Humanitarac u zatvoru (2)
Od granice do policije
Stiv Prat (Steve Pratt), šef misije australijskog ogranka
međunarodne humanitarne organizacije CARE, svedoči u knjizi Duty of Care ("Briga kao dužnost", u izdanju Simon &
Schuster, 2000) kako su on i njegove kolege Piter Volas (Peter Wallace) i Branko
Jelen uhapšeni prošle godine, prve nedelje NATO intervencije, i osuđeni zbog
špijunaže. Posredovanjem visokih predstavnika međunarodne zajednice,
predsednik SRJ Slobodan Milošević pomilovao je Prata i Volasa, koji su pušteni
na slobodu početkom septembra. Branko Jelen je oslobođen 1. januara 2000.
U narednim brojevima "Vremena"objavićemo najzanimljivije delove
knjige "Duty of Care".
Užasno
sam iscrpljen. Sustiže me umor koji se nagomilao tokom naporne godine. Povrh
svega, već nedeljama ne mogu da se oslobodim dosadnog, suvog kašlja. Odavno je
trebalo da odem na odmor, a baš sada mi je, kao nikada ranije, potrebna sva
snaga da rasuđujem racionalno. Osećam da funkcionišem na čistom adrenalinu.
U nedelju 28. marta donosim čvrstu odluku da Piter treba da se evakuiše
prvom sledećom prilikom, pošto nema izgleda da će se rat uskoro završiti i
da će se naša misija na Kosovu obnoviti. Uz to, Piter već dva dana leži zbog
gripa. Dogovorio sam se sa Eduardom Abeledeom, zamenikom šefa UNHCR-a, da
povede Pitera prvim sledećem vozilom UNHCR-a koje bude napuštalo zemlju. Ubrzo
potom bih i ja krenuo, najverovatnije sa Margaret O’Kif, šeficom UNHCR-a,
prema našem ranijem dogovoru. Razmišljam kako da saopštim odluku zaposlenima,
znam da će se osećati bezbednije ako ostanemo.
LJUTITI BRANKO: Gledao sam pre
neki dan sebe na CNN-u, i užasnuo sam se svojim izgledom – obrazi su mi
upali, a lice deluje bledo, umorno i izborano. Pošto sam jedan od retkih
stranaca u gradu, strani mediji me neprekidno zovu za intervju. Iako me to
zamara i odvlači od svakodnevnih poslova i briga, koristim priliku da kroz
medije saopštim težak položaj albanskih i srpskih izbeglica o kojima CARE
Australia treba da se brine. To je i prilika da se alarmira javnost i sakupe
sredstva za pomoć albanskim izbeglicama kojih je svakoga dana sve više. Trudim
se da ne preterujem u brojkama kada govorim o izbeglicama pred stanim
televizijama. Pominje se da je već 150.000 Albanaca u izbeglištvu, ali mi se
to čini preteranim s obzirom na to da rat ne traje ni nedelju dana. Do samog
rata nisam verovao da je na delu masovno etničko čišćenje. No, rat daje tu
priliku, ali pošto nema nikoga na terenu, igra brojkama počinje.
U ponedeljak 29. marta uveče u hotelu srećem čuvenog Željka Ražnatovića
Arkana, koji me je pozdravio kratkim ali uljudnim klimanjem glave, uz jedva
primetan osmeh. Obučen je u crno elegantno odelo. Okružen je šestoricom muškaraca
od kojih niko nije niži od 180 cm. Svake večeri ga viđam ili u hotelskom baru
ili restoranu. Mora da se tu, među stranim novinarima i nevladinim
organizacijama, oseća sigurnim od bombardovanja.
Branko Jelen se javlja iz Niša. Užasno je zabrinut i besan. Javlja da je
NATO uništio jedan od izbegličkih centara koji se nalazi 65 kilometara
jugozapadno od Niša, a blizu granice sa Kosovom. Dok mi to javlja čujem kako
mu glas drhti od besa. Napušteni vojni objekti pretvoreni su još davno u
izbeglički centar, koji se nalazi nedaleko od neke fabrike ili stovarišta.
Osmoro izbeglica je poginulo, a petnaest ih je ranjeno. Stovarište ili fabrika
pogođeni su direktno, ali je udarna snaga bila toliko jaka da su kolateralno
srušene dve zgrade izbegličkog centra. Branko je van sebe od besa prema svim
strancima, uključujući i mene. Branko je najpouzdaniji i najsposobniji čovek
na terenu kojeg CARE ima.
