Vreme broj 497, 15. jul 2000.

Dosije Vremena: Kosovo

Presek stanja

Da li se nešto promenilo na terenu posle rekapitulacije stanja na Kosovu učinjene u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija na prvu godišnjicu ulaska međunarodnih snaga u pokrajinu? Sigurno ne mnogo. Zamenik šefa UNMIK-a Denis Maknamara izjavio je početkom protekle sedmice da su "UN, NATO i zapadne vlade bile suviše spore i stidljive u odgovoru na početak nasilja".

Međutim, izgleda da sama činjenica da je međunarodna zajednica morala da konstatuje kako nije realizovala dobar deo ciljeva koje je pred sebe postavila na Kosovu utiče na određenu promenu njenih stavova. Pre svega se to odnosi na saradnju sa tamošnjim Albancima i njihovim najvišim političkim predstavnicima, ali i u odnosu prema Srbima preostalim na Kosovu.

Ništa spektakularno, ali ipak dovoljno indikativno da se sačini kratak presek sadašnje situacije na Kosovu.

Kosovo i SR Jugoslavija

Zvanično još uvek u sastavu SRJ kao deo suverene državne teritorije. Faktički – daleko od toga. Ono što je nekad bila administrativna granica sa Srbijom sada je prepreka neprolazna za većinu republičkih i saveznih funkcionera, od kojih mnogi, pa i oni najviši, iz svakojakih razloga i ne pokazuju preteranu želju da se na Kosovu pojave. S druge strane, mnogi svetski političari i poznate ličnosti dolazile su u pokrajinu ne tražeći odobrenje od zvaničnog Beograda čija propaganda svakodnevno govori o "suverenom delu naše zemlje".

Najnovije je da je civilni administrator Bernar Kušner predložio vraćanje Kosovu autonomije koju je pokrajina imala u Ustavu iz 1974.

Tom prilikom je demonstrirao svoje znanje istorije rekavši da je tim ustavom "maršal Tito ustanovio stvarnu autonomiju na Kosovu". U izjavi za analitički servis beogradskog Medija centra predsednik DSS-a Vojislav Koštunica tim povodom kaže: "U rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, čiju bi sadržinu šef UNMIK-a morao znati naizust, predviđa se (recimo u aneksu 2, tačka 8) da je glavna odgovornost civilnog prisustva, dakle Kušnerove misije na Kosovu, da pomogne politički proces kojim bi Kosovo dobilo znatnu samoupravu, uz puno poštovanje sporazuma iz Rambujea i principa suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ.

Ukratko, političko i ustavno rešenje za Kosovo trebalo bi tražiti u okvirima rezolucije 1244, a ne Ustava iz 1974. Kad se imaju u vidu i prilike na Kosovu i sporazum iz Rambujea, a pogotovo potajni američki planovi o nezavisnosti Kosova, to neće biti ni najmanje lak posao. Možda ključ za razumevanje Kušnerovih refleksija treba tražiti u njegovom objašnjenju da je u Ustavu iz 1974. godine maršal Tito ustanovio stvarnu autonomiju na Kosovu;. Kako autoritarni komunistički vlastodržac, kakav je nesumnjivo bio Josip Broz, može ustanoviti bilo kakvu autonomiju – pitanje je na koje je nemoguće dati bilo kakav smislen odgovor".

Albanski političari na Kosovu nedvosmisleno su za nezavisnost Kosova. Sve što se sada predlaže smatraju privremenim rešenjima koja su samo usputne stanice ka krajnjem cilju.

