Anketa "Vremena"
Ko je mogući protivkandidat
Nove ustavne promene bacaju sasvim novo svetlo na niz istraživanja javnog mnjenja koja su poslednjih meseci obavile i relevantne istraživačke agencije i (opozicione) političke stranke. Stoga smo postavili, reklo bi se, ključno pitanje iskusnim istraživačima javnog mnjenja – ko ima najviše šansi kao izazivač Slobodana Miloševića na predsedničkim izborima. Čitaoci će u odgovorima pronaći i to da "Kalifu niko od trenutnih pretendenata nije ni do kolena" (Gredelj), zatim i nešto o mat poziciji opozicije jer je "Milošević prvi na listi najpopularnijih i najnepopularnijih" (Bogosavljević), ali i direktne preporuke protivkandidata: Vojislava Koštunice i Dragoslava Avramovića (Baćević i Puzigaća). Sagovornici su usaglašeni u tome da se Slobodan Milošević može pobediti jedino zajedničkim kandidatom opozicije.
Anketu pripremila Jelena Grujić
Svako i niko
Najpopularniji
političar Srbije je Slobodan Milošević. Skoro jedna četvrtina
biračkog tela, sudeći prema SMMRI-jevom junskom istraživanju javnog
mnjenja, ima u njega najviše poverenja. To je tri puta veći rejting od
prvog sledećeg, Vuka Draškovića.
Razjedinjena opozicija sa puno ne baš popularnih lidera i medijska podrška koja je za same medije uslov opstanka mogli bi da budu racionalni motivi Miloševićeve namere da stavi na probu biračke naklonosti. Ostali motivi nemaju potvrdu u statistikama biračkog tela i o njima se može samo spekulisati.
Najnepopularniji političar Srbije je Slobodan Milošević. O njemu izrazito loše misli polovina biračkog tela – 47,3 odsto. Još nešto više od dvadeset procenata ne misli ništa, ali to su oni koji neće izaći na izbore. Ostaje mu maksimalni domet definisan sa tridesetak procenata onih koji o njemu imaju dobro ili ne baš loše mišljenje
Naravno, kakvi god da budu, izbori neće biti ni demokratski, ni ravnopravni ni za koga ko se pojavi kao protivkandidat iz opozicionog bloka. Pogotovu u pogledu mogućnosti komunikacije sa javnošću. Najpopularniji opozicioni političari Drašković ili Đinđić imaju manje pozitivnih, a skoro isto negativnih poena kao i Milošović. Ostali su ili nedovoljno poznati ili opterećeni unutaropozicionim razmiricama.
U takvoj situaciji Miloševića ne može niko da pobedi, ako iz opozicionog bloka bude više kandidata ili bude puno diskusije, nećkanja i nejasnoća oko izbora jednog zajedničkog kandidata, sudeći prema javnom mnjenju koje već sada, iako izbori nisu raspisani, ima jasnu predizbornu izdiferenciranost.
Ili, Miloševića može pobediti svako, ako opozicija uspe da se dogovori bez iznošenja prljavog veša u javnost i bez uslovljavanja stane iza tog – bilo kog kandidata.
Prof. dr Srđan Bogosavljević (Strateški Marketing –
SMMRI)
Birači za Avramovića
Dok
razmišljam o vašem pitanju, nameće mi se jedno prethodno – šta bi se
desilo kad bi u ponedeljak bili predsednički izbori? Ovu dilemu proizveli
su, s jedne strane, promena Ustava bez dogovora i saglasnosti obe
republike i, s druge strane, Rezolucija crnogorskog parlamenta po kojoj
Crna Gora ne priznaje promene Ustava i odluke Skupštine Jugoslavije,
smatrajući ih nelegitimnim. Ako jedna federalna jedinica ne bi priznala
te izbore, a oni ipak budu raspisani, eto problema. Za njih bi bila nadležna
Savezna izborna komisija, i ona bi imenovala izborne komisije po izbornim
jedinicama. To bi značilo da stranke koje izađu na tako organizovane
izbore u Crnoj Gori neće poštovati Rezoluciju Skupštine Crne Gore.