I sam obuzet besom, javljam vest stranim medijima, i dodajem da je u
bombardovanju MUP-a u Prištini potpuno uništen izbeglički centar. Pravo je čudo
da je samo jedna osoba poginula, ali i to je previše. Odmah sam pozvao Eduarda
da mu kažem za incidente, i on mi tom prilikom saopštava da je Margaret
O’Kif isparila iz zemlje. Iznenađen sam da me niko iz UNHCR-a nije o tome
obavestio. Onda mi postaje jasno: sigurno je bila pod nepodnošljivim pritiskom
i optužbama da špijunira za NATO. Eduardo mi kaže da ju je odvezao preko noći
do granice, gde ju je sačekao neko iz UNHCR-a.
PRIPREME:
Sutradan, 30. marta, odlazim da se vidim sa gđom Bubom Morinom, saveznom
ministarkom za izbeglice. Otišao sam da joj objasnim zbog čega naša
kancelarija želi da nastavi da pomaže izbeglicama i da je zamolim da vlada
podrži naš rad. Gospođa Morina ume da bude šarmantna osoba, osim ako ste
neko na koga je rešila da svali svoj gnev. Začudo, danas mi nije održala
predavanje o kriminalnoj politici Zapada, na šta sam već oguglao. Objasnio sam
kako želimo da ostvarimo čvršću saradnju sa jugoslovenskim Crvenim krstom, i
kako nam je neophodna njihova podrška. Rekao sam da se nadam da ću se ubrzo
vratiti. Obećala mi je svesrdnu pomoć. Na kraju mi je dala pismo za Pitera i
mene, koje je lično potpisala a koje je trebalo da garantuje naš bezbedan
prelazak preko granice i povratak u zemlju. Rekla je na kraju da je bolje da pređemo
granicu sa Mađarskom. Dodala je, ipak, da neće biti problema da se ode preko
bilo kog zvaničnog graničnog prelaza. Naglo ustaje i stavlja mi do znanja da
je sastanak završen.
Na sastanku sa zaposlenima dajem poslednje instrukcije pred odlazak. Opraštam
se pomešanih osećanja. Osećam njihov blagi prezir zbog toga što odlazim.
Pitam se da li među njima ima onih koje više nikada neću videti i da li je
bolje za njih što odlazim. Dirnula me je njihova širokogrudost jer shvataju da
me čeka trudna žena.
Piter je i dalje bolestan i ceo utorak je proveo u krevetu. Uveče pakujem
sve stvari da bismo bili spremni za polazak u zoru. Razgovarao sam sa Eduardom
koji je takođe rešio da ide, što je najviše uticalo da se i ja spakujem.
Krenućemo 31. u zoru u konvoju, jer je tako bezbednije. Eduardo ima neutralni
pasoš UN-a, a ja sam naoružan pismom sa potpisom Bube Morine. Zove me Robert
Jalop, šef za programe u inostranstvu, upravo se vratio u Kanberu sa službenog
puta i savetuje mi da krenemo što pre. Kao da je iznenađen što smo uopšte
ostali nakon što je rat počeo. To me je začudilo, ali sam njegovo iznenađenje
pripisao dobrom starom običaju da leva ne zna šta radi desna. Ne želim da
hotelsko osoblje primeti kada krećem na put. Nisam već nekoliko dana video Njuškala,
i nadam se da će tako i ostati.
Eduardo dolazi po nas tačno na vreme, i napetost popušta. Piter će voziti
"opel", a ja "landrover". Bez obzira na količinu prtljaga,
ne brinem se kako ćemo preći granicu. Sa Eduardom putuje i jedna Srpkinja koja
je radila za UNHCR, a koja takođe želi da napusti zemlju. Osim nekoliko
autobusa, put je skoro potpuno prazan. Za sada se sve dobro odvija. Izgleda da
na nas niko ne obraća naročitu pažnju. Policija nas zaustavlja na oko 15 km
pred Novim Sadom. Izgleda da je put blokiran jer je prethodne noći pogođen
most u Novom Sadu. Vozimo se još oko pola sata pokušavajući da nađemo
zaobilaznicu, ali svuda nailazimo na policijske kontrole. Ne preostaje nam ništa
drugo nego da se vratimo za Beograd.
