Srbija kao beli svet
Demokratija za Bugare
Baš kad smo od Bugara, na radu u zadružnoj hladnjači, hteli da čujemo koliko su dobili na kilaži u demokratskoj Srbiji, direktor zadružnog marketinga patriotski je priveo u svoje odaje i novinara i sagovornike
Kad
je jakom predsednik Slobodan stigao najmodernijim vozom na najmoderniji, u
sto dana urađeni, železničko-drumski most u Novom Sadu, moderno ga je
pustio u saobraćaj i državnički rek’o da smo najevropskija evropska
država. Onda, u razgovoru predsednika sa privredno-političkim aktivom
Vojvodine, Vasa Marijanu, kao pripadnik nacionalne manjine, Rumun, izneo
svoje viđenje o suživotu i svakodnevici, rekavši da su ravnopravni i
ispravni građani ove zemlje, te da ovog leta, kao i ranije, dolaze
intelektualci iz Rumunije da kod njega okopavaju repu. Predsednik se, u
svom obraćanju, nadovezao na Vasino iskustvo i rekao jednostavnu činjenicu,
ali veoma ilustrativnu, koja govori o tome šta znači sloboda, čak i kad
je reč o privrednom razvoju. I rekao da uz granicu desetine hiljada građana
”ovih susednih zemalja svakodnevno radi kod naših seljaka da zaradi nešto,
da ishrani porodicu, da ne umre od gladi u onom raju što su im stvorili
ovi naši neprijatelji”... I rekao da je sloboda osnovni faktor za
nesmetan razvoj, da ne postoji kolonija koja je razvijena...
Tako smo saznali da je Srbija postala beli svet, da se ovde dolazi da se zaradi, bude slobodan i sit. Ko li to trabunja o stotinama hiljada mladih i obrazovanih koji su pobegli iz zemlje?
LIMES OD LAJKOVCA: Kad smo uzeli da ”izvodimo limes” gde bi u Srbiji mogao da bude najveći beli svet, sve je ukazivalo na Lajkovac. Tu predsednik poslednjih godina najčešće, dva puta, svrać’o, tu pre tri godine, za sve, obeć’o najveću stopu rasta u Evropi. A i Lajkovac uzvratio, i još uzvraća. Tu dobio jabuku uz reči ”da vas sreća prati na vašem putu”, tu dobio zlatnu plaketu. Sve što se radi ili, češće, što se kao takvo piše jeste izraz snažne podrške politici predsednika. Odavde se odašilju javne depeše, ”računajte na podršku u svemu što radite”. Ovde ima onoga o čemu i demokratska i ’vaka Srbija može da sanja. Od 33 odbornika u Skupštini opštine opozicija ima dva, u opštini takoreći postoji jedna firma, Zemljoradnička zadruga Lajkovac, i jedan čovek, direktor Zadruge, savezni poslanik, član IO GO SPS-a, predsednik GO SPS-a za poljoprivredu, predsednik UO-a Elektroprivrede Kraljevo – Dragan Marković. Kakav je Lajkovac beli svet, najbolje rek’o prošle godine, primajući drugu zlatnu plaketu, drug Milomir Minić. A rek’o: ”Srbiji je najpotrebnije ono što Lajkovac već ima, politička stabilnost, sloga u narodu, red u državi, velika odgovornost i veliki rad. Lajkovac sigurno ide napred, jer se ovde sve složilo.”
Raspitamo se, pogodak. U Zadruzi pedesetak Bugara na poslovima prebiranja maline u hladnjači. Okrenemo telefonom hladnjaču, direktoru Sveti Marjanoviću objasnimo povode, da hoćemo o Bugarima – šta će nam to, o tome je bilo u štampi, na insistiranje preporučuje da se javimo u ponedeljak. Javimo se, obaveštavaju da direktor nije dostupan telefonom, u pogonu. Krenemo.
