, i čini se da je rešio da jednom dinarskom injekcijom "pre
roka", od 300 miliona, uz skrivenu devalvaciju dinara sa 6 na 20 dinara za
jednu marku, stvori iluziju da je doista spreman i sposoban da ove godine vrati
183 miliona nemačkih maraka starim deviznim štedišama – 150 maraka po glavi
štediše, počevši od 1. jula ove godine.
VELIKA
TAJNA: Ako za trenutak
prekinemo ovu priču o 300 miliona dinara, koju je savezna država lansirala da
preko starih deviznih štediša uhvati neke političke poene i razmrda obamrlu
ličnu potrošnju u zemlji, te tako ublaži recesione trendove u privredi,
moramo skrenuti pažnju na to da glavna državna muka tek dolazi. Do kraja ove
godine, prema zakonu o vraćanju stare devizne štednje, jugoslovenske poslovne
banke trebalo bi da obezbede 55 miliona nemačkih maraka, Narodna banka
Jugoslavije takođe 55 miliona, a savezna država 73 miliona nemačkih maraka.
Od ovih sredstava, ako smo dobro razumeli saveznog ministra Pešića, savezna država
je zasad obezbedila 300 miliona dinara, a neizvesno je koliko još dinara za ovu
namenu imaju poslovne banke – to jest neizvesno je koliko je i budžetu, i
bankama, a "i sebi" odobrila centralna banka – za ovu političkoekonomsku
operaciju. No, kad prođe uzimanje dinara, sa "crnim diskontom" od
preko 10 odsto – jer se za 3000 dinara, koliko se sada deli za 150 maraka, na
ulici danas može kupiti oko 130 maraka – a sutra verovatno i manje, dolazi
vreme kada će država okreni-obrni morati da izađe na videlo sa svojom
deviznom (ne)likvidnošću. O tome ima li Milošević ove godine doista oko 160
miliona maraka da podeli onima koji neće prihvatiti dinare umesto deviza –
veoma je teško dokumentovano razglabati, pošto su podaci o deviznim rezervama
SRJ (kao i kod svih država koje s njima kubure) velika državna tajna. U
stvari, manje-više lako je primetiti znake da je država tanka s deviznim
rezervama, ali neku nadu deviznim štedišama daju špekulacije da u zemlju ipak
mesečno stiže, ne računajući Crnu Goru i Kosovo, oko 200 miliona nemačkih
maraka po osnovu deviznih penzija, te da se ovaj priliv kontinuirano prikuplja
preko, navodno, "privatnih dilera" na ulicama srpskih gradova. No, na
drugoj strani, taj priliv je, prema procenama stručnjaka, manji od mesečnog
porasta platnog de†cita Srbije sa inostranstvom, pa opet ispada da za devizne
štediše nema puno nade i da bi trebalo da poslušaju Mlađana Dinkića, te da
po sistemu "daj šta daš" uzmu bar dinare – dok inflacija još nije
pojela i efekte "tihe devalvacije".
OBEĆANJA
I REALNOSTI: Neko će reći
da je spomenutih 300 miliona dinara, što je jedini "javni podatak" o
novom emisionom ciklusu, gotovo drsko malo da "povrati poverenje građana u
jugoslovenske banke", jer i po "novom kursu" to predstavlja samo
15 miliona nemačkih maraka, to jest zadovoljava samo osam odsto ukupne ovogodišnje
obaveze države prema štedišama. Već i ovaj podatak, međutim, upućuje na
zaključak da se zaranije krenulo u "žvaku" o povratku deviza građanima,
kako bi cela priča mogla vremenski da se "razblaži" u što dužem
periodu i kako bi državna televizija dobila šansu da ubedi građanstvo kako im
se, u stvari, visokom milošću vlasti vraća njihova imovina, te da bi opet
trebalo da je povere istim institucijama – domaćim bankama koje stalno na
svojim godišnjim skupštinama proglašavaju uspešno poslovanje (igrajući se
deviznim podbilansima kao muška deca sopstvenom siromaškom igračkom).
O tome da li su ili nisu za ovu
isplatu deviznih obaveza u dinarima odvojena sredstva "iz realnih
izvora", to jest da li će ova operacija imati ili neće imati inflatorni
efekat – zaludno je raspravljati pri trenutnoj "politici
informisanja" javnosti. Lako je reći da će, u oba slučaja, inflacija
ubrzati svoj tempo, a ubrzala bi se i bez ove operacije – jer se ne vide
realni izvori ni za otkup ovogodišnje letine itd. Jednostavno, vladine akcije
– obnova svega, gradnja 100.000 stanova, gradnja autoputeva, mostova, vagona,
rečju "prelazak iz faze obnove u fazu razvoja", i na sve to vraćanje
državnih dugova građanstvu – čine svaki ekonomski razgovor smešnim, pošto
tamo gde je sve moguće jedna tako dosadno ograničavajuća disciplina kakva je
ekonomija postaje nepotrebna.
Dimitrije Boarov
