Sindikat robova
Dve decenije posle Gojka �oga, aluzija je ponovo ka�njiva
Gigantski
degenerativni proces u srpskom dru�tvu � ako se ova pokisla nakupina
sistematski oplja�kanih, zarozanih i obespravljenih individua jo� mo�e
tako pretenciozno nazvati � bri�ljivo vo�en i dirigovan sa samog vrha
hijerarhije, mo�e se opisati kao ideolo�ko-leksi�ko-simboli�ki rikverc.
I to punom brzinom. Na aktuelnom stadijumu na�e razistorije
izgleda da smo ovih dana negde u 1980-1981; Veliki Vo�a, dakle, tek �to
je umro, ali njegovo delo �ivi, ba� kao i njegovi komitetski siro�i�i,
orni da u praksi doka�u da �e umeti da o�uvaju i unaprede njegove
najgore tekovine. S obzirom na brzinu stropo�tavanja u goru pro�lost,
bojim se da �e ve� koliko od poslednjeg dana juna i ovo biti prevazi�eno:
s famoznim zakonom o terorizmu pouzdano uplovljavamo u olovne
sedamdesete, kada je urbani terorizam � mahom levi�arski � bio
onoliko chic na na�em nekada�njem
kontinentu. Zadr�imo se za sada, ipak, na trenutnom stepenu Velike
Degeneracije. Ovih je dana jedan dnevni list ("Glas javnosti")
ka�njen po �uvenom Zakonu o informisanju � trajnoj zadu�bini retko
lucidnog Aleksandra Vu�i�a � samo zbog toga �to se neko
prepoznao u re�ima koje je neko
drugi izgovorio u vidu aluzije;
naime, g�a Rada Trajkovi� � koja je, ina�e, koliko do ju�e s Vu�i�evim
Pokretom za Karlobag tikve sadila � nedavno je izjavila da �narod
dobro zna ko je izdao Kosovo i pobegao u apartmane na Kopaoniku�, a
zatim je gra�anin Zoran An�elkovi�, odnekud veruju�i da je gra�anka
Trajkovi� mislila ba� na njega, ojadio novine koje su uredno prenele
njenu izjavu. Revolucionarni zna�aj ove sudske presude bezbeli nije u
tome �to je rutinski stupidna;
ono �to ovaj slu�aj razlikuje od drugih, �ine�i ga kamenom-me�a�em
ka novom, daleko vi�em stepenu mentalno-pravne dekadencije, jeste �injenica
da je aluzija ponovo postala ka�njivo delo.
Upravo je ovo ta�ka na kojoj se valja vratiti na sam po�etak osamdesetih: u to je vreme pesnik Gojko �ogo osu�en u Beogradu na dve godine zatvora jerbo je, kako je tvrdio tu�ilac, u raznim pesmama iz zbirke �Vunena vremena� aludirao na Josipa Broza Tita, i to u kontekstu koji se ne bi mogao nazvati preterano afirmativnim (��takor sa Dedinja� etc.). Tada je u odbranu Gojka �oga ustalo gotovo sve �to je ne�to vredelo i zna�ilo u srpskoj kulturi i na �irem SFRJ prostoru, ali je pesnik ipak odrobijao dobar deo izre�ene kazne. Drugi pesnik, Milovan Danojli�, objavio je u Knji�evnoj re�i zapa�en polemi�ki esej U odbranu aluzije (ili be�e Pravo na aluziju?), raspravljaju�i se s javnim tu�iocem glede mogu�nosti pozitivnog ustanovljavanja �objekta� ne�ijeg aludiranja, sugerisanja, namigivanja: kako razlu�iti proverljive �injenice od ne�ije arbitrarne interpretacije Teksta? Mo�e li se bilo �ime suvislo objasniti i opravdati institucija privilegovanog �itaoca, onog �ija subjektivna recepcija proizvodi pravne posledice? Slu�aj je po mnogo �emu bio znakovit: motiv za njegovo fabrikovanje bio je po svoj prilici u �konsolidatorskoj� potrebi posttitoisti�kih aparat�ika da na nekoj egzemplarnoj �rtvi doka�u kako Vo�in prerani odlazak ne zna�i da sada mi�evi mogu kolo da povedu, tj. ubedljiv dokaz da Partija i dalje �vrsto dr�i stvari pod kontrolom; na kraju je od svega ispala epohalna blama�a i sli�nih slu�ajeva vi�e nije bilo, a katastrofalni polom s �ogom i kasnijim patolo�kim recidivom u vidu �procesa �estorici� ozna�io je neslavan kraj ere �verbalnog delikta�. Naro�ito je postalo nezamislivo da neko odgovara zbog ne�ega neodre�enog i difuznog, zakukuljenog & zamumuljenog, �to se nekome pri�inilo da je neko o nekome rekao, osim ako mo�da nije mislio na nekog drugog, a mo�da i nije...
