Intervju: Svetolik Avramov
Zašto da nosim tuđ jaram
Rektor novosadskog univerziteta i član Glavnog
odbora JUL-a govori za “Vreme” zašto
nije okončao školsku godinu po hitnom postupku, zašto mu ne smeta
Otpor!, i o sopstvenoj stranci
Nakon
što je pročitao odluku Jevrema Janjića, republičkog ministra za više
i visoko obrazovanje, da se univerzitetska školska godina završi po
hitnom postupku nedelju dana pre roka, rektor Novosadskog univerziteta
Svetolik Avramov odrečno je odmahnuo glavom, jer za njega u tome nije
bilo nikakve logike.
Stoga je rektor Avramov ispao jedan od retkih koji se držao obećanja datog prilikom preuzimanja funkcije – da će raditi isključivo u korist Univerziteta. Inače, gospodin Avramov je član JUL-a od 1996. godine i sedi u Glavnom odboru.
"Zadatak svakog rektora je da radi za dobrobit Univerziteta i studenata, da smiruje strasti i, što bi rekli Englezi, do his best", kaže za "Vreme" Svetolik Avramov.
"Univerzitet ne može da postoji sam za sebe, već u zajednici sa društvom u kojem deluje. On ima svoju i nacionalnu i internacionalnu misiju. Trudim se da u granicama svojih mogućnosti sačuvam univerzitetski duh od spoljašnjih i unutrašnjih vetrova i oluja koje duvaju sa svih strana, i to ne činim silom već razgovorom i dogovorom sa svima koji Univerzitetu žele dobro ."
"VREME": Šta mislite,
hoćete li trpeti zbog svoje neposlušnosti?
S. AVRAMOV: Vaspitavan sam da ne mislim o posledicamam već da javno govorim što mislim. Stoga stojim iza svega što kažem i kao rektor, i kao profesor, i kao otac. Uveren sam da posledica neće biti jer svojim postupcima delujem kao kohezioni smirujući faktor. U svom postupku ne vidim nikakvu neposlušnost, to mogu biti jedino deca i kućni ljubimci. Takvih kao što sam ja ima mnogo, i najveći broj ljudi dobronamerno je raspoložen. Nisam ni heroj ni antiheroj, već običan čovek. Sticajem okolnosti bavim se uticajnom profesijom koja mi donosi veliki ugled. Hirurgija je najnezavisnija profesija na svetu, i ona mi omogućava ovu moju lajavost. Mnogi bi se verovatno plašili da govore iz straha da će izgubiti sve što imaju. Mislim da ni medijski nisam toliko interesantan, pa bih molio da me se okanu i da malo spustimo temperaturu. Imamo velikog posla da obeležimo 40 godina Univerziteta, za kad pripremamo promociju za nas novog kredit-sistema. On se već primenjuje u svetu, a naša je dužnost da se tom svetu približimo. Ne možemo da dozvolimo da se našem čoveku diploma ne prepoznaje nigde u svetu. Ako to ne postignemo, ostaćemo oaza u kojoj ćemo sami za sebe da proizvodimo šta god hoćemo.
Šta mislite da je bila stvarna
ministrova namera?
Morate znati da sam ja rektor na državnom univerzitetu i da ne mogu niti želim da komentarišem odluku svoga ministra. Mogu reći samo ono što sam – i zašto – ja preduzeo. Kada je odluka ministra stigla, nastavno-naučno veće je tu odluku razmotrilo i primenilo je u skladu sa našim programom i mogućnostima. Po svemu sudeći, u najvećem delu odluka se poklopila sa našim programom i, da budem pošten, profesor i akademik možda nama tu odluku nije ni trebalo da šalje. Ograđujem se unapred jer ne znam kakva je situacija na drugim univerzitetima po Srbiji, a mi smo situaciju sagledavali iz ugla univerziteta u Novom Sadu i realizacije nastavnog programa ovde. Ministar ipak ima pred sobom celu državu i sagledava situaciju drugačije.
Nisam za to da se na prečac završavaju nastavni procesi, a da nisu završeni. Ako smo prošle godine u vreme bombardovanja održavali seminare i konsultacije, ove godine zaista nije bilo nikakvog objektivnog razloga da prestanemo sa nastavom. Pa molim vas, ako studenti sa Građevinskog fakulteta moraju da predaju svoje grafičke radove do 10. juna, zašto ne bi to mogli da urade? Ali da iz nekih razloga, koji se nekome dopadaju ili ne dopadaju, produžavamo ili skraćujemo nastavu bez obrazloženja i to za sve – zašto? Zašto za sve? Naš pravni fakultet je sve overio pre 20. marta, pa se dopis ministra na njih nije ni odnosio. Deca ne smeju da ispaštaju ako ima nekog problema, a ja bih se postarao da deca dobiju sve. Mislim da to nije bila privatna odluka ministra, već dopis ministarstva. Potpisao sam mnogo odluka koje nisu bile samo moje već ih je donelo nastavno-naučno veće. Možda se nisam sa svim tim odlukama slagao, ali to se zove, kako ono beše – demokratsko odlučivanje. Ja sam odgovoran, što znači meni packe, ali nekad i neki lep poen.
