Sindikat robova
Dve decenije posle Gojka Đoga, aluzija je ponovo kažnjiva
Gigantski
degenerativni proces u srpskom društvu – ako se ova pokisla nakupina
sistematski opljačkanih, zarozanih i obespravljenih individua još može
tako pretenciozno nazvati – brižljivo vođen i dirigovan sa samog vrha
hijerarhije, može se opisati kao ideološko-leksičko-simbolički rikverc.
I to punom brzinom. Na aktuelnom stadijumu naše razistorije
izgleda da smo ovih dana negde u 1980-1981; Veliki Vođa, dakle, tek što
je umro, ali njegovo delo živi, baš kao i njegovi komitetski siročići,
orni da u praksi dokažu da će umeti da očuvaju i unaprede njegove
najgore tekovine. S obzirom na brzinu stropoštavanja u goru prošlost,
bojim se da će već koliko od poslednjeg dana juna i ovo biti prevaziđeno:
s famoznim zakonom o terorizmu pouzdano uplovljavamo u olovne
sedamdesete, kada je urbani terorizam – mahom levičarski – bio
onoliko chic na našem nekadašnjem
kontinentu. Zadržimo se za sada, ipak, na trenutnom stepenu Velike
Degeneracije. Ovih je dana jedan dnevni list ("Glas javnosti")
kažnjen po čuvenom Zakonu o informisanju – trajnoj zadužbini retko
lucidnog Aleksandra Vučića – samo zbog toga što se neko
prepoznao u rečima koje je neko
drugi izgovorio u vidu aluzije;
naime, gđa Rada Trajković – koja je, inače, koliko do juče s Vučićevim
Pokretom za Karlobag tikve sadila – nedavno je izjavila da “narod
dobro zna ko je izdao Kosovo i pobegao u apartmane na Kopaoniku”, a
zatim je građanin Zoran Anđelković, odnekud verujući da je građanka
Trajković mislila baš na njega, ojadio novine koje su uredno prenele
njenu izjavu. Revolucionarni značaj ove sudske presude bezbeli nije u
tome što je rutinski stupidna;
ono što ovaj slučaj razlikuje od drugih, čineći ga kamenom-međašem
ka novom, daleko višem stepenu mentalno-pravne dekadencije, jeste činjenica
da je aluzija ponovo postala kažnjivo delo.
Upravo je ovo tačka na kojoj se valja vratiti na sam početak osamdesetih: u to je vreme pesnik Gojko Đogo osuđen u Beogradu na dve godine zatvora jerbo je, kako je tvrdio tužilac, u raznim pesmama iz zbirke “Vunena vremena” aludirao na Josipa Broza Tita, i to u kontekstu koji se ne bi mogao nazvati preterano afirmativnim (“štakor sa Dedinja” etc.). Tada je u odbranu Gojka Đoga ustalo gotovo sve što je nešto vredelo i značilo u srpskoj kulturi i na širem SFRJ prostoru, ali je pesnik ipak odrobijao dobar deo izrečene kazne. Drugi pesnik, Milovan Danojlić, objavio je u Književnoj reči zapažen polemički esej U odbranu aluzije (ili beše Pravo na aluziju?), raspravljajući se s javnim tužiocem glede mogućnosti pozitivnog ustanovljavanja “objekta” nečijeg aludiranja, sugerisanja, namigivanja: kako razlučiti proverljive činjenice od nečije arbitrarne interpretacije Teksta? Može li se bilo čime suvislo objasniti i opravdati institucija privilegovanog čitaoca, onog čija subjektivna recepcija proizvodi pravne posledice? Slučaj je po mnogo čemu bio znakovit: motiv za njegovo fabrikovanje bio je po svoj prilici u “konsolidatorskoj” potrebi posttitoističkih aparatčika da na nekoj egzemplarnoj žrtvi dokažu kako Vođin prerani odlazak ne znači da sada miševi mogu kolo da povedu, tj. ubedljiv dokaz da Partija i dalje čvrsto drži stvari pod kontrolom; na kraju je od svega ispala epohalna blamaža i sličnih slučajeva više nije bilo, a katastrofalni polom s Đogom i kasnijim patološkim recidivom u vidu “procesa šestorici” označio je neslavan kraj ere “verbalnog delikta”. Naročito je postalo nezamislivo da neko odgovara zbog nečega neodređenog i difuznog, zakukuljenog & zamumuljenog, što se nekome pričinilo da je neko o nekome rekao, osim ako možda nije mislio na nekog drugog, a možda i nije...
