Mionica: zlato za generala Pavkovića
”Sunovrat” bez ”Stradije”
Nove, i druge po redu zlatne plakete opštine Mionica
pokazale da u nas predsednika i generala ima jošte
Koliko prošle godine, dok su bili sveži utisci i rane, dok je takoreći bilo taze i nesporno ko je najviše doprineo odbrani, jedinstvu i svemu što je za tim krenulo, Mioničani su na svoj dan opštine dodelili zlatne plakete, sa likom vojvode Živojina Mišića, predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću i načelniku Generalštaba VJ generalu armije Dragoljubu Ojdaniću. General Ojdanić lično doš’o i primio zlato.
Zato je ove godine kod izvesnog broja dobronamernih postojala dilema ko će ove godine dobiti mioničko zlato, ko će stati uz rame našem drugu predsedniku i našem drugu generalu armije? Ali, Komisija odgovorila izazovu, pokazala da zna pos’o. U poslednjem trenutku, na Petrovdan, kad su počeli ”Mišićevi dani”, kako nego na vanrednoj sednici, odbornici doneli odluku da se Zlatna plaketa ”Vojvoda Živojin Mišić” dodeli, gle slučaja, opet predsedniku i generalu. Ovaj put predsedniku Veća građana Skupštine SRJ našem drugu Milomiru Miniću i načelniku Generalštaba našem drugu general -pukovniku Nebojši Pavkoviću. Opozicija tvrdi da su zlatna odličja dodeljena bez kvoruma – po njoj je glasalo samo 18 socijalista (za kvorum falila dva druga) jer su opozicioni odbornici izašli kad nije prošao njihov predlog da zlato zaslužuje narod. Ali šta je kvorum, kad je sve učinjeno ”na osnovu posebnih zasluga za odbranu, obnovu zemlje i razvoj opštine Mionica”...
PORTRET MEĐU PRIRODAMA: Isto veče, na isti Petrovdan, svečano otvaranje svečanosti, po programu, Mišićeve dane otvara, ajde da citiramo, načelnik generalštaba Vojske Jugoslavije general-pukovnik Nebojša Pavković, kraj citata. Doček gostiju u Kulturno-obrazovnom centru, sat pre otvaranja. Na licu mesta vojna policija, uniformisana policija, agenti u civilu, zauzeli ulicu, prizemlje, sprat. Prate i motre situaciju. U prizemlje objekta, gde je upravo okačena izložba likovne kolonije ”Vrujci”, među sve u ulju pejzaže i ostale prirode, donose i kače lično ustakljeni partijski portret našeg druga predsednika. Portret se postavlja malo iznad ostale umetnosti. Uto stižu i drugovi generali, pozdravljaju se sa domaćinima, međusobno. Vreme odmiče, nema prvih gostiju, domaćini pozivaju na otvaranje programa.
Kad
tamo, prostran trg, Vojvoda na konju, oko njega vojnički gola bina, samo
popatošena, okolo tribine-skele, na sceni skulpture našeg naivnog
umetnika Milana Stanisavljevića, sve same ’tice, nekako velike i
glavate drvene ptičurine. Sve spremno, narod na tribinama, naspram bine,
u kojoj dominira spomenik, klupe za zvanice. Banuše predsednik Milomir i
prvi general Prve nam armije Srboljub Trajković, zajedno, k’o da se
nisu rastajali od Bele Crkve, gde su prethodne nedelje zajedno
”evocirali” ustanak. Dunu muzika, general srpskog imena Srboljub uz
pomoć poslužioca položi venac pred spomenik. Opali i počasni plotun.
Kad, nasta trka, užurbanost li je, digoše se predsednik i general, digoše
se i ostali, banu, niotkud li, lično general Pavković. Bi aplauz,
generali pozdraviše, Pavković sede, stavi šapku na gologlavu glavu. Bi
himna, svi ustadoše i stadoše.
