Izjava nedelje
Sve naj, naj. Član sam SPS-a.
NADA VORHAPA, vojna penzionerka, na pitanje šta misli
o desetogodišnjici vladavine Socijalističke partije
("Kikindske")
BRATISLAVA
MORINA,
ministarka Ministarstva za izbegla i raseljena lica, rođena
optimistkinja, svesna je i sama da previše radi, ali: "Lekari su
prognozirali da ću ovakav tempo izdržati samo godinu dana, a ja sam ih
eto demantovala. Urođeni optimizam mi pomaže da izdržim sve obaveze.
Nema većeg zadovoljstva nego predati ključeve ljudima koji su ni krivi
ni dužni ostali bez svog krova. Ili kad primite heklani milje koji vam
pokloni starica koja je sa klupčetom konca napustila Kosovo i Metohiju i
uradila milje negde na putu do Srbije." ("Tina")
VELIBOR VASOVIĆ,
predsednik Udruženja za zaštitu, pa štaviše i za prosperitet
jugoslovenskog fudbala pokazao je na primeru generalnog sekretara
Fudbalskog saveza Jugoslavije koliko je kratak put od neznalice do državnog
neprijatelja: "Pravničko neznanje Izvršnog odbora FSJ-a dozvolilo
je generalnom sekretaru, koji inače nije član Izvršnog odbora, da saopšti
kako su oni nestranačka, nevladina i nedržavna organizacija, ali nije
rekao da svaka organizacija u okviru države Jugoslavije mora da poštuje
propise koji se zovu zakoni i Ustav Jugoslavije. Oni svojim odlukama
direktno ruše našu državu." ("Blic")
BORA PERIĆ,
kolekcionar, vlasnik dve i po hiljade slika i autograma folk zvezda, morao
je da popije i poneku gorku pilulu: "Ima pevača koji su cicije [?],
ima onih koji se pomalo stide kad treba da se slikam s njim[a].
Dragana Mirković me je jedina razočarala jer je posle koncerta koji je
održala u svom Kasidolu kraj Požarevca odbila da primi i moje cveće i
moje orahe. I to pred dve hiljade ljudi. Samo što u zemlju nisam propao.
Nikad mi gore nije bilo. Posle, kad je prošla noć, razmislim i kažem
sebi: Boro, nemoj da se sekiraš, ona je sebe ponizila u svom rodnom selu.
Otad, niti idem da je gledam, niti želim." ("Glas")
LJUBINKA MARIĆ,
poljoprivrednica iz Velikog Sela, dobila je priliku da u okviru "teme
dana" u "Večernjim novostima" ("Berićet oborio
cene", 24. VII) kaže kako ona i ostali ratari izlaze na kraj sa nedaćama
koje su skolele sve naše privredne grane, pa i sam agrar: "Jeste nas
poplava oštetila, ali imamo mi i brdo. Navikli smo mi da se Dunav tu i
tamo izlije i nismo takve budale da sve plastenike tamo postavimo, niti
posadimo svo povrće."
MILJA
VUJANOVIĆ,
proročica, oporavlja se od povreda i kaže za "Večernje
novosti": "Svakodnevno sam svu svoju snagu usmeravala ka
samoisceljenju i aparati na koje sam bila priključena polako su skidani
sa mog tela. U svemu je bilo mnogo simbolike: pred ukidanje infuzije, same
od sebe su počele da padaju sa stalka flaše za infuziju, a pred isključivanje
sa veštačkih pluća svaki čas je padala cevčica koja je dovodila
kiseonik u dušnik.
Nisam htela da mi fluorografišu pluća i, stvarno, kad su jednog dana u
moju sobu dogurali rendgen aparat, on nije radio."