PRETRES: Zaustavljamo se pred
Beogradom da se posavetujemo. Da li da se vratimo i sačekamo bolji trenutak da
se preko Novog Sada dovezemo do Budimpešte ili da idemo preko Hrvatske? Eduardo
kaže da ne može preko Hrvatske jer njegova saputnica nema vizu. Piter i ja
odlučujemo da nastavimo sami do granice sa Hrvatskom. Pozdravio sam se sa
Eduardom, i poželeo mu svaku sreću. Deluje mi zabrinuto što mora da se vrati
za Beograd.
Približavamo se granici, osećam olakšanje. Oba automobila su pretovarena.
U prtljažniku imam nekoliko svojih kofera, Samirine stvari, nekoliko tašni sa
dokumentacijom, dva laptopa, printere i satelitski telefon. Džip liči na
pokretnu kancelariju. Po drugi put mi se javlja Jalop, i ja mu kažem da smo na
granici za petnaestak minuta. Odahnuo je i poručio mi da mu se odmah javim čim
pređemo granicu. Granični prelaz liči na svaki drugi. Otvorio sam gepek i
poređao stvari na klupe. Pored kofera i torbi stavio sam i satelitski telefon.
Reč je o najnovijem modelu telefona, tek sam ga pre nedelju dana podigao sa
carine. Policajac je rutinski pregledao stvari, ali se iznenada jako
zainteresovao kada je video telefon. Uzeo ga je i odneo u kancelariju. Pomislio
sam kako će procedura potrajati, ali sam na to već navikao pri prelasku
granica zemalja u kojima je rat. Policajac se vraća i nastavlja sa pretresom.
Pridružuje mu se stariji policajac sa činom narednika. On je nešto ljubazniji
i postavlja mi bezbroj pitanja: šta će prostirke za molitvu, odakle mi Kuran
itd. Objašnjavam mu da mi je žena iz Jemena i da je muslimanka. Odvojio je na
jednu stranu sve predmete koje imaju veze sa islamom. Za to vreme Piter je
zadremao za volanom svojih kola, a došao je i holandski fotoreporter u pratnji
prevodioca, koji mi nudi pomoć u razgovoru sa policajcem.
Već
je oko 11 sati, i u tom trenutku mi je zazvonio telefon. Zove me Samira, moja žena,
koja ima najbolji instinkt na svetu, uvek zna kada sam u nekoj nevolji. Uspeo
sam samo da joj kažem da ne brine, da su me malo zadržali na granici ali da ću
uskoro biti u Budimpešti, jer mi je prišao policajac i naredio mi da prekinem
razgovor. Nakon toga mi je naredio da isključim telefon. Besno sam ga pogledao.
Ispostaviće se da će to biti moj poslednji pokušaj protivljenja, sve do suđenja.
Policajac u plavoj kamuflažnoj uniformi sa kačketom naredio mi je da pođem
sa njim unutra. Osvrćem se i vidim kako Piter drema u kolima. Holandski
fotograf je došao na red. U zgradi je policajce najviše interesovala moja
biografija koju su pronašli među ostalim dokumentima. U njoj su ukratko
opisane 23 godine koje sam proveo u vojnoj službi. Nakon petnaestak minuta u
stanicu dolazi oniži, mršavi policajac u civilu. Traži da se svučem. Upitao
sam ga da li je reč o nekoj šali. Odgovorio mi je uz blagi smešak da nije reč
ni o kakvoj šali. Pregledao me je vrlo detaljno, naredio mi je da otvorim usta,
čak se našalio na račun zlatnog zuba. Nisam raspoložen za šale. Onda su mi
stavili lisice. Policajci su mi potom preko glave stavili moju zimsku jaknu i
izveli me na stražnji ulaz. Smestili su me u auto, i učinilo mi se da smo se
odvezli u suprotnom pravcu iz koga smo Piter i ja došli. Naterali su me da
glavu držim među kolenima. Obuzeo me je očaj. Kuda me to vode, šta sam, do
đavola, učinio?