Sada je i tom anarholiberalističkom – zaista, kada će se “rehabilitovati” ovaj (oksi)moronski pojam?! – zastranjenju kraj. Sveobuhvatni projekat reanimacije olovnih vremena ne bi bio ni ozbiljan ni potpun ako ne bi sadržavao i retrorepresivna rešenja koja se odnose na preventivnu radikalnu kontrolu javnog diskursa. Prva faza ovog degenerativnog procesa obavljena je kroz dosadašnje dejstvo ZOI-a, kombinovano sa drugim vidovima represije, pritisaka i ucena na svakovrsne aktere javne reči. Sada se pristupa drugoj, usavršenoj fazi: u želji da se ukine i poslednji “ventil” za ispoljavanje govora opresiranih, dakle mogućnost čitanja između redova – veštine koju dobro poznaju podanici autoritarnih društava – ovaj sudski presedan treba da posluži legitimizaciji represiranja aluzije. Tako je, dakle, celokupno područje javnog izričaja dovedeno u stanje permanentne ilegalnosti-unapred: nema te šuše koja neće moći da se “prepozna” u nekom “uvredljivom” ili “klevetničkom” iskazu, samo ako to bude po volji onih koji usmeravaju sredstva i tokove represije. Đogo je, ako ništa drugo, nagrabusio zbog Vođe lično, što jednoj besmislenoj kalvariji barem daje neki “prometejski” karakter; pošto se ovde svaka tragedija ponavlja kao loša opereta, nove žrtve prejake aluzije ispaštaće zbog banalne taštine, osvetoljubivosti ili pizme vremenu primerenih nižerazrednih, operetskih likova koji upravo kanibalski – sve mljackajući i sopćući – podgrevaju lešinu jednog propalog sistema, džarajući vatru na kojoj treba da zacvrči meso novih aluzionista.
Bilo kako bilo, projekat Napred U Tiransku Prošlost krajnje je ozbiljna stvar kojoj se pristupa neobično studiozno, mada je “izvedba” još uvek dosta šlampava; drugačije i ne može da bude, jer poredak koji se vaspostavlja biće, u najmanju ruku, unikat na kontinentu kojem smo nekada pripadali. Ona marksoidna (i)storija o tragediji-koja-se-ponavlja-kao-farsa ponovo će se odigrati na naše oči, ali to nije cela priča i cela istina: ono što Klika sprema – u svojoj nameri da okameni neodrživi i protivprirodni poredak stvari – opire se do sada poznatim definicijama i, “u projekciji”, zamenjuje linearni tok istorije kružnim: tragedija će zaista izgledati farsično, ali će utoliko više biti tragedija. Njen početak je zapravo bio farsičan (“vraćanje dostojanstva” etc.), ali je hipnotisana gomila, naprasno izgubivši ključ za dešifrovanje Grotesknog i Smešnog, tada mislila da prisustvuje herojskoj epopeji; sada je rasna tragedija na pomolu, ali svi odnekud misle da su Tiranin i Svita mnogo smešni, podsećajući tako na idiota koji se u četvrtak smeje vicu koji je čuo u ponedeljak, jer ga je tek tada ukapirao. Ali, dame i gospodo, da li se Klika možda smeje? Ne. Nikada nisu bili ozbiljniji. To dolazi otud što se spremaju za poslednji čin, uvereni da će režija biti njihova, i zato traže apsolutnu kontrolu nad replikama. Pad je, dakle, spektakularan, degeneracija je kompletna, društvo je uspešno regresiralo na nivo Sindikata Srećnih Robova. Ako neko ne zaustavi poblesaveli sat u mahnitom rikvercu, uskoro će se okolo spremati i lomače. To su, uostalom, prava mesta za spaljivanje aluzija.
Teofil Pančić
