Žetva
Loša cena, dobra
cena
Može li dinar
izdržati teret otkupa pšenice, zajedno sa kreditima za gradnju stanova,
autoputeva, za rekonstrukciju elektroprivrede i za predizborno
finansiranje socijalnog mira, uz istovremeno vraćanje stare devizne štednje.
Ovde je inflacija obično kretala baš u vreme žetve
Iako
su seljaci prema paritetu sa cenama dizela i veštačkih đubriva izračunali
da bi kilogram pšenice ove godine trebalo da se plaća oko šest i po
dinara – većina je ipak zadovoljna obeńanom
državnom cenom od četiri
dinara za kilogram – cenom koja je obznanjena "pet minuta posle
dvanaest" (krajem prošle sedmice), kada su kombajni i vršalice već
zašli u njive da pokupe zbog suše prerano sazreli rod sa oko 640.000
hektara.
Naviknuti da Miloševićeve vlade
(savezna i srpska) svaku ekonomsku nevolju leče samo većim političkim
pritiskom, seljaci su ovoga puta zadovoljni što će sa malim prosečnim
prinosom od oko 2,8 tona po hektaru "izvući" bar troškove
proizvodnje, a oni u državnom sektoru i snalažljiviji privatnici (koji
su gorivo i đubrivo nabavili po državnim cenama) gotovo su iznenađeni
što će i pristojno zaraditi na žitu.
Iako je ovogodišnja dinarska
cena više nego dva i po puta veća od prošlogodišnje (kada je iznosila
1,5 dinar za kilogram), radi se zapravo o stvarnom
"poskupljenju" pšenice za oko jedan pfenig po kilogramu (sa oko
15–16, na oko 17–18 pfeniga) ili, realno, manje od pet odsto. A prosečan
prinos je oko 20 odsto manji (Mađari i Rumuni su ovog sušnog proleća
prošli još gore, pošto im je prosečan rod pao oko 40 odsto). No, i
ulaganja su bila manja jer se, pre svega, đubrivo nije moglo nabaviti, i
niko nije imao novca.
Naravno, nije uputno ovu Miloševićevu
"dobru cenu" od oko 18 pfeniga za kilogram, upoređivati sa onom
"lošom cenom" Ante Markovića od pre deset godina, kada je
otkupna cena pšenice bila određena na 30 pfeniga za kilogram, pa ju je
ondašnji jugoslovenski premijer, pod političkom optužbom da vodi
antisrpsku i antiagrarnu politiku i pod seljačkom blokadom puteva po
Srbiji (koju je pomagala i regulisala srpska policija, a slikao i dramaturški
zagrevao RTS), morao podići na 35 pfeniga. No seljaci, a pogotovu
poljoprivredni kombinati (koji imaju i bolje prosečne prinose), kad se
sete kako su prolazili proteklih godina, sada su zadovoljni.
Ipak, i ova "dobra
cena" niža je od one na svetskim berzama, gde se tona sada ugovara
za oko 101,7 dolara (franko luka utovara), a što znači da bi cena
kilograma uvozne pšenice bila negde do 25 pfeniga po kilogramu (zavisno
od troškova transporta).
Srbija, međutim, verovatno ove
godine neće izlaziti na svetsku pijacu pšenice, ni kao izvoznik, a moguće
ni kao uvoznik. Nadležni ministri stalno govore o dovoljnim prelaznim
zalihama, što možda i nije daleko od istine s obzirom na to da je i
proletos izvezeno žita za oko 30 miliona dolara. Očekivani ukupni
ovogodišnji rod od oko 1,8–1,9 miliona tona, međutim,
"tesno" pokriva domaću potrošnju, što ne bi trebalo da
izaziva paniku – pod uslovom da se obećana cena otkupa i plati. Drugačije
se ne može preuzeti takozvani tržišni višak (u stvari onaj deo pšenice
koji proizvođači prodaju državi, kao godinama institucionalizovanom
"monopolnom kupcu"), a koji je poslednjih godina padao i duboko
ispod milion tona.
Pošto se procenjuje da je
"na zeleno" već otkupljeno oko 300.000 tona ovogodišnjeg roda
pšenice, teorijski bi za otkup trebalo pripremiti još oko 2,5 milijarde
dinara (ako je plan otkupa, na primer, 900.000 tona) – to jest, realno
bi trebalo pripremiti i tri puta manje novca – s obzirom na obrt istog
kapitala u tri meseca isplate preuzetog roda. Dušan Vlatković, guverner
Narodne banke Jugoslavije, u razgovoru sa novinarima u Topčiderskoj
kovnici novca (26. juna) izjavio je da će ove godine za otkup pšenice
biti dovoljno oko milijardu dinara, i da su "pare za to obezbeđene
iz realnih izvora". Istina, u nastavku ove izjave on je rekao da će
"NBJ delimično podržati Direkciju robnih rezervi", a da će se
ostali deo novca obezbediti tako što će se dozvoliti da se raniji
krediti poslovnih banaka poljoprivredi odobreni za zalihe revolviraju u
nove za otkup. (Neko ko monetarnu politiku uči iz udžbenika može
pomisliti da Vlatković, kao Molijerov gospodin Žurden, i ne znajući to,
ipak govori o štampanju para za otkup.)
Ono što je sada seljacima i
svima nama najvažnije, a što je verovatno i suština Vlatkovićevih
najava nove "projekcije" monetarne politike za ovu godinu –
jeste pitanje može li dinar izdržati teret spomenutog otkupa pšenice,
zajedno sa kreditima za gradnju stanova, autoputeva, za rekonstrukciju
elektroprivrede i za predizborno finansiranje socijalnog mira, uz
istovremeno vraćanje stare devizne štednje (Vlatković je za tu svrhu
obećao i zlatnike umesto deviza). Ovde je inflacija obično kretala baš
u vreme žetve, pa je strah da se to ponovo ne dogodi, te da ona ne pojede
cenu pšenice – sasvim racionalan.
No, kad smo već kod analogija,
iskustvo iz novije istorije trebalo bi bar u jednoj stvari da širi
izvesno spokojstvo. Naime, kad je u bivšoj Jugoslaviji 1991. godine
postignuta najveća proizvodnja žita posle Drugog svetskog rata (šest
miliona tona) – pošto su siti obično i besni, izbio je unutrašnji rat
i država se raspala. Sada kad očekujemo jednu od najmanjih žetvi
hlebnog žita u poslednjih pola veka, suprotno tom iskustvu, trebalo bi očekivati
godinu bez rata. Ipak, nikad se ne zna.
Dimitrije Boarov