U nedavno započetom feljtonu "Ko je Arkan" (autor Nedeljko
Iljukić) naveden je i slogan koji je u Erdutu bio "glavna
instrukcija za prijem u Gardu": "Kriminalcima i onima koji beže
od policijske istrage zbog bilo kojeg nedela nije dozvoljen dolazak u
Erdut." ("Večernje novosti")
SINIŠA
KOVAČEVIĆ,
dramski pisac: "Ne znam da li je odlaskom u politiku izgubio Vuk Drašković,
ali sam svakako siguran da je izgubila srpska literatura. Ne znam gde se,
da li u politici ili u literaturi, gospodin Drašković oseća kao svoj na
svome, koji je njegov matični prostor koji ga čini srećnijim, koji ga
čini boljim i zadovoljnijim čovekom, koji ga u postelju šalje mirnijeg,
da li nakon literature ili politike lepo sanja. To morate njega pitati.
Gospodin Drašković je kroz svoj stvaralački opus pokazivao
intelektualno i poetičko sazrevanje, i bojim se da će zbog politike
njegove najbolje knjige ostati nenapisane. To je moje lično mišljenje.
On to, jednostavno, ne može da postigne. Znate, kad ste pisac, a ja to na
osnovu svog iskustva znam, morate legati i ustajati sa idejom, morate gužvati
čaršav sa tom pričom sa kojom ste legli, a ne misliti o tome hoćete li
sutra izvući živu glavu. Ako imate taj hendikep, teško da ćete bilo šta
uspeti da napišete. Nažalost, to je kod gospodina Draškovića otišlo
do te mere daleko, da zaista, na nesreću, mora da razmišlja, da li će
sačuvati glavu na ramenima, a ne samo koga će postaviti na mesto
predsednika stranke u Stalaću i slično..." ("Srpska reč")
ALEKSANDAR
ČOTRIĆ,
aforističar, funkcioner SPO-a i nekadašnji urednik nekadašnjeg Studija
B: "Pošto je u Jugoslaviji zabranjeno okupljanje, došlo je do
razlaza Srbije i Crne Gore." ("Srpska reč")
BILJANA JEVTIĆ,
turista (tako je definiše "Smederevska sedmica"), na pitanje šta
misli o ustvnim promenama: "Apsolutno nisam upoznata. Ne bavim se
politikom niti bilo čime."
HASNIJA HRUSTIĆ,
penzionerka, prihvatila je učešće u anketi o ustavnim promenama:
"Ono što su država i vlast dali, mi se slažemo. Ustav mora da se
promeni i da se poštuje. Slažem se sa Ustavom i smatram da je pošteno
donesen." ("Smederevska sedmica")
B[ogdan?] ŽIVANOVIĆ,
glavni i odgovorni urednik požarevačkog "Građanina", uputio
je, hotimice ili ne, omaž Požarevljanki koja je lepim pisanjem postigla
svetsku slavu. Evo završnog akorda u njegovom tekstu U JULU (naslov je štampan
velikim slovima što dopušta da se letnji mesec i istoimena partija
brkaju po nahođenju čitalaca): "Jul je mesec suncokreta. U
poljoprivredi nema lepšeg cveta. Suncokreti će ovog leta za Požarevac
biti upamćeni po većoj rasprostranjenosti. A na uslaku u Požarevac, u
Ljubičevu, žute se polja suncokreta. Suncokret budi brojne asocijacije.
Njegova osobina da se okreće prema suncu. Kao i naša, ljudska osobina da
se po nekome orijentišemo, okrećemo prema nekom, za nekim..."
PETAR
GRAČANIN,
član Izvršnog odbora Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije,
narodni heroj, general u peniziji: "KFOR treba da napusti Kosmet
zajedno sa svim zločincima koje je doveo da vršljaju i da čine
monstruozna dela [zločinci, zločinci, malo su vam monstruozna dela,
povrh svega morate još i da vršljate!; up. ur.]. Naš narod koji je tamo
ostao je herojski. On mora da izdrži još malo. Staćemo na put tom
terorizmu." ("Politika"; naslov: "Smelo u novi
milenijum")
PRIČA SA HEPIENDOM
Ljuan Čobanaj, tridesetdevetogodišnji Albanac iz Drača, sedeo je sa
svojom ženom Elvirom (35) u restoranu "Santa Marija" kad ga je
zgodilo tane. Hitna pomoć ukazala mu je hitnu pomoć, potom je operisan
(ozleda debelog creva i nekolikih kostiju) i sada je van životne
opasnosti. Dopisnik "Politike" piše da je pouzdano saznao
odakle je pucano, tačnije odakle je metak doleteo: iz hotela
"Splendid", iz sobe 165, gde su se dva pitomca srednje
policijske škole iz Danilovgrada "po svoj prilici igrali pištoljem".