Ove
godine odobren je isti broj mesta na fakultetima koliko će biti i svršenih
srednjoškolaca. Šta mislite o toj odluci?
S jedne strane, imamo pritisak mladih koji objektivno ne mogu da se zaposle sa srednjim školama, pa onda logično traže odušak u upisu na fakultete. Zbog toga imamo prepunjene univerzitete, i kvalitet nastave opada. Radije bih bio za ograničen broj studenata. Druga strana problema je da bi takvim ograničenjem ogroman broj mladih ljudi u najboljim godinama de facto bio na ulici, pošto ne može da se zaposli ni u privatnom ni u državnom sektoru. Ne mislim da je nađeno najsrećnije rešenje. Sadašnji ministar je imao ideju da smanji broj studenata, tako je bar govorio u privatnim razgovorima, sve dok se broj studenata ne spusti do onog broja koji je za svaki od fakulteta i predviđen. Kad sam upisivao Medicinski fakultet u Beogradu, za 350 mesta konkurisalo je 1200 mladih iz cele bivše Jugoslavije. Danas taj fakultet prima 900 studenata, a zemlja je mnogostruko manja.
A šta je sa tim Otporom? Rekli
ste mi da nema njihovog dejstva na vašem Univerzitetu, a kad ono...
Sve zgrade vidite išarane.
Jeste li merkali kroz prozor da
te sa sprejevima uhvatite na delu?
Vidite da niko ne prekrečuje ništa i da sve išarano stoji. To je prosto ovo današnje vreme. Na diplomskoj predstavi studenata na akademiji koju je režirala Vida Ognjenović, čiji je saradnik inače bio jedan od vodećih ljudi u JUL-u, glumci su se na kraju predstave skinuli i pokazali majice Otpora.
Je li vam bilo neprijatno, kako
ste se osećali?
Ma ne, niko se mene nije doticao, a ni ne umem da opišem kako sam se osećao. Možda sam ja i staromodan, nemam ništa protiv da svako radi sve što želi, ali neka mesta po meni možda i nisu za to. Molim da mi se to ne zameri, ali mi to nije baš bilo pravo. Bože moj, ja znam da se to događa, to su ljudi umetnici, mladi ljudi, i ne mogu to da im zamerim. Problem je što će se to opet i iznova raditi, što će to raditi i oni koji dođu kasnije. Mene niko naravno tu nije apostrofirao, niti me je neko doveo u nepriliku. Jedino ne mislim da je bilo ni mesto ni prilika, ali već kad je urađeno, neka je. Pretpostavljam da niko nije imao neke velike posledice.
Jeste li ikada imali neprilika s
vašim studentima zbog toga što ste u JUL-u?
Nikada, čak ni sa ljudima koji vode druge političke partije. Siguran sam da niko od mene nikada nije čuo neku ružnu reč o drugoj političkoj opciji ili drugom političaru. Nikada nisam ni komentarisao tuđe izjave i ne mislim da je to na mestu, nisam nikoga zvao fašistom niti štetočinom. Mislim da bi bilo jako nepristojno da kao rektor to radim. Tačno je da sam postao rektor zato što je partija kojoj pripadam predložila mene, ali je isto tako i neko drugi na isti način postao gradonačelnik Novog Sada. Ipak ne mogu sada da kažem da u moju kancelariju mogu doći samo studenti koji su članovi mladih socijalista i Komiteta univerzitetske levice. Rektor sam svim studentima, kao što je gradonačelnik Novog Sada gradonačelnik svim građanima tog grada. Čuvam svoj dignitet. Ne volim ostrašćenost. Kako bi bilo sada da kao rektor izađem da predvodim neku manifestaciju univerzitetske levice? To nikako ne bi bilo korektno. Moja funkcija je javna, danas sam tu, možda sutra neću biti, ali dok sam tu, moram da štitim sve podjednako.
U pripremi za ovaj razgovor
rekli ste o sebi da ste bili komunista 20 godina, te da je "jednom
levičar uvek levičar". Jeste li zadovoljni JUL-om?