Ovako indukovane situacije mogu proizvesti velike probleme, i bilo bi
potrebno mnogo mudrosti i opreza da se izbegnu neželjene posledice.
Drugo je pitanje kako bi se ponašala opozicija u Srbiji i da li bi uopšte izašla na te izbore? Slično pitanje se postavlja i za savezne parlamentarne izbore. Oni bi bili još komplikovaniji ako bi se organizovali istovremeno sa izborima za lokalne skupštine i za Skupštinu Vojvodine. Ukoliko bi opozicija odlučila da bojkotuje savezne izbore, a istovremeno da izađe na lokalne koji bi bili istog dana, na istom mestu sa imenovanim komisijama sa nivoa federacije, bilo bi mnogo komplikovano organizovati birače da na tim izborima za nešto glasaju, a za nešto ne glasaju. Prilično zbunjujuće.
Ako sve ovo zanemarimo, i ponašamo se kao da problema nema, po istraživanjima agencije SCAN aktuelni predsednik sigurno ne može da računa na 52 odsto birača koji tvrde da iz sadašnje situacije možemo izaći samo promenom vlasti, niti na 54 odsto birača koji ne misle da nas Milošević i vladajuće stranke vode ka izlasku iz krize. Pitanje je da li je taj procenat još veći, ako se uzme u obzir informacija da 77 odsto birača misli da je naša društvena situacija krajnje nezadovoljavajuća, ili da 83 odsto misli da je nezadovoljstvo u narodu veoma rašireno. Istovremeno, pozitivan stav o Miloševiću ima 23 odsto birača, što ne znači da bi za njega glasali svi ili možda i neko ko o njemu nema pozitivan stav. Ipak, istraživački posmatrano, čini se da mu je to trenutni maksimum. Medju političarima sa aktuelne političke scene, birači najpozitivniji stav imaju i dalje prema Dragoslavu Avramoviću (46 odsto). Stiče se utisak da bi aktuelnom predsedniku bio konkurentan protivkandidat upravo gospodin Avramović, ali i bilo ko iza koga stane kompletna opozicija, pa makar bio i lider neke stranke, mada se čini da bi ipak najbolje bilo da to ne bude niko od stranačkih lidera.
Milka Puzigaća (vlasnik Agencije
SCAN)
Koštunica kao zajednički kandidat
Na
današnjoj političkoj sceni Jugoslavije ne postoji dobar protivkandidat
S. Miloševiću na izborima za predsednika Jugoslavije. Ostavljajući po
strani pitanje bojkota, stavove Crne Gore prema izborima i odluke mogućih
protivkandidata, smatram da je V. Koštunica politička ličnost koja bi
mogla da postigne bolji rezultat od drugih, a uslovno i da pobedi na
predsedničkim izborima. Naime, S. Milošević sigurno može da računa na
pristalice vladajuće koalicije u Srbiji i na pristalice SNP-a u Crnoj
Gori (minimum od oko 2.000.000 glasova). U sadašnjem trenutku V. Koštunica
u Srbiji može potpuno sigurno da dobije minimum od oko 700.000 glasova.
Međutim, njegova šansa za pobedu su pristalice SZP-a, SPO-a, ostalih
opozicionih grupacija i stranački neopredeljeni, gde je rezervoar od još
najmanje 1.500.000 gotovo sigurnih glasova za V. Koštunicu.