Navedeni su i inicijali budućih policajaca: M, M, M, P... :
"Porodica maloletnog M.M., koji je iz Kuča, brzo je reagovala i
dopremila potrebne količine krvi za operaciju Čobanaja [čak i da strani
gost, daleko bilo, nije preživeo, ne bi bilo potrebe za krvnom osvetom
jer su Kuči bolnici već dali krv; up. ur.]. Kako smo saznali, povređivanje
Čobanaja je bilo nenamerno od strane maloletnog M. M."
JOVAN MARIĆ,
neuropsihijatar, o problemu i fenomenu najbolje drugarice: "Poznata
je izreka da se sličan sličnom raduje. To nekada može da bude dobar
spoj. Međutim, to je ređi slučaj. Tada jedna u drugoj prepoznaje svoje
osobine, odnosno vidi se kao u ogledalu, a ipak zaključi da je ona u nečemu
bolja. Takva prijatlejstva često pucaju, jer jedna od njih ne može sebe
da podnese u boljem izdanju.
Češće je prijateljstvo zasnovano na suprotnosti. Jedna je tiha i
zatvorena, druga je vesela i otvorena, i onda se njih dve vrlo lepo
dopunjuju. Što se izgleda tiče, retko su dve lepe devojke najbolje
drugarice. Češći je slučaj da je jedna lepša a druga manje privlačna,
ali je više obrazovana, pa se i tu dobro dopunjuju. Naročito u
komunikaciji sa muškarcima njihove rezlike postaju pozitivne. Lepša
prijateljica mnogo više privlači pažnju muškaraca, zbog čega bi druga
mogla da bude zavidna, ali ipak ostaju prijateljice, jer druga, manje
privlačna ali inteligentnija i obrazovanija, tim svojim osobinama uspeva
da privuče i da zadrži muškarca." ("Politika")
IZ TANJUGOVE RIZNICE
Tanjug je u Gerontološkom centru posetio Pavu Milošević, rođenu u
pretprošlom stoleću (1896) u Čepelici kod Bileće: "Seća se svega
iz detinjstva u rodnoj Hercegovini, posebno svoje svadbe, posle oslobođenja
od austrijskog zuluma."
Reč zulum nam je ustrebala da opišemo šta nam sve dušmani čine (u
opticaj smo ubacili i ognjište koje je mahom vekovno, na jednome kongresu
zaprećeno je janičarima itd.), a sada se zahvaljujući dugovečnosti
jedne građanke vratila u svoj prirodni kontekst.
UDVOSTRUČENA
POMOĆ
Goran Perčević je u ime svoje partije starešini mileševskog manastira
uručio 50.000 dinara (1200 DM), starešina je zahvalio, onda je g. Perčević
odneo još 50.000 din, a otac Filaret je još jedared zahvalio. Prva vest
našla se na drugoj, druga na trećoj strani "Borbe".
Novine se prave uvek u žurbi, događa se da jedna te ista vest osvane na
dva mesta, ovde bi se nekome moglo učiniti da je do greške došlo usled
prevelike revnosti da se milodar SPS-a obavezno i što više istakne. Možda
je tako i bilo. Ali, to još uvek ne znači da list drži stranu narečenoj
partiji (ili Crkvi! i Crkva i njen dužnosnik javljaju se dva puta). Onaj
ko bi hteo da reklamira SPS imao bi neki žešći naslov ("Beli anđeo
u SPS-u" i sl.), u "Borbi" se po svoj prilici radi o pukom
previdu.
Naslovna strana "Politike", 21.7.2000.