Varošica, nekako mala, pružila se uz prugu i glavnu ulicu koja je i magistralni put za Beograd. Ima asvalta, kuća, drvored zakržljalih lipa okrečen do krošnji. Podne, retki prolaznici, svi imaju satove na ruci, svi ližu kugla sladolede.
Odemo
do hladnjače koja se naslonila na varošicu. Čitamo – Zemljoradnička
zadruga Lajkovac, Zadružna hladnjača. Portir Srbin sa srpskim radničkim
kačketom. Ode da vidi da li će nas primiti direktor. Do portirnice šimšir,
zimzelen zeleniš, iza Upravna zgrada, naspram hladnjača, velika zgrada
od fasadne cigle, ispred kamioni hladnjače. Penjemo se na sprat Upravne
zgrade, gospođa u beloj uniformi nas uvodi u direktorovu kancelariju, da
sačekamo, važan sastanak. Donosi žuti sok i činiju malina, ovogodišnjih.
Kompo nameštaj, plave plišane stolice, zejtin itison, biljke u limenom
kvadru, na zidu zastavica FK Rubribreze. Ulazi mlađi čovek u beloj
kratkorukoj košulji, kaže, njega zadužili. Vlada Savić, tehnički
direktor. Pita, iz kojih smo novina, šta nas interesuje, odlazi da
pogleda podatke. Nema ga.
Hladnjača je projektovana da primi 6000 tona voća, ali se može govoriti o kapacitetu od 4500 tona, uglavnom se skladišti bobičavo i koštuničavo voće, malina, višnja... Prošle godine imali 2200 tona maline, ove godine, po podacima sa terena, očekuju 2000 tona. Sa plasmanom na strano tržište nema problema, ne važe tu sankcije, išla malina i pod bombama.
Što se tiče Bugara, to je praksa drugih hladnjača koja je prihvaćena kao rešenje. Ima ih oko 50-ak, rade u hladnjači na prebiranju prošlogodišnje maline koja ide u izvoz. Imaju topli obrok, smeštaj, radi se 12 sati dnevno, zarada po učinku, bude i 200 dinara dnevno. Temperatura na radnom mestu od plus 4 do minus 20, kako gde. Isti uslovi su i za domaće stanovništvo, ali ne javljaju se. Bugari su tu tri meseca, i odgovorili su zadatku. Sve u vezi s njima je regularno, prijavljeni u MUP-u, zaposleni kao sezonci preko Omladinske zadruge. Zadovoljni, da nisu, ne bi bili tu. Silazimo do hladnjače, prilike u kožusima barataju oko kartonskih kutija. Jedan na paletnim kolicima upravo dovozi karton. Jeste, Bugarin, Plamen, fotografišemo ga. Odlučujemo se da sa radnicima porazgovaramo po završetku 12-satne smene.
MARKETING PATRIOTA: Vratimo se u varošicu. Sunce i asvalt. I prodavnice. Privatne i društvene. Na ovim drugim, velikim i prostranim, piše Zadružna trgovina Lajkovac. U jednoj vazda polica i rafova, i na podugom pultu dve šarene bluze, plus pet majica i desetak crnih košulja. Sav asortiman i ponuda. U drugoj i zadružnoj džak kuhinjske i jodirane soli, plus desetine jogurta u frižideru i u plastičnoj ambalaži. Ako nema u radnji, ima u izlogu. U izlogu martovski plakat ”Povodom obeležavanja godišnjice uspešne odbrane od NATO agresije”, sledi program sa koncertom ”Pesma nas je održala”.
Do ulice i dve plave zastavice SPO-a, vijore se na prostorijama. Malo, malo, ulicom patrolna policijska kola. Iza tri sata nestaje vode. Konobar u kafiću psuje državu, nema vode, o parama da ne govori. Sagovornik čestita što smo došli u Lajkovac, ako igde ima demokratije, ovde je. Upoznaje nas da su Bugari smešteni iznad kafane ”Drina”, o tome samo toliko zna.