Kvaliteti V. Koštunice su: "imidž" časnog i doslednog političara, velika popularnost ne samo među pristalicama DSS-a već i među pristalicama drugih opozicionih stranaka (46 odsto birača u Srbiji ima o njemu povoljno mišljenje, prema 30 odsto povoljnih mišljenja o S. Miloševiću; za 10 odsto građana V. Koštunica je političar od najvećeg poverenja, ali tu S. Milošević stoji bolje sa dvostruko većim postotkom u biračkom telu), pristojan rejting među biračima u Crnoj Gori, dobar odnos modernizma i tradicionalizma u političkim stavovima, superiornost u "kamernim" sučeljavanjima sa protivnicima (na televiziji, okruglim stolovima i sl.), za koja, međutim, neće imati priliku jer će ih S. Milošević, u skladu sa stavom da opozicija u Srbiji ne postoji, ignorisati. Mane su: uzdržanost prema čvršćem ujedinjavanju opozicionih stranaka, hladni odnosi sa vladajućom koalicijom u Crnoj Gori, nenaklonjenost zapadnog dela međunarodne zajednice, logistička slabost DSS-a, neadekvatnost za obraćanje biračima na velikim skupovima i njegov stav prema kandidovanju (uslovljavanje saveznih skupštinskih i predsedničkih izbora prethodnim referendumom o budućnosti Jugoslavije).
Da bi V. Koštunica dosegao maksimum na eventualnim predsedničkim izborima, celokupna opozicija – sve vođe stranaka i koalicija, lokalni političari, proopozicione organizacije i grupacije i javne ličnosti opozicione orijentacije – morali bi se maksimalno aktivno uključiti u njegovu predizbornu kampanju. Opozicione vođe iz Srbije od ugleda u Crnoj Gori i na Zapadu trebalo bi da učine sve da se hladni stavovi političara u tim sredinama prema V. Koštunici ublaže. Neophodan je i apsolutni moratorijum na ispoljavanja nesuglasica unutar opozicije oko lokalnih i saveznih izbora. Morao bi se takođe postići i maksimum u pripremanju i sprovođenju izbora (kontrola biračkih spiskova, kontrola samih izbora). Rečju, V. Koštunica – kao i svaki drugi političar za koga bi se opozicija u Srbiji mogla odlučiti kao za zajedničkog protivkandidata S. Miloševiću – bio bi suočen sa politikom kao veštinom (ne)mogućeg.
Ljiljana J Baćević (Upravnik Centra za politička
istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka)
Zakasnelo pitanje
Pitanje
potencijalne (izborne?!) alternative srpskom Napoleonu III je zakasnelo
pitanje, zapravo logični memento
svemu onome što nije učinjeno da dotični promašeni vladar
(plebiscitarno i prećutno podržan) ne upropasti sve što je mogao u ime
države i naroda, i da narečeni gubitak iznova ne kompenzira samofaraonizacijom.
Kalifu niko od (trenutnih) pretendenata nije ni do kolena. Čak i kada bi ovaj bio, kao onaj autentični Kalif iz stripa, krajnje dobronameran i dobroćudan. Ali, ovaj lik nije ni blizu onome iz popularnog stripa. Mada isto voli da se baškari na kanabetu. I goji. Uz viski i cigare.
Šta je naspram?
Da licitiramo (sve je ne-moguće: Drašković, Ðinđić, Ðukanović – o, zar se i to može?! – Mićunović, Koštunica, premundirani ex-generali JNA/VJ, Tomić (Simpo), Karić the brothers, čika Avram. Zašto ne: Šećeroski, Milan Panić, Ante Marković, čuveni Vojvoda od Kavvobaga via Vivovitica?! Napokon, možda NIKO OD NJIH, već NEKI OD NAS (možda treći ešelon, mali dosadašnji učesnici VELIKE GUBITNIČKE SIMULTANKE, sitni remi-pioni, moguće transformisani u LOVCE TOPOVE i SKAKAČE)? Šta je ponuda? A šta potražnja?
Teško je biti optimista da ovde ponovno neće uslediti (uprkos svemu, kao i dosad) večno vraćanje istog, unapred obeležena podela karata, u kojoj aktuelni Kalif (još) uvek ima skrivenog nekog petog keca (džokera) u rukavu, a gore pomenuti (i nepomenuti) likovi samo su vitraži na njegovim suženim pendžerima.
Dr Stjepan Gredelj (sociolog, viši
naučni saradnik
Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu)
