Kako
je promenjen Ustav SR Jugoslavije
Politika stalnih prepada
Ustavni amandmani su pripremljeni u najvećoj tajnosti i u uskom krugu ljudi, nikakvih važnih sastanaka nije bilo, a većina ministara iz savezne i republičke vlade nije imala pojma šta se to sprema niti je umela da objasni zašto baš sada
Nemali
broj socijalista bio je prošle srede istinski zatečen. U ranim
popodnevnim časovima državni mediji su javili da sutradan, u četvrtak
6. jula, savezna skupština raspravlja o promenama Ustava SRJ. O promenama
Ustava govorilo se poslednji put pre otprilike tri godine – Đukanovićevi
su se tada usprotivili, Bulatovićevi su bili oprezni i ne preterano oduševljeni,
neke delegacije s Miloradom Vučelićem na čelu išle su u Podgoricu u
misiju ubeđivanja, ali je na kraju sve bilo uzalud. Ustav se nije mogao
menjati na silu i bez saglasnosti jedne federalne jedinice (tako se bar
nekada govorilo i mislilo), dvotrećinska većina bila je daleko i sve je
ubrzo bilo zaboravljeno. I onda je, posle trogodišnje ćutnje, u sredu 5.
jula Tanjug bio ovlašćen da javi kako se sutradan menja Ustav. Mnogi
socijalisti su pomislili tog popodneva da su možda pali u nemilost čim
ih niko nije obavestio o tako krupnoj stvari i pozvao na neki važan
sastanak na kome se sigurno moralo raspravljati o tome.
Posle nekoliko okrenutih telefonskih brojeva, svima je laknulo. Ispostavilo se da nikakvih važnih sastanaka nije ni bilo, da je sve izgleda pripremljeno u najvećoj tajnosti i u izuzetno uskom krugu ljudi, da većina ministara iz savezne i republičke vlade nema pojma šta se to sprema, niti ume da objasni zašto baš sada, zašto tako brzo i bez propagandne pripreme terena koja obično traje bar nekoliko nedelja. Nekoliko sati kasnije, gotovo svi koji su u početku bili zabrinuti podsećali su jedni druge kako je njihov "šef" čovek koji uvek razmišlja i planira, ide napred i očito povremeno ponovo iščitava Monteskjea koji kaže kako se mnoge loše stvari sprovode u senci zakona i pod viskom pravde. I da je zasigurno i ovog puta smislio neku gadnu "čarlamu" kojom će u isti mah da zbuni i Đukanovića i ovdašnju opoziciju, i natera svoje političke protivnike da pojačaju dozu pilula za logiku. "Šef" ionako povremeno ima običaj da na početku drugog poluvremena neke fudbalske utakmice kaže kako se od sada igra po novim pravilima, da ubuduće može i rukom, i da vrede i trojke kao u košarci.
POLITIČKA MATEMATIKA: Istog popodneva na mukama su bili i mnogi novinari koji su pokušavali da odgonetnu šta će se to menjati u Ustavu SRJ. Tek u kasnim popodnevnim časovima neko od njih je uspeo da od Ivice Dačića iscedi kako će se sutradan najverovatnije raspravljati o istim predlozima za promenu Ustava koje su socijalisti nudili i pre tri godine – znači, izbor predsednika SRJ na neposrednim izborima a ne u saveznom parlamentu kao do sada. Dobro, verovatno i dva nova mandata i još ponešto.
Vest da se menja Ustav i indirektne poruke da Slobodan Milošević namerava da na čelu SR Jugoslavije kao predsednik provede još najmanje dva nova mandata ipak je na kraju bila prilično iznenađenje čak i za one naviknute da "šef" uvek nešto planira. Ne toliko zbog činjenice da se nikada do sada tako značajne promene i krupni zahvati nisu dogodili "brže i zavereničkije" (kako je to ovih dana tvrdio lider DSS-a dr Vojislav Koštunica), već pre zbog prilično rasprostranjenog uverenja među samim socijalistima da Slobodan Milošević posle 23. jula 2001 (kada mu istekne mandat) prelazi na funkciju saveznog premijera. Tako nešto mnogima se činilo kao najlogičnije i najlakše ostvarivo rešenje, daleko jednostavnije od eventualne promene Ustava. Tako nešto mnogima se činilo i kao prava mera za Miloševića, s obzirom na to da je čitav sistem "žabljačkim ustavom" bio 1992. godine projektovan kao "kancelarski" i davao najveću moć saveznom premijeru. Sasvim je druga stvar što dosadašnji savezni premijeri nisu tako razumeli ono što je napisano i što je sam Slobodan Milošević, gde god je išao, sa sobom uvek nosio svu vlast, prelivajući se naizgled preko Ustava. I što je, umesto da šalje pisma, čestitke i telegrame, on uvek bio taj koji ih je primao.
U vrhovima vlasti neko se u međuvremenu očigledno sasvim ozbiljno pozabavio političkom matematikom i izračunao kako je ovaj sistem zaista skrojen kao "kancelarski", ali i da u uslovima kada režim pokazuje znatno smanjenje sopstvenih kapaciteta to mesto ubuduće postaje i neuporedivo ranjivije. Premijer bez apsolutne većine u saveznom parlamentu postaje neuporedivo lakše smenjiv i sklon padu negoli predsednik izabran na neposrednim izborima. Tako izabran predsednik mogao bi da sačuva svoj položaj čak i u slučaju da opozicija pobedi i stekne većinu na izborima za saveznu skupštinu. Politička praksa nekih zemalja, pogotovo ona u Francuskoj, poznaje tzv. kohabitaciju, odnosno slučajeve kada predsednik i njegovo parlamentarno okruženje nisu baš bili "dva oka u glavi". Francuski predsednik je zapravo "superpredsednik" kada njegova politička opcija dominira parlamentom. Kada se dogodi da je raspored snaga u parlamentu suprotan volji predsednika, on se neminovno odriče nekih svojih "supermoći", ali nastavlja da obavlja redovan posao. Neko će možda primetiti da "koliko smo mi Francuzi toliko i Milošević može da bude Miteran". Ali navike se menjaju, vlast je vlast, pogotovo kada ne može da se bira i kada se opstanak na vlasti doživljava kao preduslov fizičkog opstanka. Uostalom, i što bi opozicija koja je toliko puta gubila izbore pobedila baš na prvim sledećim.
