Vreme broj 497, 15. jul 2000.

Intervju: Zoran Đinđić

Jugoslavija – Miloševićeva lična igračka

"Posao stranaka je da tu ravnodušnost preokrenu u aktivno nezadovoljstvo. Ako imamo lošu politiku, ravnodušan narod i stranke koje razmišljaju šta da rade, onda tu nema baš mnogo elemenata da se nešto uradi"

Uprkos znatno pogoršanoj političkoj situaciji posle promena Ustava, opozicija u Srbiji još nije sigurna da li će na jesen biti nekih izbora; ako će ih biti – kojih izbora; hoće li na njih izaći, odnosno na koje bi izbore možda izašli. Predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić objašnjava:

“Mislim da krug promena još nije završen. Milošević je definisao mesto koje bi mu odgovaralo, ali još nije na njega došao. Po zakonu, opozicija ima pravo na kontrolu glasanja, i to je nesavladiva prepreka Miloševiću da dođe na mesto koje želi. Najsigurnije mu je da sam prebrojava glasove, i zato pre zakazivanja raznih izbora očekujem dalje pravno nasilje u pravcu smanjivanja mogućnosti kontrole izbora.

Mislim da možemo da zamislimo obrazloženje kako smo mi najdemokratskija država na svetu, što je dokazano više puta, te nema nikakvog razloga da stranke kontrolišu izbore. Onaj ko ne veruje našoj državi, neka ide u državu kojoj veruje, a ni u Americi ne kontrolišu Gorovi i Bušovi članovi partije glasove, nego oni veruju američkoj državi.

Naravno, idealno bi bilo kad bismo Miloševiću kao bumerang mogli da vratimo tu njegovu odluku pa da bude definitivno poražen, ali nije realistična opcija da se Milošević nadmudri na terenu koji je sam izabrao, a to su trikovi uz pomoć institucija.

Treba da se pripremimo za scenario dubokog zaoštravanja političke krize. Treba sesti i napraviti ozbiljnu strategiju kako se sačuvati od rata, kako sačuvati i konsolidovati snage kojima je dozlogrdilo sve što se dešava, i videti kako u septembru i oktobru reagovati na izazov sa kojim će Milošević tad startovati.”

"VREME": Mislite li da bi opozicija u Srbiji trebalo da izađe na savezne izbore, parlamentarne i predsedničke?

Rano je za odgovor na to pitanje. Crna Gora je odlučila da ne izlazi na te izbore. Sada je potrebna zajednička analiza šta je bolje da mi uradimo, jer biramo između dva zla: šta je manje loše za zemlju u celini, i šta je manje rizično za region, za zaustavljanje nekih oružanih konflikata.

Kad prođe udarno leto, moramo građane Srbije upoznati sa suštinom ustavnih promena, objasniti da je time zapravo ukinuta Srbija. Pitanje da li je Crnoj Gori uskraćeno neko pravo za većinu ljudi u Srbiji je teorijsko ili moralno pitanje, to doživljavaju kao tuđu brigu – što ono de facto i jeste.

Međutim, iza toga se krije pretvaranje Srbije u Jugoslaviju. Ne postoje više nikakvi izbori u Srbiji koji tu mogu nešto da promene. Jugoslavija postaje Olimp na kojem treba da poverujemo da su bogovi. Treba da poverujemo da mi više nikakvog uticaja na svoju sudbinu nemamo. Milošević može sa 20.000-30.000 Crnogoraca, sa dve crnogorske opštine da drži tu Jugoslaviju. Znači, on plus dvadeset hiljada nekih koji ga podržavaju biće ta Jugoslavija, oni biraju parlament i vladu, oni su ti koji definišu šta je Srbija.

Time je Srbija spala na najniže grane od Karađorđevog vremena do danas. U Titovo vreme ona je imala više digniteta i veću težinu nego danas.

I šta će opozicija da preduzme?

Treba podizati političko raspoloženje protiv toga, da ne budu stranke te koje su protiv, nego narod. Velika je razlika ako građani izražavaju svoje nezadovoljstvo tamo gde mogu da ga izraze, i ako se protiv njihove volje nešto dešava – jer diktatura je sistem u kojem se stvari dešavaju mimo volje većine – a druga je stvar ako je većina ravnodušna. Posao stranaka je da tu ravnodušnost preokrenu u aktivno nezadovoljstvo. Ako imamo lošu politiku, ravnodušan narod i stranke koje razmišljaju šta da rade, onda tu nema baš mnogo elemenata da se nešto uradi.

Šta bi stranke, posle razmišljanja, mogle konkretno da urade?

Kampanja od vrata do vrata za evidentiranje birača i animiranje ljudi da glasaju za naše kandidate, koja se već odvija na terenu, može sadržajno da se promeni i da se građani anketiraju da li su za to da umesto Srbije i Crne Gore imamo Jugoslaviju koju ne priznaje niko, za koju vas nisu pitali, protiv koje je Crna Gora, i koja je lična igračka Miloševića i dvoje-troje ljudi oko njega. I ako onda većina ljudi kaže – ma pusti me, vidiš da idem da kupim lubenicu – onda znači da nacija još nije zrela za istorijsku odgovornost. Onda ne može niko da traži od nas deset da to rešimo.

Ukoliko se srpska opozicija odluči da izađe na savezne izbore, ima li – s obzirom na njeno stanje i odnose u njoj – šanse da izađe sa predsedničkim kandidatom kojim bi se suprotstavila Miloševiću?

Imamo dva problema: kako se odnositi prema toj funkciji, koju smatramo štetočinskom, i prema ustavnim promenama, koje smatramo nezakonitim jer su donete bez Crne Gore. To je funkcija koju ne priznajemo, a izlazak na izbore bez Crne Gore praktično bi značilo naše priključivanje Miloševiću u guranju Crne Gore iz federacije. To je vrlo komplikovano pitanje.

Ako bi u oktobru bili predsednički izbori za Srbiju, izašli bismo sa jednim kandidatom. To je funkcija koju mi priznajemo i onda bi pitanje bilo kako dobiti te izbore.

Mislite li da bi bojkot izbora bio poklon spušten Miloševiću pravo u krilo, ili bi to bio neki oblik inteligentne političke akcije?

Treba napraviti analizu koliko bi ljudi moglo da razlikuje lokalne od saveznih izbora. Ako se održavaju u isto vreme, možemo li toliko da edukujemo pet miliona ljudi da znaju da glasaju za lokalne kandidate, a da bojkotuju savezne? Drugo, ako se toliko pogorša zakon o kontroli izbora da mi na njih ne možemo da izađemo – to je dramatična stvar. Mi ne možemo da predamo Niš, Čačak, Kragujevac tek tako. To nije Beograd. To su gradovi gde postoji jaka organizacija i gde postoji većinska volja ljudi da žele promene, i to neće uopšte lako ići. To što u Nišu deluje opozicija, što je živa ideja o promenama – a u Beogradu toga nema, meni je jako žao, ali to nije Srbija. I to je deo moje kritike medijima, da se fokusiraju na jednu usku beogradsku javnost u kojoj upada u oči samo nešto veliko.

Postoji li onda išta što se sad može konkretno reći o budućim koracima srpske opozicije u vezi saveznih izbora?

Pa, na nekom globalnom planu – ne. Stvari su otvorene i nema nikakve potrebe da ih zatvaramo nekim spekulacijama. Na planu terenskih priprema, međutim, nema više potrebe za diskutovanjem. Ako želimo da imamo ikakvu šansu u septembru za bilo šta – za izbore, za bojkot ili za neku drugu vrstu političke krize, moramo imati stotine hiljada ljudi koji su u međuvremenu povezani, informisani, mobilisani u neku opozicionu terensku mrežu. I to se dešava polako, ali to nisu ekskluzivne vesti za naslovne stranice. Naši su mediji postali zavisni od Miloševića, on ih je razmazio i navikao na spektakle, na incidente, i ako nemate šta da kažete incidentalno, ne možete doći u novine.

Ima li nade da demokratska opozicija zajedno sa Srpskim pokretom obnove poradi na zajedničkoj strategiji?

Imaćemo sastanak onih koji nešto žele da urade, koji su u poslednja dva-tri meseca pokazali visok stepen međusobne sinhronizacije.

Da li znate koliki je stepen razočaranja građana Srbije posle najnovijeg razlaza u opoziciji?

Nije važno da li ja to znam, nego šta možemo da uradimo. Možemo pokušati da povežemo one koji žele nešto da urade, pa da nešto zaista i urade. Ako nam neko kaže – ja sam razočaran što onaj ko ne želi ništa da uradi nije sa vama – mogu da kažem da sam i ja sâm razočaran, ali to nije rešenje. Ne možemo reći – da ne bi narod bio razočaran, onda neće niko ništa da radi, i bićemo svi udruženi u neradu. Bojim se da je suviše idealistički tražiti da svi oni koji su negde upisani kao opozicija budu zajedno.

Ako ne znate da li ćete izaći na izbore, ne možete birače pozvati da glasaju. Na šta ćete ih onda pozvati?

Taj scenario potpune izvesnosti ne postoji ni u komunizmu.

Roksanda Ninčić

Odloženi pregovori

Kad bi trebalo da se održe najavljeni razgovori srpske opozicije sa crnogorskim rukovodstvom, i zna li se ko će na njima učestvovati?

Promenjene su okolnosti. Trebalo je da ti razgovori budu posvećeni načinu učešća na saveznim izborima, dogovoru o zajedničkoj reformskoj platformi koja bi bila ponuđena građanima Srbije i Crne Gore. Neka je saglasnost postignuta u opoziciji i sa vodećim crnogorskim strankama da promene idu u pravcu decentralizacije savezne države, veće samostalnosti republika i proevropske orijentacije te savezne države.

