Evropa je slobodna
Ali: Medjunarodna situacija se intenzivira...
Izgleda
da je ponovo došlo – ako je ikada i ikuda i odlazilo iz ovih krajeva
– vreme da život imitira umetnost:
sudeći po aktuelnom medijskom stanju u Srbiji, domovi Beograđana će sve
više ličiti na one, recimo, peštanske iz mađarskih "društvenokritičkih"
filmova snimanih (uglavnom za kiseljenje u bunkeru) u doba blago
relaksiranog "gulaš-komunizma": njihova neizostavna zvučna
kulisa biće, recimo, glas spikera Radija Slobodna Evropa... Tako su i ovi
filmovi – na primer i danas vrlo dojmljivi Vreme
će stati Petera Gotara, ta eksplozivna kombinacija "crnog
talasa" i senzibiliteta Grlom u
jagode na mađarski način – ostvarivali svoju jeretičku
"realističnost" upravo takvim, naizgled "uzgrednim"
cakama, pokazujući kako prosečan Mađar (Poljak, Čeh, Rus etc.) ima
pametnija posla nego da se i u zavetrini doma svog, uz jutarnju kafu i
kiflu s mlekom, truje debilnom režimskom propagandom od koje zdrav
organizam dobija višednevni proliv izrazite žitkosti; u nedostatku
normalnog i slobodnog glasa iz domovine, on bi zato – u autoterapeutske
svrhe, dakle – posegnuo za onim što mu se, na njegovom jeziku, nudi iz
slobodnog sveta. Posle su se Mađari i ostali oslobodili svojih slaboumnih
oslobodilaca (što kućnih, što na tenkovima uvezenih), pa im ni
Slobodna Evropa nije više bila naročito potrebna – osim promućurnih
Pražana, koji su udomili njenu redakciju ne bi li i tako simbolički označili
koliko je mračna prošlost
njihove zemlje temeljito i zauvek out,
tj. prošlo svršeno vreme.
Tako bi i famozna Slobodna Evropa – da živimo u idealnom svetu –
danas bila samo još jedna od relikvija "hladnog rata", časno
penzionisana muzejska igračka pobedničke strane, one koja je pobedila ne
zato što je imala više divizija, nego zato što svoje građane nije morala da ograđuje
bodljikavom žicom od silnog straha da joj ne uteknu do poslednjeg, pa
onda neće imati na kome da demonstrira svoju dijalektičko-materijalističku
superiornost.
Ima, nažalost, indicija da ne živimo u idealnom svetu, te je, “u tom smislu”, istočna Evropa još puna vrlo rudimentarnih demokratura (koliko do juče su to, recimo, bile Slovačka i Hrvatska), bizarnih autoritarno-autističnih režima poput Lukašenkovog, državica u kojima su na vlasti ksenofobično-populističke klike "levog" ili "desnog" paraideološkog utemeljenja (nekoliko ex-sovjetskih republika), država u vaskolikom haosu (Albanija) ili onih čija demokratska infrastruktura, između ostalog medijska, još nije dostatno razvijena da zadovolji narasle lokalne potrebe i obezbedi onoliko pluralizma koliko bi moglo da se potroši po glavi stanovnika (Bugarska, Rumunija, Crna Gora etc.). Ima, međutim, i jedna država koja baštini od svega ovoga pomalo, i koja se, zapravo – u perverznom obratu istorije – posthumno pridružila Varšavskom paktu, dakle onda kada je ovaj postojao još samo u ružnim uspomenama; ta država se ne zove Slaka, mada liči: radi se o Srbiji.