DA LI SI TI ŠPIJUN?: Auto se
naglo zaustavio. Ništa ne vidim. Pažljivo me izvode iz kola. Vozili smo se oko
dvadeset minuta. Po zvucima koje sam čuo, čini mi se da smo stigli u neko
naseljeno mesto. Dvojica me podupiru dok se penjemo stepenicama i odvode me u
sobu gde mi skidaju jaknu sa glave. Soba je prostrana, sa visokim plafonom, liči
na šefovsku kancelariju, podseća na austrougarsku gradnju. Gurnuli su me da se
okrenem prema zidu, raširili su mi noge, a ruke stavili na zid. Nikoga ne
vidim. Ne mogu da se oslobodim besa. Šta ove budale zamišljaju? Kada će ova
prokleta komedija da se završi? Rekao sam policajcu koji mi je disao za vrat da
sam Autralijanac, na šta mi je on odgovorio: “Ne, ti si Britanac, ti si
NATO.” Ponovio sam mu da sam Australijanac i rekao na srpskom da radim za
humanitarnu pomoć. Na lošem engleskom mi je odgovorio: “Govoriš srpski, ti
mora da si špijun.” Zvučao je sasvim ozbiljno. Glavni policajac se prilično
iznenadio kada je shvatio da se moja organizacija bavila srpskim izbeglicama,
kao da se začudio da je nekome do njih stalo. Ne prestajem da mislim na Samiru.
Sigurno je strašno zabrinuta jer su prošli sati od našeg poslednjeg
razgovora. Tešim se pomisli da je CARE Australia sigurno već stupila u kontakt
sa vlastima i da će se nesporazum ubrzo otkloniti. Strpljivo objašnjavam
policajcima čime sam se bavio i kakve su mi bile namere. Činilo mi se da me pažljivo
slušaju, i kao da klimaju glavom. Prolazi sat vremena pauze. Sećanja mi naviru
na dane u vojsci gde su nas učili kako izgleda komunističko ispitivanje. Pokušavam
na svaki način da zadržim dostojanstvo, ne želim da ovi tipovi steknu utisak
da sam slabić. Mislio sam da ću na taj način pridobiti njihovo poštovanje i
da će se mučenje ubrzo završiti. Pitam se gde je Piter. Nadam se da je prošao
granicu, ali teško mogu da poverujem da su ga pustili.
Ispitivanje se nastavlja, ali postaje sve grublje. U sobu je ušlo još
policajaca, čini mi se njih osam. Ponekad i po trojica postavljaju pitanja u
isti mah, prevodilac se ne snalazi. Sada ih više zanima moje kretanje u
poslednjih nekoliko meseci. Žele da znaju sa kim sam se viđao i kuda sam
putovao.
SPORNA MAPA: Pokazuju mi mapu koju
ranije nisam video. Mnoga mesta su posebno obeležena. Hoće da znaju šta znače
te oznake. Kasno je poslepodne, a ispitivanje kao da je tek počelo. Jedan se
policajac dere na mene. Tvrde da je mapa moja, i da su je pronašli u kolima.
Nisam je nikada ranije video. Da li je zaista bila u kolima, možda je pripadala
nekom od zaposlenih, pitam se, ali sumnjam. Način na koji su mesta obeležena
ništa mi ne razotkriva, kao da je imena mesta neko podvlačio nasumice. Onda me
je onaj što je vikao na mene iznenada udario mapom po glavi. Nije me zabolelo,
ali me je to dodatno iznerviralo. Urla mi u lice iskolačenih očiju. Poričem
da mi je mapa poznata. Policajac počinje da me udara šakom po glavi. Šef
izlazi iz sobe. Ispitivanje se nastavlja, ponavljaju stara pitanja. Na svako
moje negiranje, sledi udarac u rebra ili u glavu. I dalje negiram da je mapa
moja, a šta bih drugo mogao da kažem? Nakon tri, četiri sata prestao sam da
brojim udarce. Srećan sam jedino da me još niko nije udario pesnicom u neki
osetljiv deo tela. Malo mi curi krv iz usta i osećam strašan bol oko desnog
uveta. Iako me rebra jako bole, čini mi se da nijedno nije slomljeno. Kao da ne
žele da me ozbiljno povrede. Batinanje se odvija uglavnom kada neko od starešina
napusti sobu. Ponovo predah od sat vremena. Čini mi se da ovo traje već preko
deset sati. Nisu mi dali vode, niti su me pustili da odem u toalet. I dalje se
nadam da je reč o užasnom nesporazumu. Utom se začula sirena za uzbunu, i
policajac me ponovo udara u glavu: “Evo ti NATO.” Policajci užurbano napuštaju
sobu, a mene prethodno lisicama vezuju za cev od radijatora.
Priredila: Duška Anastasijević
(U sledećem broju: Pod pretnjom smrću)