Na binu izađe drug predsednik mioničke opštine drug Toma Krstić, pozdravi drugarice i drugove, izrazi sreću što mu se pružila prilika da se zahvali na prisustvu i zaželi prijatan boravak, izrazi svoje posebno zadovoljstvo što pozdravlja prisutne goste, ovde večeras na našoj svečanosti. Pa pozdravi, poimence, pa upozna prisutne da je Mionicu zadesila elementarna nepogoda u vidu zemljotresa, pa reče da je u nesreći bilo sreće, da je baš ovo područje posetio naš predsednik Slobodan Milošević, te da je od tada Mionica veliko gradilište i radilište, pa reče o agresiji i herojskoj odbrani, pa još o mudroj politici našeg predsednika, pa pozva heroja koji je među nama, heroja generala.
HEROJ MEĐU PTIČURINAMA: Izađe general, stade među one ptičurine, sav u uniformi, pozdravi: ”Građani, drugarice i drugovi, dame i gospodo”. Pa reče da se Mišić rodio pre 145 godina u nedalekom Struganiku, pa podseti na Mišićeve reči ”život je duga i teška borba”, pa upita ima li veće istine od tih reči, kad je u pitanju Srbija i njena vojska. Pa reče kad citira, i kad završava citat. Pa reče o NATO agresiji, o herojskoj odbrani kojom smo zadivili miroljubivo čovečanstvo i javnost zemalja agresora, pa reče da agresor i dalje vrši pritisak neoružanim sredstvima, da nam je jedinstvo potrebnije no ikad, pa poentira da se život čoveka ne meri samo godinama starosti, već na prvom mestu delima koja je za života učinio za dobrobit svoga naroda i otadžbine, pa proglasi manifestaciju otvorenom. Potom se povrati drug i predsednik Toma, pa informisa da je SO Mionica, ceneći doprinos koji je general dao za odbranu zemlje, ”donela odluku da iskoristimo njegovo prisustvo i da mu uručimo zlatnu plaketu sa likom vojvode Živojina Mišića”. I uruči mu, general zahvali na ovako visokom priznanju, pokaza ga prisutnoj publici, vidi se da je priznanje sa likom Vojvode i konja.
Dunu ”Marš na Drinu”, general na svako koleno primi po jedno muško i malo čeljade, dunuše trubači, dunu i narodni umetnik Krstivoje u sviralu, Pavkoviću i Trajkoviću bi dovoljan međusobni pogled da istovremeno skinu šapke, načelnik Generalštaba desnicom smiri kosu, dok prvi general Prve nam armije za tim nije imao potrebe, njemu se baš namestio baš ofarban muški razdeljak, bez da se pogledaše pređoše na praćenje programa. A programa bi, izađoše sve sami junaci, i vojvoda Mišić i sami Karađorđe...
Po programu bi i povlačenje u objekat Kulturnog centra. Tu stvar beše pod punom kontrolom. Prostoriju sa izložbom i slikom našeg druga predsednika zauzela vojska, kompletno. Stigli konobari, sav servis, escajg, svo piće i melšpajz. Gosti i sami dobitnik se tu zadržaše kratko, tek da se osveže, da bi dalje radove izveli na spratu, koji je kao takav bio pod punom kontrolom, budnim okom i svakim drugim motrenjem.
A Mišićevi dani uzeše da se nastavljaju, sve do završne priredbe koja je 20. jula. Istina, nije sve po programu. Kad se saznalo da je Organizacioni odbor izbacio predstavu ”Stradija”, jerbo nije primerena trenutku, gostovanje otkazali akademik Ljubomir Simović i kritičar Predrag Marković, obaveštavajući domaćine da ne vide zašto bi oni mogli, ako ne može ”Stradija”. Ipak, uz ostalo, ostao ”Sunovrat”, kako je svoju dramu iz života vojvode Mišića nazvao Velibor Berko Savić.
Dragan Todorović
