"Vreme" u Bolonji
Krešo bi se ljutio
Jedna sjajna ideja sa humanim povodom tužno je i
nepotrebno ispolitizovana, a izostanak hrvatskih igrača bacio je senku na
plemenitu akciju
Specijalno za "Vreme"
Od
pre pet godina, kada je Krešimir Ćosić umro, Bogdana Tanjevića pratila
je želja da učini nešto u čast "najvećeg igrača i najvećeg čoveka"
koga je poznavao. Iskoristio je priliku i svoj najveći autoritet
selektora Italije, prvaka Evrope, u toku priprema za Olimpijske igre, i
pozvao je u Bolonju, grad u kojem je Ćosić osvojio dve šampionske
titule, sve one koje je ovaj Zadranin za života zadužio.
U organizaciji italijanske košarkaške federacije odigrana je utakmica između domaće reprezentacije i ekipe koja je nazvana "Ćosićevi prijatelji", odnosno igrača koje je on trenirao u državnom timu Jugoslavije ili po evropskim klubovima (Aek Atina, Virtus Bolonja).
Glavni koordinator okupljanja ekipe bio je Dejan Bodiroga, kojeg je Ćosić kao petnaestogodišnjaka doveo u Zadar i podučio osnovama košarke. Bodiroga je pozvao Divca i Đorđevića, Slovenca Zdovca i slovenačkog Bosanca Alibegovića, Grka Patavukasa i Italijana Binelija, kao i Danilovića, koji je, iako se u svojoj karijeri nije sreo sa Ćosićem, želeo da uveliča priredbu u čast, kako kaže, "čoveka koga su svi voleli". Bodiroginom pozivu nisu se odazvali Zadrani Komazec i Vranković, kao ni Kukoč i Rađa. Trener ekipe bio je Dušan Ivković, koji je 1988. godine postao selektor Jugoslavije upravo nasledivši Ćosića, kome je bio asistent na Svetskom prvenstvu 1986. u Španiji.
NEŽELJENO "POMIRENJE": Mešoviti sastav ekipe stvorio je, sasvim razumljivo, iščekivanje, koje je brzo preraslo u euforiju italijanske košarkaške javnosti. Naime, internet sajt "Telebasket.com", medijski sponzor manifestacije, proglasio je ovaj događaj okupljanjem bivše reprezentacije Jugoslavije (ne mareći za prisustvo po jednog Italijana i Grka), sa neizbežnom konotacijom nekakvog pomirenja za kojim Italijani kao da žude.
Po priznanju kolega iz hrvatskog tiska koji su došli u Bolonju, upravo ova pompezna najava italijanske štampe o ponovnom okupljanju "Plavog drim tima" iznervirala je najpre Stojka Vrankovića, koji je odmah otkazao učešće. Ubrzo potom otkazali su i Komazec (koji je slagao da ga niko nije ni pozvao), zatim Toni Kukoč (navodno mu ne dozvoljava ugovor sa Filadelfijom, iako je u razgovoru sa Divcem potvrdio dolazak), a poslednjeg dana i Dino Rađa (zvanično zadržan u Atini zbog lekarskih pregleda posle potpisivanja za Olimpijakos, a nezvanično jer nije hteo da bude jedini).
Kako su hrvatski novinari pokušavali da objasne, sve bi bilo drugačije da se ekipa proglasila za nekakvu reprezentaciju Europe (jer su figurirali Bineli i Patavukas), a ne bivše Jugoslavije.
Reakcije
iz Hrvatske su inače bile vrlo protivurečne. Dok je Antun Vrdoljak iz
Zagreba protestovao i pitao "zašto Srbi nisu organizirali utakmicu
dok su bombardovali Hrvatsku" (na šta je jedan rukovodilac
italijanske federacije predložio da se Vrdoljak tuži Međunarodnom
olimpijskom komitetu zbog "sprečavanja procesa integracije"),
sa druge strane je "Večernji list" kritikovao izostanak Hrvata,
napomenuvši da "nisu došli u Bolonju da ih hrvatska javnost ne bi
osudila zbog igranja rame uz rame s Divcem, Đorđevićem, Danilovićem i
Bodirogom". Isti list je istakao da se nisu pojavili ni neki ljudi
koji se smatraju velikim Krešinim prijateljima, kao Pino Đerđa, Rato
Tvrdič i Pino Grdović, a da je, s druge strane, bio prisutan Krešin kum
iz Beograda Dragan Kapičić.
Zapravo, kako se moglo čuti od istih novinara u neformalnom razgovoru, u hrvatskoj košarkaškoj javnosti rodila se ljubomora što se oni sami nisu setili da organizuju takav susret, već su to "učinili Srbi".