”Drina” u centru, i ona zadružna. Velika crveno-žuta tenda, ispred dve lipe u cvatu, nema gostiju. Konobarica kaže da su Bugari na spratu, ulaz pozadi zgrade, u kafanu ne svraćaju, dolaze oko sedam sati. Na ulazu pozadi, najmoderniji metalni kontejner prepun smeća sve sa točkićima, sve domaće proizvodnje, pozadi na konopcima razapet bugarski veš. Dok čekamo razgovaramo sa čovekom sa brkovima pod platnenim šeširom. Živi se ko i svud, ko ’oće da radi, može se, naš čovek neće, a ima Cigana za dve hladnjače. Ovi što su došli znaju što su došli, najbolje bi bilo da razgovaramo sa direktorom, penzioner je on, povlači se.
Uto Bugari, Plamen nas prepoznaje. Sedamo na ivičnjak pijace, koja je na korak od kafane. Plamen Šikov, 31 godina, iz Pazardžika. Završio srednju školu. Ima ih 48, ovde su već tri meseca, ranijih godina bili u Kotraži kod Čačka. U Bugarskoj, kaže, nema posla, privatizacija, ovde zaradi 200 dinara dnevno. Oko prvog maja, zbog praznika, svi išli kući, pa se vratili. Dok pitamo Plamena o bugarskoj i srpskoj demokratiji, od kontejnera izbi na desetine njegovih sunarodnika, jesu crnomanjasti ali im zdravlje i sitost na ovom demokratskom vazduhu probija kroz obraze. Bugarin počinje da priča na bugarskom, vidimo, nešto se dešava. Oštro nam prilazi patriotski podašišan, neka bude mlađi čovek, i odgovorno i budno pita, ko smo i šta smo. Traži akreditaciju za razgovor. Kakva akreditacija, bili smo u hladnjači sa odgovornim licima, sad razgovaramo sa radnicima. Ne može, on je direktor marketinga i odgovara za objekte, ne može to tako. Naređuje da sa njim pođu novinar i oni koji su razgovarali. Pitamo, je l’ privođenje. Nije, da se stvar razjasni, neće da ima neugodnosti, a može i policiju da pozove.
Ajde, mi napred, dva Bugarina, demokratski, pozadi. Otključava zgradu, na sprat, mi u njegovu kancelariju, Bugari u susednu. Opet objasnimo ko smo, šta smo, kojim povodom. Ne može, to je njegova zona odgovornosti, šta ima da razgovaramo, zna se kakvo je vreme. Objasnimo, on okreće telefone, mobilni pa stabilni, Mika Jokić predstavlja se sagovornicima. ’Oće da sazna s kim smo bili, ko je dozvolio, zašto nije obavešten, pa da sednemo ko ljudi, ako treba kod njega u kancelariju, da bude domaćin, razgovaramo do mile volje, a ne na ulici, blizu njegovog objekta, kako bi bilo nama neko u kuću da uđe, ne bi on da vrši opstrukciju, samo da se raščisti. Opet pitamo u čemu je problem. On opet ispočetka. Tražimo, ako smatra da je nešto nelegalno, da pozove policiju, obavesti Dragana Markovića s kim nikad nismo imali problema. Kod tog argumenta reče da smo slobodni da radimo svoj posao, nikog on ne zadržava, možemo da nastavimo sa Bugarima, greška je do njegovih saradnika, nisu ga obavestili. Izlazimo, srdačno se pozdravljamo, da ga pogrešno ne razumemo, odgovornost je na njemu, čuo je i da smo slikali objekat, šta slikamo bez pitanja. Izađemo zajedno sa Bugarima, pitamo ih da nastavimo razgovor, više ne govore ni bugarski, uz gestikulacije, što ih noge nose, ubrzaše ka zadnjem ulazu u kafanu.
Dragan Todorović