KFOR

Za više od godinu dana boravka na Kosovu preko 40.000 vojnika KFOR-a nije uspelo da uspostavi sigurnost ne samo za nealbansko stanovništvo na Kosovu već ni za mnoge Albance, niti da osigura granice, spreči šverc svega i svačega, od droge do belog roblja, a ni da zaštiti verske i kulturno-istorijske spomenike od kojih su neki uvršteni u svetsku baštinu pod zaštitom Uneska. Putovanje Kosovom još uvek podrazumeva stavljanje glave u torbu. Portparol beogradske kancelarije UNHCR Maki Šinohara izjavila je pre desetak dana da je "bezbednosna situacija na Kosovu i dalje takva da ne omogućava bezbedan masovniji povratak raseljenih lica". Već pomenuti pomoćnik šefa UNMIK-a Maknamara u izjavi "Njujork tajmsu" kaže da KFOR pati od "nedostatka jedinstvene komande", da glavnokomandujući, španski general Ortunjo, "ne može da naređuje trupama drugih kontingenata", da "Vašington kontroliše američke trupe, a Pariz francuske". Pa ipak, sva je prilika da će KFOR imati prilike da se popravi. Bar ako je suditi po tome da je američki Kongres za narednu godinu odobrio 2,1 milion dolara za svoje vojnike na Kosovu, da je poverenik nemačke vlade za oružane snage Vilfrid Pener u "Špiglu" izjavio da će međunarodne snage na Kosovu biti dugo prisutne, "možda još 15 do 20 godina", kao i po tome da i Rusija smatra Kosovo dugoročnim interesom.

Vojska Jugoslavije

Nema je na Kosovu. Svako malo neko od visokih oficira obilazi trupe u sastavu Treće armije što, baš kao i izjave koje tom prilkom daju, pomno beleže zvanični mediji. Tako je krajem juna učinio i general-pukovnik Nebojša Pavković. U saopštenju koje je prenela agencija Tanjug između ostalog stoji i to da je "načelnik Generalštaba VJ prisustvovao taktičkoj vežbi dela sastava Prištinskog korpusa, angažovanje glavnih snaga jedinica u obezbeđenju državne granice i zatvaranje taktičkih pravaca, u okviru koje je izvedeno više bojevih gađanja". Saopštava se i da je tom prilikom general-pukovnik Pavković "unapredio, nagradio i pohvalio više starešina, vojnika i civilnih lica iz jedinica koje su učestvovale u vežbi". Zvanični Beograd insistira na stvaranju utiska u javnosti kako je povratak VJ na Kosovo samo pitanje (kratkog?) vremena, na priči koja "drži vodu" kod dela prognanog i srpskog stanovništva koje je ostalo na Kosovu, ali i onih u Srbiji koji još veruju da režim "ima rešenje za Kosovo". O realnosti pomenute priče najbolje govori podatak da se takva mogućnost nije čak ni nagoveštavala, a kamoli razmatrala u SB UN-a prilikom sumiranja godišnjeg učinka međunarodne zajednice na Kosovu.

Bernar Kušner

Civilni administrator se poslednjih meseci suočio s oštrim osporavanjem i svog načina rada i rada i učinka misije na čijem je čelu. Tako je prošao i njegov izveštaj Savetu bezbednosti UN-a, a najžešće kritike uputio mu je Specijalni izvestilac za ljudska prava UN-a Jirži Dinstbir. Najavivši i sam mogućnost skorog povlačenja sa funkcije koju na Kosovu obavlja, Kušner očajnički pokušava da učini nešto "spektakularno", nešto što bi zapušilo usta njegovim kritičarima. Od mnogih obećanja koja je davao veoma malo je ispunio, i sada se iz petnih žila trudi da ostvari ono za koje misli da će anulirati dosadašnje neuspehe da sprovede prve izbore na Kosovu posle dolaska trupa KFOR-a.

Međutim, problem s kojim se suočava je nemogućnost popisa, a time i registracije birača na Kosovu – jer niko od tamošnjih Albanaca nije rad tom poslu, a ni kosovski Srbi, ni oni izbegli ni oni koji su ostali, ne žele da učestvuju u popisu. I sam Kušner je verovatno svestan činjenice da nema elementarnih uslova za fer i poštene izbore bez osnovnih sloboda, one na život, pre svih. Teško je poverovati i u to da bi izbori bili valjani bez povratka izbeglih Srba i ostalog nealbanskog stanovništva. Kako sada stvari stoje, nema ni onih "običnih" uslova za sprovođenje predizborne kampanje.

Prosto se može zamisliti kako bi prošao predizborni miting SNV-a, na primer, u Gnjilanu ili Tačijeve Demokratske partije Kosova u severnom delu Kosovske Mitrovice. O medijskoj kampanji i mogućnosti predstavljanja stranaka na taj način suvišno je i govoriti u uslovima kada se, recimo u dnevniku na albanskom jeziku "Dita" objavljuju poternice Srba "ratnih zločinaca".

Popis i izbori

Civilna administracija tek je delimično zadovoljna činjenicom da je od 27. aprila, kada je popis počeo, pa do danas na Kosovu popisano oko 800.000 ljudi, odnosno četiri petine građana sa pravom glasa. Procenjuje se da do kraja akcije, do naredne subote, ostaje da se popiše još oko 200.000 građana.

Procene OEBS-a govore da na Kosovu ima oko dva miliona stanovnika, od kojih je 1,2 miliona starije od 16 godina. Nema podataka o tome koliko je među njima onih koji su došli iz Albanije i ušli u napuštene kuće izbeglih Srba ili ih iz njih proterali.

Portparol Misije OEBS-a Kler Trevena izjavila je da popisom nije obuhvaćeno oko 200.000 Srba. Kako sada stvari stoje, popisano je svega 260 Srba. Govori se da bi izbori mogli biti odrzani oko 20. oktobra, ali malo ko u to veruje. Na sastanku sa direktorom OEBS-a za Kosovo Danom Evertsom u Leposaviću, početkom ovog meseca, predstavnici političkih partija tamošnjih Srba potvrdili su da im "ne pada na pamet da se popišu". Oni su zatražili "bezbednost za Srbe – odmah, što podrazumeva i slobodu kretanja, zatim program i plan sa jasnom dinamikom povratka Srba". Predsednik Izvršnog odbora Srpskog nacionalnog veća Oliver Ivanovic tim povodom je rekao: "Ovo nije demokratsko pitanje, nego pitanje našeg opstanka. Svesni smo rizika u koji ulazimo, ali je veći rizik pristati na popis a da se Srbi ne vrate."

Izbeglice

Prema podacima UNHCR-a, u SRJ je evidentirano 210.000 izbeglica sa Kosova, ali to nije konačna cifra jer popis izbeglica još traje.

Sporazumi i uredbe

Bernar Kušner se ponaša kao vlada Srbije – vlada uredbama. S druge strane, većina sporazuma, koje su uglavnom inicirali on i civilna misija na Kosovu, ostali su ili mrtvo slovo na papiru ili su samo delimično sprovedeni.

Jedan od poslednjih, Sporazum o učešću predstavnika Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije u administrativnim telima na Kosovu i formiranju specijalnih snaga reda za zaštitu Srba u pokrajini, potpisan je krajem juna u Prištini. Svoj paraf na "prvi pismeni dokument kojim se UNMIK obavezuje da će Srbima poboljšati uslove života na Kosovu" sastavili su Bernar Kušner i vladika Artemije. Otac Sava Janjić je tim povodom izjavio da će "sprovođenje sporazuma zavisiti od međunarodne zajednice, čiji se predstavnici dosad nisu pokazali uspešnim u izvršavanju svojih obaveza prema Srbima na Kosovu".

Predsednik Izvršnog odbora Srpskog nacionalnog veća Kosovske Mitrovice Oliver Ivanović rekao je tim povodom: "Mislim da je mnogo pametnije insistirati na potpunoj primeni Rezolucije 1244, ne praviti farsu oko tog dokumenta, već insistirati na elementima koji do sada nisu ispunjeni, a gotovo nijedan važan element nije do sada ispunjen." Prema njegovim rečima, najvažniji elementi su bezbednost kosovskih Srba i obezbeđivanje povratka oko 200.000 prognanih. "Umesto da se vladika Artemije time bavi, on je na sebe preuzeo odgovornost da predstavlja srpski narod, iako to nije moguće ukoliko se u obzir uzme stvarno stanje i odnos sa stanovništvom", rekao je Ivanović. U pripremi je i donošenje privremenog zakona o opštinama kojim se planira formiranje lokalnih kancelarija za nacionalne manjine. Ovaj potez izazvao je burna reagovanja među albanskim političarima. Hašim Tači je "zamrzao" svoje učešće u radu PAVK-a, a njegov predstavnik u istom telu Ram Buja najavio je ostavku "ukoliko kancelarije budu prihvaćene".

Lider Demokratskog saveza Kosova Ibrahim Rugova javno je podržao sporazum.

SNV je tim povodom saopštio da "ovaj hrabar gest albanskog lidera treba da posluži kao primer za uspostavljanje boljih i iskrenijih odnosa između nacionalnih zajednica u Pokrajini". Bernar Kušner je pre desetak dana potpisao i uredbu kojom će uskoro na Kosovu biti osnovana i institucija obdusmana pod kontrolom OEBS-a.

Lideri kosovskih Albanaca

Možda je najveća promena koja se dogodila posle rasprave o Kosovu u SB UN-a odnos prema Hašimu Tačiju, za vreme sukoba lideru UČK-a, a sada predsedniku Demokratske partije Kosova. Do promene odnosa međunarodne zajednice prema njemu došlo je pre svega zbog nastavka oružanih akcija na Kosovu, ubistava, otmica, paljevina i granatiranja poslednjih srpskih enklava. S obzirom na to da je loša bezbednosna situacija u pokrajini ono što se posle godinu dana najviše zamera KFOR-u i civilnoj misiji međunarodne zajednice, odgovornost je posredno pripisana Tačiju, "neprikosnovenom ratnom lideru i miljeniku Zapada".

Akcija "Leterman", u kojoj je KFOR zaplenio 70 tona oružja i municije, tumači se kao opomena Tačiju i pokušaj da se on diskredituje u očima međunarodne zajednice kao neiskren političar koji nije ispunio glavno obećanje: demilitarizaciju i razoružanje trupa na čijem je čelu bio.

Činjenicu da u akciji nisu učestvovale trupe iz američkog kontingenta na Kosovu i da Tači još uživa veliku podršku zvaničnog Vašingtona, kao i to da ga je sve manje u evropskim prestonicama, neki analitičari tumače kao jedan od znakova da je Hašim Tači žrtva sukoba na liniji Evropa – SAD, odnosno Pariz – Vašington.

Jedino što se iz svega može zaključiti jeste da je Tači postao nervozan. Naime, 26. juna Albanci iz Drenice blokirali su kod sela Lapušnik magistralni put Priština-Peć, što je bio prvi protest kosovskih Albanaca protiv međunarodnih snaga i uprave u pokrajini. Oni su zahtevali da KFOR vrati zaplenjeno oružje i municiju, a da su se prvi put čule i parole poput one – "KFOR, napolje iz Kosova". Malo ko sumnja u to da iza ove i nekoliko manjih ali sličnih manifestacija, koje su se potom dogodile, ne stoji Hašim Tači. S druge strane, njegovo napuštanje PAVK-a i uslovi koje je postavio za povratak u to telo takođe sugerišu da je reč o nervozi. Lider Demokratskog saveza Kosova Ibrahim Rugova neko vreme je bio povučen, malo se pojavljivao u javnosti. Bilo je jasno da ne može da parira "euforiji prvoboraca" koja je zavladala po dolasku stranih trupa na Kosovo. Civilna administracija ga poziva na saradnju, ali tek poslednjih meseci Rugova počinje više da se pojavljuje u javnosti i da daje intervjue, posebno zapadnoevropskim medijima. Rugova ne odustaje od svog krajnjeg cilja – nezavisnog Kosova, ali njegove izjave ni izbliza nisu tako ratoborne kao one Hašima Tačija. Osim toga, za razliku od svog političkog rivala, on je u poslednje vreme u nekoliko navrata podržao akcije UNMIK-a usmerene ka poboljšanju položaja kosovskih Srba. Postalo je očigledno da civilna misija računa sa koliko-toliko umerenijim, pre svega urbanim delom kosovske populacije za koju se smatra da je naklonjena Rugovi i da je, u najmanju ruku, nesklona bivšim ratnicima, a pogotovu onome što su oni činili prvih meseci po "oslobođenju" Kosova.

Kako se bliže izbori (ako ih uopšte bude u oktobru), sukobi na političkoj sceni Kosova će eskalirati. I to ne samo oni koji se vode političkim sredstvima. Sudeći po poslednjim događajima, atentatima na pojedine političke (nekada vojne) ličnosti, borba će se voditi bez rukavica.

Lideri kosovskih Srba

Najveći poraz na Kosovu doživela je vladajuća koalicija.

Tako je, na primer, pre nekoliko dana predsednik Srpske nacionalne skupštine u Kosovu Polju Svetislav Grujić podneo ostavku na funkciju predsednika opštine.

Kako su prenele agencije, on je istakao da ne "želi da učestvuje u raspadu srpstva na Kosovu i Metohiji" i dodao: "Ne želim da budem u istom položaju sa onim Srbima koji su bili perjanici u predvođenju izbegličkih kolona Srba, a sada drže govore podrške iz Kruševca, Beograda i Kraljeva. Ne želim da budem predsednik naroda bez naroda, jer to nije moja savest." Poverenik zvaničnog Beograda za Kosovo Zoran Anđelković Baki sve se ređe pojavljuje u Pokrajini. Kosova je sve manje i u govorima zvaničnika, osim kada treba napasti međunarodnu zajednicu, "okupatore" kako često kažu, zaboravljajući valjda čiji je potpis na sporazumu iz Kumanova.

Opozicione stranke takođe nemaju velikog uticaja na politička kretanja među preostalim Srbima na Kosovu. One, doduše, imaju svoje poverenike u srpskim enklavama, ali glavnu reč vode dve struje Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije. "Gračaničku grupu" predvodi vladika Artemije, čovek velikog poverenja u ljude i silom prilika bačen u politiku, u kojoj ima skromno iskustvo što je nadoknadio okruživši se malom grupom stručnjaka koji rade kao njegovi savetnici, a među kojima je najeksponiraniji istoričar iz Beograda Dušan Bataković. Uslovno se može svrstati u političke realiste jer su njegove aktivnosti usmerene ka poboljšanju položaja Srba i povratku izbeglih na Kosovo, vezane pre svega za međunarodnu zajednicu koja faktički vlada pokrajinom.

Vladika Artemije je stalna meta napada i kritika (pa i onih najprizemnijih) zvaničnih medija u Srbiji i pojedinih lidera koalicije SPS-JUL-SRS. Otišlo se daleko i u fabrikovanju njegovog "sukoba" sa patrijarhom Pavlom (slučaj Srba iz Gračanice koji od patrijarha "traže da se manastiru vrati stvarna namena"), što je Patrijaršija demantovala, ali "fabrikant" sukoba taj demanti nije objavio. Možda je i zato, između ostalog, patrijarh Pavle na Vidovdan bio i u manastiru Gračanica, što prema rečima oca Save "predstavlja i podršku u radu vladiki Artemiju". Lider SNV-a Kosovske Mitrovice Oliver Ivanović takođe je odskora u politici i takođe ima svoje savetnike. Jedno vreme se smatralo da je "eksponent zvaničnog Beograda", što je on sam demantovao, a u šta se može posumnjati i na osnovu njegovih postupaka. Upućeni smatraju da, ako je uopšte pod nečijim uticajem, na njega najviše utiče politika koju zastupa Vojislav Koštunica. Iako imaju isti cilj – bolje uslove za život i povratak Srba na Kosovo – za razliku od vladike Artemija, Ivanović odbija saradnju sa UNMIK-om, posebno sa Bernarom Kušnerom. Analitičari smatraju da je u metodu, a ne u liderskim ambicijama koren sukoba dve struje u SNV-u. Iako je bilo nekoliko pokušaja "mirenja" dve struje, rezultata još nema. Doskorašnji član SNV-a iz Gračanice Momčilo Trajković svoje istupanje iz tog tela obrazložio je potrebom da "reaktivira Srpski pokret otpora (čiji je on lider) pred prestojeće izbore", ali je u ime srpske opozicije nekoliko puta pokušao da obe strane dovede za isti sto. Ako je suditi po nedavnoj izjavi koju je za Analitički servis beogradskog Medija centra dao savetnik vladike Artemija Aleksandar Vidojević, inače stručnjak za međuetničke odnose, "ruka pomirenja" je ponuđena. "Bez obzira na međusobne odnose te dve grupe ('gračaničke' i 'kosovsko-mitrovičke', op. aut.), objektivno gledano, njihov rad je komplementaran, ali i različit", piše između ostalog Vidojević.

"Svi se slažu da je unutarsrpsko jedinstvo jedan od nacionalnih prioriteta na Kosovu i Metohiji, ali ne postoji saglasnost kako ga postići. Jačanje političke i bezbednosne pozicije kosovskih Srba zavisiće od njihove spremnosti da svoje razlike stave u drugi plan i demokratskim putem postignu opštenacionalni konsenzus o saradnji oko najvažnijih problema srpske zajednice na Kosovu i Metohiji, kao što su: bezbednost, povratak izbeglica, lokalna samouprava i povezivanje srpskih enklava, privreda i lokalna policija."

Dušan Radulović