Današnja Srbija se svetu ponosno obznanjuje kao greškom preživela rezidua hladnog rata; dakle, Srbija pod Miloševićem – čiji se ceo “projekat” od početka mogao definisati kao histerična samoodbrambena reakcija “rukovodnih ćelija” bolesnog tkiva (“ancien regime”-a) na “terapiju” u vidu raspadanja tiranskog poretka u istočnoj polovini kontinenta – gigantski je eksperiment in vivo u kojem treba da se vidi kako i koliko jedna zemlja može da izdrži u sistematskom ignorisanju globalne realnosti, a sve to na pogon one utopijske energije zablude kako je baš u tome, u toj “iščašenosti”, njena unikatna vrednost koja će kad-tad biti prepoznata i valorizovana. Što će reći, onda kada “ceo progresivni svet” ustane protiv “globalizacije”, sve usput berući grožđe (i birajući tamjaniku) sa okolnih vrba. To je, dakle, od početka pravi cilj i smisao “projekta Milošević”, a sve ostalo – patološka podrška obezmoždene, polupismene svetine, idiotsko bujanje suicidalno-narcističkog (!) __nacionalšovinizma, repatrijarhalizacija društva, regresiranje na demokratske i civilizacijske standarde koje je već i “reformski” posttitoistički komunizam bio prevazišao, spektakularno osiromašenje jedne zemlje koja je taman bila dobila šansu da jače izroni glavu iz vajkadašnjeg blata – sve je to bilo tek uzgredni folklor, varvarska zanimacija za beslovesne mase. Prava srž restauratorskog projekta je revaspostavljanje Utopije na malom prostoru: možda je ceo svet poludeo i odrekao se Veto Bolje Budućnosti, ali mi čuvamo plamen otpora! Otuda je savršeno logično da sve one moronske floskule koje danas na evropskom kontinentu postoje još samo u sve mrljavijim kopijama starih mađarskih i poljskih filmova, u realnosti Srbije dožive svoju patološku, farsičnu “renesansu”, svoju “drugu mladost”. I otuda je, jakako, savršeno normalno, tj. potpuno u skladu s poodmaklo bolesnom mentalno-ideološkom slikom Poretka, da se taj famozni Radio Slobodna Evropa – i kao konkretan broadcasting neprijatnih informacija i kao iritirajući simbol globalne pobede mrskih demokratskih neoimperijalista, proglasi centrom “prljave propagande” pod komandom Užasnih Belosvetskih Plutokrata kao najupadljivije mete ideološke mržnje iliti psihotične fiksacije “klijenata” svih “levih” i “desnih” autoritarnih sistema na planeti. Otuda, pak, i to veselo povampirenje – ni prvo ni poslednje za vakta “projekta Milošević” – diskursa hladnog rata, dakako, sa one brežnjevljevske strane. A skandalozne pretnje novinarima koji rade za ovaj radio samo su začin u jarkim bojama jednog lokalnog mentaliteta, onaj prepoznatljivi “višak ludosti” koji karakteriše autističke režime koji su još dovoljno jaki da svima oko sebe prave probleme i zagorčavaju život, ali isuviše slabi i istorijski-politički-materijalno iscrpljeni da bi još mogli da se pozabave nečim “većim” od besmislenog i beskorisnog iživljavanja nad stigmatizovanim društvenim grupama. Dakle, pošto je ceo Poredak emanacija predvidivog neuspeha, kliničko ludilo s pompeznim ideološkim pokrićem u vidu osvete Istoriji koja je drsko krenula svojim tokom, onda će poslednje što je još u snazi da učini biti larpurlartistički napor da pri svom stropoštavanju napravi što više štete. Razume se, kerberi-statisti sa zvučnim funkcijama koji izgubljeno gacaju po plićaku sopstvene pameti ovog larpurlartizma nisu svesni: oni misle da je zaista moguće zaustaviti Rojters...
Vizuelni prikaz ideološkog kapoa sa šljaštećom titulom (na primer, ministarskom) u tom i takvom raz-poretku napadno je sličan liku onog grotesknog islednika iz briljantne satire Krunski svedok Petera Bačoa: minusinteligentna zadribalda koja večito ponavlja “Međunarodna situacija se intenzivira”, misleći da je to nešto veoma pametno. Show je, međutim, završen, iako pajaci još uvek glavinjaju po sceni. Napolju sviće, pa je krajnje vreme da se pokupi prnje. Jer, vampiri su polegali pod glogovo drveće, a Evropa je ipak slobodna, što i Vama želi.
Teofil Pančić