Kad se uzme u ruke neki politički program, to je nešto sasvim drugo i čovek bi u ovoj zemlji mogao da bude član bilo koje partije. Bio sam komunista do 1989. godine. Onda je krenuo rat, koji je jedna teška nesreća, i to će me progoniti do kraja. Nigde se nisam angažovao sve do 1995. godine. JUL je u to vreme bio udružena levica koja je objedinjavala sve od krajnje levice, znači od maoista, pa do socijaldemokratije. Javno sam se deklarisao kao socijaldemokrata – ja sam za elemente socijalne pravde u društvu i manje raslojavanje. Naša partija se kasnije pretočila i postala Jugoslovenska levica, i sada više profilira ulevo. Naravno da o svemu tome mogu da imam neko svoje mišljenje, i mislim da postoji mnogo članova bilo koje partije koji ne misle da je u njihovoj partiji sve fantastično.
Isto tako mislim da u svakoj partiji ima i nekih kojima bi se moglo i zahvaliti. Jer biti u partiji i na nekim njenim prominentnim pozicijama znači biti stalno izložen, zbog čega moraš da prilagodiš i svoje delovanje i svoju javnu komunikaciju i svoj izgled porodičnog čoveka i ugled. Sve se to gleda kroz naočare sa nekom drugom dioptrijom i moraš da kao političar budeš od ugleda, niti smeš da pružiš povoda da ti se zameri što si u mahinacijama i nečasnim poslovima. Naš narod kaže – daj čoveku vlast pa ćeš videti kakav je. Kad dobiju vlast, neke ne možeš prepoznati. Video sam mnoge metamorfoze, da ne upotrebim neku goru reč, na različitim nivoima vlasti. Ja se ništa nisam promenio od kada sam ovde došao, i mislim takav i da odem odavde. Ako je svoj život proveo časno i nisu se nikakvi repovi vukli iza njega, takav čovek bi trebalo da ostane i kad dobije funkciju. Zašto funkcija mora da bude nešto odakle će se crpeti lična korist, mesto odakle se pokazuje drugima da su ispod tebe i otežava im se ionako težak život. Funkcija je da služiš – ne da budeš gospodar a oni sluge, već obrnuto. To mi i u partiji kojoj pripadam smeta, i to sam rekao mnogo puta i na mnogim sastancima. Zašto bi mene neko poistovećivao sa nekim članom moje partije koji je ogrezao, ili se bar tako misli, u sumnjive poslove. Zašto da nosim njegov jaram? Tako ni sve demokratske snage ne možemo da poistovetimo sa nekim koji je takav i takav. Gledajte u svakom čoveku čoveka. Raspitajte se, vidite kakav je. Da li je zaista to u našoj tradiciji, da volimo da neko nama vlada, da li smo stvarno tako podanički i servilan narod? A imamo i taj fenomen servilnih saradnika koji su verovatno spremni da u određenom momentu opet postupe u duhu naše tradicije.
Jelena Grujić
Fakultet nije zemljoradnička zadruga
Mojim dekanima sam mnogo puta rekao – gospodo, spreman sam da u ovu sobu uđem sa svojim mišljenjem a da izađem sa vašim, ali samo da lepo i korektno radimo, a nikako nešto s leđa. Pokušavamo da se dogovaramo oko politike, kako da primenjujemo pojedine zakonske odredbe koje su date kruto, kao ona – dekan bira profesora! Aman! Ne možete da derogirate taj član, ali zato pronalazimo druge načine. Na naučno-nastavnom veću se dogovrimo ko nam je potreban, i dovedemo dekana pred svršen čin svojom odlukom. Onda on mene ne može da pita ko ti je prijatelj, da gleda ako može nekog da proturi i slično. Sigurno da ima i grešaka, ali ipak nešto pokušavamo. Ne kažem da nema problema na nekim našim fakultetima. Ima, a tek u Beogradu, na koje smo svi rektori na rektorskoj konferenciji ukazivali još pre godinu i po dana. Na univerzitetu vi morate da imate sporazum, džentlmenski stav. Ne možete izbaciti profesora zato što se sa njim politički ne slažete, ni obrnuto. Mora biti susreta. Ako opštimo saopštenjima, to nema nikakve svrhe. Ne morate da budete istomišljenici, ali morate da uvažavate šefa katedre, jer je to najstručnije lice. Ne može pored pet redovnih profesora šef katedre da bude docent. Kako docent? To mora biti najstariji i najstručniji među njima, koji je autoritet u tim krugovima. Kad zakon tumačite papir po papir, onda je to strašno. Ne mogu da zamislim da zato što tamo piše kako dekan bira tome ne prethodi nekakva procedura. Nedobronamerni mogu iskoristiti pravnu formu i mogu da je zloupotrebe, ali takvo ponašanje nije ni za zemljoradničku zadrugu, a kamoli za fakultet. Mi smo razradili ceo postupak i ublažili pravnu formu, i našli načina da ispravno delujemo.