Da bi se delimično popunila ekipa i manifestacija spasila, na dan utakmice Ivković je pozvao Radoslava Nesterovića, centra Minesote, koji se odmarao u Bolonji, gde je ostao miljenik. Ispostavilo se da tog dana nije bilo srećnijeg čoveka od Raše: dečko je celog života sanjao da zaigra u reprezentaciji Jugoslavije.
Zanimljivo je da je utakmica, iako prijateljska, imala i određeni intenzitet, valjda zbog poznate činjenice da neki naši igrači ne vole da gube ni kada igraju tablić, a kamoli pred strogom publikom Bolonje, gde su bili (Đorđević) i ostali (Danilović) idoli. Nešto manje od dve hiljade gledalaca, i pored direktnog prenosa državne televizije RAI (još jedan dokaz velikog publiciteta koji je meč imao), često je ustajalo da aplauzom nagradi "bananu" Nesterovića, asistenciju Đorđevića i zakucavanje Divca ili Danilovića. Ovaj poslednji, iako je došao pravo sa plaže na Azurnoj obali, gde provodi medeni mesec, imao je snage čak i da se raspravlja sa sudijama, kao da je reč o nekom finalu.
U poluvremenu utakmice, predsednik italijanske federacije uručio je Ćosićevoj porodici posrebreni tanjir na kojem je pisalo "Nezaboravnom prijatelju i učitelju svih nas". Chosićevoj supruzi Ljerki dat je i sav prihod sa utakmice (oko pedeset miliona lira), ali je ona predložila da ta sredstva budu iskorišćena za otvaranje evropske "Kuće slavnih".
Druženje onih koji su došli na omaž Kreši Ćosiću nastavljeno je uveče u fascinantnom ambijentu srednjovekovne Palate grada Bolonje, evropske kulturne prestonice za 2000. godinu. Ozareni Boša Tanjević evocirao je uspomene na "igrača koji je promenio definiciju košarke i napravio od nje moderan sport". Svu pažnju je usmerio na Ćosićevu porodicu, a posebno na njegovog šestogodišnjeg sina Petra Krešimira: "Želeo sam ovaj događaj prvenstveno zbog njega, kojeg Krešo skoro da nije stigao ni da pomazi. Hteo sam da vidi ko mu je bio otac, koliko je prijatelja imao i koliko su ga voleli."
BOŠINA LEKCIJA: Ceo događaj bi do kraja protekao u sasvim opuštenom ćaskanju učesnika i gostiju da italijanski novinari ipak nisu pokrenuli pitanje spornih izostanaka ljudi iz Zadra i Splita. Ljerka Ćosić je bila vidno utučena: "Srce me boli. Nije mi svejedno vidjeti da nije bilo niti jednog od hrvatskih igrača za koje je Krešo ipak nešto napravio u njihovim karijerama."
Jugoslovenski igrači bili su prilično hladni u komentarima o izostanku Hrvata: "Možda je tačno da se mi Srbi uvek primimo kada je u pitanju neko okupljanje, ali sada zaista nije bilo reči o Jugoslaviji i nekom pomirenju među nama. Šta su svi očekivali, da se s Hrvatima ljubimo u usta? Zašto, kada se mi igrači nismo ni svađali", bio je rezime jednog od njih.
Tanjević u prvom trenutku nije želeo da ova tema zaseni pravi smisao njegove inicijative: "Zar bi trebalo nekome da se izvinjavamo zbog svoje ljubavi prema Kreši?" Međutim, na stidljivu konstataciju hrvatskih novinara da Vranković, Komazec, Kukoč i Rađa nisu došli jer su se bojali reakcije tamošnje javnosti i na pitanje kako on to komentariše, Tanjević je izneo svu svoju ljutnju. "Dokle će ta mizerna, negativna razmišljanja da diktiraju njima kako da se ponašaju? Čega se plaše te veličine? Zašto ne razmišljaju glavom, a ne guzicom?", ostalo je pitanje bez odgovora, koje su Italijani uzaludno pokušali da prevedu. "Zar vi ljudi ne shvatate da mi moramo da se integrišemo, hteli to ili ne. Zbog naše dece. Zbog Jadranskog mora koje ne može da funkcioniše bez gostiju iz unutrašnjosti. Zbog 'Zastave' iz Kragujevca kojoj treba tržište... Ne treba da se ujedinjujemo, ali treba da se integrišemo", nastavio je svoju besedu ovaj Pljevljak bez domovine, pred Hrvatima spuštene glave.
Možda će i oni tako misliti, ali tek kada dođu nove generacije.
Počevši od košarkaša.
Ivan Jevtović
