Zakon o
javnim preduzećima
Jedna kapa
za sve
Kod
svake centralizacije uvek je reč samo o pokušaju da se legalizuje opšte
bezakonje, sa selektivnim izuzecima
Vlada
Srbije je na "julskom zasedanju" republičke skupštine (12-14.
jula) donela čitav paket zakona kojima se od slobodnih gradova Srbije, to
jest od opozicionih stranaka koje su na vlasti u većini srpskih gradova,
otima kontrola nad svim novčanim odlukama i tokovima, a uz to su doneti i
propisi kojima se tobože "pokrivaju" dugovi prema deviznim štedišama
i korisnicima dečijih i materinskih dodataka. Nije samo u pitanju
"predizborna panika", mada je fiktivno pokrivanje "budžetskog
deficita" i umirivanje građana-poverilaca direktno u toj funkciji,
već je reč i o refleksnom vraćanju države kompletnom instrumentarijumu
državno-planske privrede koji prirodno ide uz vladavinu jedne "domaće
ruke". Priča da su ovi zakoni doneti kao protivusluga Šešelju,
koji je odobrio "ustavni udar" i produženje Miloševićevog
mandata, verovatno potiče iz redova radikala. Jedino što se vidi iz
aviona jeste to da novi paket zakona odgovara svim strankama vladajuće
"koalicije" i da je sve podređeno gotovo nasilnoj kupovini
izbora, uz finansijsku eliminaciju platežne moći opozicione
konkurencije.
Glavni zakon protiv domaćih
izvora prihoda srpske opozicije je novi Zakon o javnim preduzećima i
obavljanju delatnosti od opšteg interesa. U najkraćem, ovim zakonom je
pod direktnu komandu Vlade Srbije stavljeno oko 1000 komunalnih preduzeća
po srpskim gradovima, pa je tako "državni sektor" (zajedno sa
republičkim javnim preduzećima i onima koja su u državnoj svojini)
dogurao na oko polovinu proizvođača kompletnog društvenog proizvoda u
Republici. Ova okolnost je verovatno ponukala dr Miroljuba Labusa da, uz
izvesne ograde, izjavi kako mu se čini da se u Srbiju vraća
centralno-planski model ekonomije.
Nije teško dokazati ovu
ocenu. Prema Nacrtu ovog zakona o javnim preduzećima, koji je podeljen
poslanicima, a koji prema izveštajima državnih glasila izgleda nije u suštini
menjan (nezavisna glasila nisu imala pristup u Skupštinu Srbije, a konačan
tekst zakona još nije objavljen u "Službenom glasniku"), Vlada
Srbije (član 27) daje saglasnost na statut svih javnih preduzeća, na
njihove odluke o davanju garancija, avala, jemstva, zaloga, na tarifu, na
raspolaganje imovinom veće vrednosti, na uslove za isporuku proizvoda i
usluga, na ulaganje kapitala, na statusne promene, na procenu vrednosti
kapitala i odluku o svojinskoj transformaciji – kao i na druge odluke.
Uza sve to (u članu 21) naglašeno je da se i dobit javnog preduzeća
deli uz saglasnost Vlade Srbije. No, kao da ni ovo nije bilo dovoljno, pa
je Vlada Srbije unela u Nacrt novog zakona i posebnu odredbu po kojoj se
bez njene saglasnosti ne može ništa ni sponzorisati, a ona će
kontrolisati i sredstva za propagandu i reprezentaciju, te određivati
plate članovima upravnih odbora.
Lepo bi, naravno, bilo kad
bi neko glasilo koje je imalo "podobne izveštače" u Skupštini
Srbije demantovalo ove navode, to jest izvestilo da su ove odredbe
izmenjene i promenjene tokom debate, ali to nikako da se dogodi, mada je
od vesti da je zakon usvojen prošlo već nedelju dana. Ovde je, čini se,
postignut ideal Vlade narodnog jedinstva – kad se ne zna šta je odlučeno
i nema nepovoljnih reakcija i uznemiravanja naroda.
Valjda se samo tim može
objasniti slaba reakcija opozicionih stranaka na ovaj zakon koji im otima
osnovno materijalno uporište u gradovima u kojima od 1996. godine drže
vlast – otima im kontrolu nad komunalnim preduzećima. Srpska opozicija,
uzgred, nije ni 1996. godine mnogo protestvovala kada je Zakonom o svojini
Republike Srbije, imovina svih komunalnih preduzeća proglašena za vlasništvo
države. Već tada je, u suštini, postavljena osnova i ovog novog zakona,
pošto sada Vlada Srbije, kao i svaki vlasnik, ima odrešene ruke da
uspostavlja kakve hoće mehanizme kontrole sopstvenog vlasništva.
Zapravo, srpska opozicija nijednom reči nije osporila ni uništavanje
komunalnog sistema, koje je izvedeno donošenjem Ustava Srbije 1990.
godine. Rečju, kurs centralizacije sada je doveden blizu krajnje
konsekvence da sve i bukvalno potpisuje i odobrava jedan čovek.
Naravno da je reč o
jednoj anahronoj i tragikomičnoj strategiji, jer nema te vlade, ma i
najjačeg "narodnog jedinstva", koja zbiljski može sve
kontrolisati i na sve davati ozbiljnu saglasnost. Kod svake centralizacije
uvek je reč samo o pokušaju da se legalizuje opšte bezakonje, sa
selektivnim izuzecima.
Novi zakon o javnim
preduzećima, dakle, samo je "pokriće" za državno mešanje u
finansije lokalnih komunalnih firmi, no ni on neće preseći baš sve
finansijske izvore opozicije koji, nažalost, nisu u domenu planiranja ili
raspodele dobiti, niti u kvazilegalnim donacijama, nego su u sivoj zoni
transakcija sa opštinskim budžetima (kod poslovnih banaka), posredovanja
oko poslovnog prostora i državnih stanova, kao i u kriminalnim
operacijama oko raznovrsnih opštinskih koncesija i dozvola. Sve to Vlada
jednostavno ne može u potpunosti da kontroliše, niti su joj za takvu
kontrolu potrebni novi zakoni. Glavni deo praćenja "opozicionog
poslovanja" ostaće i nadalje na "bezbedonosnim službama".
No, smisao novog zakona je bar u tome da sve stranke "vladajuće
koalicije", koje participiraju u Vladi Srbije, mogu bar delimično da
utiču na sudbinu "opozicionih komunalnih preduzeća" – a ne
da u kontroli dominira ona do koje stižu svi podaci spomenutih službi.
Dimitrije
Boarov