Sada je i tom anarholiberalisti�kom � zaista, kada �e se �rehabilitovati� ovaj (oksi)moronski pojam?! � zastranjenju kraj. Sveobuhvatni projekat reanimacije olovnih vremena ne bi bio ni ozbiljan ni potpun ako ne bi sadr�avao i retrorepresivna re�enja koja se odnose na preventivnu radikalnu kontrolu javnog diskursa. Prva faza ovog degenerativnog procesa obavljena je kroz dosada�nje dejstvo ZOI-a, kombinovano sa drugim vidovima represije, pritisaka i ucena na svakovrsne aktere javne re�i. Sada se pristupa drugoj, usavr�enoj fazi: u �elji da se ukine i poslednji �ventil� za ispoljavanje govora opresiranih, dakle mogu�nost �itanja izme�u redova � ve�tine koju dobro poznaju podanici autoritarnih dru�tava � ovaj sudski presedan treba da poslu�i legitimizaciji represiranja aluzije. Tako je, dakle, celokupno podru�je javnog izri�aja dovedeno u stanje permanentne ilegalnosti-unapred: nema te �u�e koja ne�e mo�i da se �prepozna� u nekom �uvredljivom� ili �klevetni�kom� iskazu, samo ako to bude po volji onih koji usmeravaju sredstva i tokove represije. �ogo je, ako ni�ta drugo, nagrabusio zbog Vo�e li�no, �to jednoj besmislenoj kalvariji barem daje neki �prometejski� karakter; po�to se ovde svaka tragedija ponavlja kao lo�a opereta, nove �rtve prejake aluzije ispa�ta�e zbog banalne ta�tine, osvetoljubivosti ili pizme vremenu primerenih ni�erazrednih, operetskih likova koji upravo kanibalski � sve mljackaju�i i sop�u�i � podgrevaju le�inu jednog propalog sistema, d�araju�i vatru na kojoj treba da zacvr�i meso novih aluzionista.
Bilo kako bilo, projekat Napred U Tiransku Pro�lost krajnje je ozbiljna stvar kojoj se pristupa neobi�no studiozno, mada je �izvedba� jo� uvek dosta �lampava; druga�ije i ne mo�e da bude, jer poredak koji se vaspostavlja bi�e, u najmanju ruku, unikat na kontinentu kojem smo nekada pripadali. Ona marksoidna (i)storija o tragediji-koja-se-ponavlja-kao-farsa ponovo �e se odigrati na na�e o�i, ali to nije cela pri�a i cela istina: ono �to Klika sprema � u svojoj nameri da okameni neodr�ivi i protivprirodni poredak stvari � opire se do sada poznatim definicijama i, �u projekciji�, zamenjuje linearni tok istorije kru�nim: tragedija �e zaista izgledati farsi�no, ali �e utoliko vi�e biti tragedija. Njen po�etak je zapravo bio farsi�an (�vra�anje dostojanstva� etc.), ali je hipnotisana gomila, naprasno izgubiv�i klju� za de�ifrovanje Grotesknog i Sme�nog, tada mislila da prisustvuje herojskoj epopeji; sada je rasna tragedija na pomolu, ali svi odnekud misle da su Tiranin i Svita mnogo sme�ni, podse�aju�i tako na idiota koji se u �etvrtak smeje vicu koji je �uo u ponedeljak, jer ga je tek tada ukapirao. Ali, dame i gospodo, da li se Klika mo�da smeje? Ne. Nikada nisu bili ozbiljniji. To dolazi otud �to se spremaju za poslednji �in, uvereni da �e re�ija biti njihova, i zato tra�e apsolutnu kontrolu nad replikama. Pad je, dakle, spektakularan, degeneracija je kompletna, dru�tvo je uspe�no regresiralo na nivo Sindikata Sre�nih Robova. Ako neko ne zaustavi poblesaveli sat u mahnitom rikvercu, uskoro �e se okolo spremati i loma�e. To su, uostalom, prava mesta za spaljivanje aluzija.
Teofil Pan�i�
