Smrt princa Tomislava
Karađorđevići na okupu
"Za mene je jedino bezbedno ako se držim
podalje od vlasti i politike"
U
sredu 11. jula, dan pre no što će umreti, Tomislav Karađorđević dao
je intervju "Tajmsu". Po rečima novinara, žestoko osuđujući
Zapad ("Nemačka, Francuska i SAD izgubile su svoju civilizaciju; one
su odgovorne što su uništile moju zemlju"), princ Tomislav nije
dozvolio da ga navede da nešto kaže o tome šta misli o režimu
Slobodana Miloševića. Određeniji je bio u pogledu opozicije:
"Poznajem opozicione lidere i jedino mogu da upitam šta su to oni
uradili u poslednjih deset godina? Mislim da su nam potrebne sveža krv,
nove ideje i nova ideologija koja će doći iz zemlje, a ne izvan
nje." Ipak, nije izdržao a da se povodom najnovije promene
jugoslovenskog ustava ne upita koja bi druga zemlja promenila ustav samo
zbog toga da bi neko ostao na vlasti?"
Princ Tomislav Karađorđević rođen je u Beogradu 19. januara 1928.
kao drugi sin kralja Aleksandra. Sudbina je htela da ne bude ni
najstariji, prestolonaslednik, ni najmlađi sin, onaj kome – bar u
bajkama – pripada sva slava. Ni u 1934. godine objavljenoj monografiji
"Narodni kralj i njegova porodica" gotovo da nema čak ni
rutinskih hvalospeva Tomislavu. U Jugoslaviji je živeo samo prvih
jedanaest i poslednjih devet godina života: otuda, možda, izostavljanje
Velike Britanije – u kojoj je živeo više od pola veka – sa spiska
zapadnih zemalja koje su prošle godine bombardovanjem razarale
Jugoslaviju. Osim toga, bio je kumče britanske kraljice majke.
POVRATAK KUĆI: Na početku
raspada ondašnje SFRJ, 1991. godine, Tomislav Karađorđević se vratio u
Beograd. "Sa sobom sam imao samo pasoš od pre Drugog svetskog rata,
onaj što sam imao kad sam pošao u Englesku na školovanje. Pokazao sam
cariniku taj pasoš, jer drugog nisam imao. Uzeo ga je, razgledao,
ljubazno mi ga vratio i rekao: 'Mnogo ste ostarili od onda'", sećao
se Tomislav Karađorđević.
Mnogo je nagađanja o tome zašto je Miloševićev režim, u to vreme
"najčvršći bedem" u odbrani socijalizma kao svetskog procesa,
odobrio stalni boravak baš Tomislavu – mada je prve korake na putu (bar
"turističkog") povratka Karađorđevića načinila princeza
Jelisaveta još krajem osamdesetih godina. O postojanju nekakvog prećutnog
dogovora, ili bar uslova, indirektno svedoči dosledno uzdržavanje
Tomislava Karađorđevića da javno, sve do poslednjeg dana, govori o
Slobodanu Miloševiću. U istom kontekstu može se tumačiti i činjenica
da je pasoš i državljanstvo SR Jugoslavije Tomislav Karađorđević
dobio tek pre nekoliko meseci.
Ovdašnji obožavaoci dinastija, koji često na pripadnike kraljevskih
kuća gledaju kao na posebnu zoološku vrstu, isto kao i teledirigovani
"monarhisti", ako ne bi u liku i delu grofa Dolgorukova,
"Nemanjića" ili njemu sličnih pronašli zadovoljavajućeg
pretendenta, pominjali su i Tomislava kao svog favorita. Za nijansu
ozbiljnije kalkulacije, izgledalo je, bile su one o Tomislavu kao
kandidatu za vladara Republike
Srpske ili – ko se seća, seća se – države koja bi nastala (dva-tri
puta proglašenim) ujedinjenjem RS i Republike Srpske Krajine. Tomislav
Karađorđević lično nije davao nikakve javne povode za takve i slične
priče, osim što je tokom rata u Bosni i Hercegovini 1992-1995. godine
relativno često boravio u Republici Srpskoj. Biljana Plavšić danas kaže
kako "nije bilo nijednog redova, nijednog vojnika na prvoj liniji
fronta koga nije obišao i za koga nije našao pokoju reč utehe".
Sahrani
na Oplencu – obavljenoj u nedelju 16. jula – prisustvovao je, osim
udovice Linde i njenih sinova Đorđa i Mihajla, odnosno dece iz prvog
Tomislavljevog braka, Nikole i Katarine, najveći deo porodice Karađorđević,
počev od prestolonaslednika Aleksandra, njegove supruge Katarine i
najstarijeg sina Petra. Doajen porodice Aleksandar Karađorđević, sin
kneza Pavla, inače pilot u penziji, izjavio je da će "Tomislav
imati šta da kaže našim očevima na nebesima. Kazaće im za Kosovo i
Metohiju, kazaće im šta zlotvori učiniše sa srpskim narodom u tri
Jugoslavije, kazaće im kako od velike i slavne Srbije načiniše
veresiju, kako na kraju behu obezvređeni svi srpski ratnički uspesi, sve
žrtve, sve pobede..."
U prisustvu porodice, gostiju i nekoliko hiljada ljudi koji su se
stisnuli u porti i oko crkve-mauzoleja Karađorđevića, svetu liturgiju
služio je vladika šumadijski Sava, a opelo je predvodio patrijarh Pavle.
Telo Tomislava Karađorđevića položeno je u središnji grob, naspram
grobnice kralja Aleksandra.
(NE)OSTVARENE ŽELJE: Taj
deo kripte predviđen je za sahranu kraljice Marije, kralja Petra II i
najmlađeg brata Andreje. Tomislav Karađorđević je uvek isticao svoju
želju da zemne ostatke članova najuže porodice prenese na Oplenac. I
koliko god se trudio da ostane van politike, Tomislav se i u toj svojoj želji
sudario sa njom. Prenosu ostataka Petra Drugog i Andreje protive se različite
("raskolničke") struje SPC-a u Sjedinjenim Državama, a
Tomislav je sumnjičio i Vašington da u tom otezanju ima svoje prste. Što
se tiče kraljice Marije – čija je stogodišnjica rođenja nedavno
obeležena, i koja je 1961. godine sahranjena na kraljevskom groblju
Frogmor u Vindzoru – čini se da je Tomislav Karađorđević nailazio na
odbijanje britanske kraljevske kuće. "Ako je kraljici savetovano da
to ne čini iz političkih razloga, onda se slažem sa tim", dodao je
umorno novinaru "Tajmsa", dan pre no što će sam umreti.
Sahranjen je na Oplencu, devet godina pošto je tu preneto i telo
njegovog najstarijeg brata, princa Đorđa.
Aleksandar Ćirić