Sada se desilo potpuno suprotno. Ustavnim promenama država ne samo da nije decentralizovana nego je potpuno unitarizovana, ne samo da je ostala na istoj distanci od Evrope nego je otišla još dalje od nje.

Potrebno je vrlo ozbiljno razgovarati unutar opozicije u Srbiji, a onda i sa demokratskim partijama Crne Gore.

Možda će doći do pripremnih kontakata u narednih pet-šest dana, ali sastanak koji bi doneo neke konkretne zaključke sigurno neće biti održan u narednih desetak dana.

Ode Kosovo

"Kosovo! Ko će sada objasniti bilo kome u svetu da Kosovo ne bi trebalo da bude samostalno. Jedini naš argument je bio da je bolje da Kosovo bude u federalnoj, decentralizovanoj Jugoslaviji kao vrlo složenoj konstrukciji, nego da se ulazi u avanturu nezavisnosti. Sada Kosovo treba da bude deo unitarne države u kojoj je Milošević neposredni predsednik. Svi naši prijatelji koji su osporavali proces osamostaljivanja Kosova sad su izgubili argumente. Svi oni koji su ispod žita radili na tome da se posle ovih jesenjih izbora koji će se održati na Kosovu ide ka nezavisnosti – dobili su argumente."

Ko je u panici?

Postoji dubinski zamor i gađenje nad ovim sistemom. U supstanci društva postoji želja za nečim sasvim novim. Naravno, i prepreke su sad veće nego ikad, jer i ljudi koji žele da spreče promene to znaju. Zato je panika ove godine, zato državni mediji izgledaju kao u Nemačkoj 1943. godine, ali ne zato što su oni jaki, već zato što osećaju da to ide u prazno, i što više idu u prazno to će im duži nokti biti.

Pitanje je kako tu šansu iskoristiti a ne ući u rizike oružanih sukoba, jer je i to krajnja opcija koju Milošević ima na svom stolu. Očigledno je velika bojazan da bi neka vaninstitucionalna sredstva mogla dovesti do krvoprolića, jer ljudi osećaju da je režim spreman na sve.

Zbog toga većina ljudi čeka neku priliku koja bi bila bar polulegalna. Ta prilika su izbori. I zato se Milošević uplašio jer on isto zna što znamo i mi – da ljudi ne žele njega nego žele promene, ali da isto tako ne žele da rizikuju svoj život, svoju bezbednost. I sada ponovo pokušava da nas navede na radikalne akcije, jer pretpostavlja da se većina ljudi u Srbiji neće u to uključiti. Međutim, ako ga pobedimo na izborima, onda će većina ljudi u Srbiji biti spremna da brani tu izbornu pobedu. To je sad osetljivo pitanje: gde je granica koju ne bi trebalo da pređemo da ne bismo ušli u nasilje, a koju moramo da dodirnemo da bismo izvršili dovoljno veliki pritisak, jer šta vredi ako se odlučimo da ne izazivamo nasilje i ništa se ne menja? Na kraju će biti nasilja, pošto će ga izazvati on.

Milošević i Šešelj zajedno sad su u manjini. Zato je sad Milošević ušao u ovu operaciju. Dosad mu je bilo dovoljno da računa da će posle izbora napraviti dogovor sa Šešeljem. Zašto je sad odlučio da bude direktno izabran? Zato što više nije siguran u koalicione partnere, nije siguran da će opet moći da se dogovori sa Šešeljem. Iz nužde je došao do rešenja da jednokratno napravi gužvu, odradi izbore, manipuliše, ali je onda naredne četiri godine miran i ne mora svakog dana da razmišlja hoće li ga ovaj uceniti. To nije njegova snaga, to je njegova slabost.

Nigde nisam pročitao analizu da to znači da je on u panici.

Možda zato što malo ljudi misli da je on u panici. Ipak je preko noći uspeo da promeni najviši pravni akt zemlje.

Nije stvar u tome šta ko misli, nego šta su njegove opcije. Najgore je kad ljudi počinju, kao što je govorio Čerčil, da veruju u statističke podatke koji su u njihovom prisustvu falsifikovani. Ljudi veruju da je Ustav nešto, da je Savezna skupština nešto. To je gomila ljudi koji su tu dovedeni i kojima je rečeno nešto da urade. Milošević je mogao i ukinuti Ustav, napisati novi – i nikom ništa. I nekoga bi to iznenadilo? Zašto? Suština je u tome da je sve to papir.

Nije papir ako na osnovu toga još osam godina ostane na vlasti.

Ne ostaje on još osam godina zbog papira, ni zbog izbora. Stvar je u njegovoj snazi koja proističe iz nekoliko izvora koji su sve tanji i tanji, ali još nisu presušili. Kad presuše – može da bude ustav kakav hoćete, neće moći da se pozove na ustav i da kaže – vidite, meni je po ustavu još toliko ostalo.

prethodni sadržaj naredni