TEHNOLOGIJA VLASTI: Nekoliko dana pošto je Ustav promenjen mnogi su primetili da je sve ono što je učinjeno praktično preko noći moglo biti učinjeno i neuporedivo sporije i sa neupredivo više demokratskog privida i proceduralnih obzira. U Podgorici su, na primer, odavno znali da u Veću republika zvanični Beograd može da namakne 27 glasova neophodnih za promenu Ustava, i da je taj 27. "čovek odluke" upravo nekadašnji član vladajućeg DPS-a. Toga su postali svesni pogotovo pošto je u aprilu ove godine srpska opozicija (tačnije rečeno SPO) svojom voljom ostala bez četiri poslanika u ovom Veću. I pored tog saznanja, utisak je da ih je vest o promeni Ustava poprilično zatekla, baš kao i srpsku opoziciju, i to je izgleda razlog što je sve pripremano u velikoj tajnosti i što se danas ponovo govori o Miloševićevoj tehnologiji vlasti i večitim zalihama iznenađenja koje priprema svojim političkim protivnicima. S vremena na vreme on se, naime, iznova drži logike indijanskih poglavica – ne možete da se prikradate neprijatelju i iznenadite ga ako on zna da dolazite.
Vlast u Podgorici mesecima je pokazivala sve manje volje da sedi u istoj kući sa onima koji su na vlasti u Beogradu, ali je istovremeno i uporno ponavljala kako bi, ako Milošević ode, rekonstrukcija zajedničke kuće bila sasvim moguća. Deo onih koji podržavaju Đukanovićevu opciju bio je izgleda spreman da popravlja i samo krov, pod uslovom da Milošević ode sa vlasti. Promenama Ustava SRJ sve te teorije o zidovima i krovu pale su u vodu, baš kao i često ponavljana priča zvaničnika u Podgorici kako će i u Beogradu jednom početi da se otapa ona santa leda i biti moguć razgovor o redefinisanju zajedničke države. Slobodan Milošević je u međuvremenu još jednom pokazao sposobnost da se kao pingvin prilagodi svakoj santi leda i zaplovi dalje, ostavljajući ujedno jasnu poruku da je posao okončavanja njegove vladavine dug i težak posao, ma šta ko o tome mislio.
Najavljeni razgovori vlasti u Podgorici i srpske opozicije o zajedničkoj strategiji za budućnost postali su prošlonedeljnim promenama Ustava najednom potpuno besmisleni. Đukanovićev tim gurnut je u poziciju onoga koga neke nevidljive ruke dave bez dodira i teraju da proba da se otrgne. Ne proba li, daviće ga i dalje, trgne li se, mogao bi da napravi koban potez. Srpska opozicija gurnuta je istim potezom u još veću konfuziju – da proba da na brzinu pronađe i zajedničku strategiju za savezne izbore i zajedničkog kandidata koji bi najverovatnije u oktobru mogao da izađe na crtu Miloševiću. Među liderima opozicije već ima onih koji tvrde da je bolje i ne pokušavati. Stare ideje kako bi upravo Đukanović bio idealan kandidat da izađe na onu crtu očito više ne važe. Predsednik Crne Gore suviše dugo je izložen medijskoj radijaciji koja je dobar deo potencijalnog biračkog tela već uverila da je reč o "nepopravljivom separatisti i izdajniku". Istovremeno, prošle godine na jednom skupu u rodnom Nikšiću, sam Đukanović je prilično jasno poručio kako ga Beograd i Dedinje ne zanimaju.
Predsednik crnogorskog parlamenta Svetozar Marović primetio je svojevremeno da je opstanak prve Jugoslavije zavisio od kralja, druge od Tita, i da će opstanak ove treće zavisiti ponajviše od aktuelnog predsednika. Neki tvrde da smo prošle nedelje već zagazili i u četvrtu Jugoslaviju, u kojoj će se ove jeseni obaviti izbori za savezni parlament (bez Kosova i najverovatnije Crne Gore), a naredne jeseni izbori na istoj teritoriji (dakle bez Kosova i Crne Gore), samo što će se to tada zvati – republički izbori. Aktuelni predsednik i Tito slični su inače ne samo po zvanju narodnog heroja i ambiciji da vladaju odavde do večnosti. U Titovom slučaju malo ko se danas seća da je Broz po obrazovanju bio mašinbravar. Većina ga pamti po umešnosti vladanja iskazanoj, između ostalog, i u opredeljenju da se ne moramo držati zakona baš kao "pijan plota". I aktuelnog predsednika malo ko danas doživljava kao pravnika po obrazovanju, pre svega jer živimo u državi u kojoj se zakoni tretiraju kao puko sredstvo dnevne politike, gde se na putu do cilja koriste kao legalna i legitimna i "institucionalna i vaninstitucionalna sredstva", i gde vlast ustav, zakon i pravo uopšte prilično ignoriše. Jeste, tačno je da to piše tako i tako, ali ja ti preko telefona kažem da je ovako.
Nenad Lj. Stefanović
