Intervju: Gojko Tešić, istoričar književnosti, istoričar i bibliograf
Olovna, nova vremena
Živimo u vremenu velikih podvala i prevara, čiji su
tvorci pripadnici intelektualne mafije koja se grupisala i u vlasti i u
opoziciji
Gojko
Tešić, književni istoričar, esejista, bibliograf, čovek sklon mukotrpnom
radu, nesklon čaršijskim pravilima i kriterijumima, najzaslužniji za vraćanje
u život pisaca koji su stvarali između dva rata i koji su zbog svojih političkih
pogleda izbrisani iz književnosti, autor mnogobrojnih studija kao što su:
"Zli volšebnici", "Utuljene baštine", "Književne
kritike između dva rata"... Pored toga, vrstan poznavalac avangardnih i
modernističkih pokreta i polemičkih sučeljavanja u Jugoslaviji. Neko je
jednom primetio da će Institut za književnost nositi ime Gojka Tešića.
Svojevremeno, osamdesetih, bio je glavni urednik "Književne reči", i
moglo bi se reći da je tada ovaj list bio najbolji, ne samo kod nas, na
prostoru bivše Jugoslavije, već u Istočnoj Evropi... Kao urednik "Književne
reči" zalagao za deprovincijalizaciju jugoslovenske književnosti... U
"Narodnoj knjizi" pokrenuo je biblioteke "Alfa",
"Slovensku književnu misao", "Pojmovnik", "Slučaj"...
U biblioteci "Slučaj" uskoro će se pojaviti antologija udvoričke
proze "Kad se isprazni stadion", čija inspiracija su Tito (od 1945.
do smrti) i Slobodan Milošević. Pokrenuo "Itaku" i još mnogo
toga...
"VREME": Gospodine Tešiću, u "Narodnoj knjizi" pokrenuli ste i vrlo zanimljivu biblioteku "Slučaj". Šta su "književni slučajevi"?
Kada sam razmišljao šta bi u programskom smislu trebalo da znači biblioteka "Slučaj", opredelio sam se za nekoliko telegrafskih, programskih iskaza: stvaralačke izazove, iznenađenja, novine, retkosti, žanrovske raznolikosti, tradicije i savremenosti. To je okvir, u najopštijem smislu reči, u koji će se uklopiti sve ono što je bilo eksces, i u stvaralačkom i u ideološkom smislu, na našim prostorima. Normalno, biće tu iskoraka i u ostale evropske literature...
Koliko je literaturi potreban eksces?
U poetičkom smislu, svaki vredan pokušaj je i neka vrsta stvaralačkog ekscesa. Ako pogledamo još od XIX veka, vidimo da su svi pisci koji su bili neka vrsta "belih vrana" u književnosti baš zbog tog poetičkog ekscesa ostali u literaturi ili su vraćeni u nju... Zbog tog prevratničkog iskoraka, iskliznuća, nekom naknadnom revitalizacijom su vraćeni. Recimo Koder, Sima Milutinović itd...
U poslednje vreme Beograd se izmenio,
podelio na Beograđane i one koji su došli...
Poslednjih godina Beograd se brani od "dođoša", ali to je okvir za drugu priču koja ima problematičnu pozadinu... Znate da ni Crnjanski, ni Jakov Ignjatović, pa ni Branko Radičević nisu rođeni u Beogradu. To ne može da ih eliminiše... Izreći ću jednu opasnu ali bolnu i tragičnu istinu o kojoj treba konačno i glasno govoriti: Srbi iz Srbije su odvajkada u Jugoslaviji bili najveća nacionalna manjina u okviru sopstvenog naciona. Oni su to i dalje, pogotovu danas.
Tradicionalisti, postmodernisti,
urbana proza... Koliko su to nesrećna omeđenja, podele same književnosti?
Moram da kažem sasvim otvoreno da se ježim od takvog pitanja. Ne zato što je postavljeno, već zato što je važno. Mi živimo ovih poslednjih godina u raznim ludilima. Jedno od ključnih jeste i ta morbidna teza koju, sasvim svesno rekao bih, čak genocidno u određenom značenju, protura naročito intelektualni sloj u koji se uselila ogromna količina mržnje i gašenja prema svemu što je došlo sa strane. Da pojednostavim, što je došlo iz unutrašnjosti Srbije, iz tzv. ruralnih sredina.
Talenti više ne dolaze iz provincije,
kako je mislio Kiš?
Kao jedan uman čovek, koga toliko arče i koriste oni koji proturaju podelu na urbane, moderne, odnosno na montanjare i na one koji su imali prednost da se rode u velikom gradu, Kiš je znao da književna mapa srpske književnosti nije mapa vezana za potez od Terazija do Dedinja. Znao je da je ta književna mapa razuđena i raznolika do te mere da se teško može govoriti a da se ne dotaknu prostori od Sent Andreje, pa do bivših prostora Jugoslavije, da ne nabrajam...
Čime objašnjavate tu potrebu u
srpskom književnom životu, da svako-malo nešto podeli, razvrsta, s namerom da
se prezre, pljune?
-Političari postavljaju neke druge međe i granice i navodno se bore za očuvanje teritorije. O tome dokle su nas te granice i deobe dovele neću govoriti, jer je to i piletu na ovim prostorima jasno. Govoriću o ovoj manijakalnoj podeli na "urbane" i "ruralne" stvaraoce. To je opako i opasno, a tako prisutno u srpskoj kulturi. Po mom uverenju, to nije teza za koju možemo da okrivimo političare. Tu tezu protura veoma razgranat, tzv. intelektualni krug, u koji ubrajam sve one s krajnje levice i krajnje desnice ali koji uključuje pre svega tzv. multikulturalce. Ti multikulturalci, kako oni sami sebe nazivaju, ni u nacionalnom kontekstu ne dozvoljavaju različitosti. Ti nesrećnici koji bi voleli da pored stanova, ateljea u gradu, imaju i poneku vikendicu na planinama, i koji sa čudesnim uzbuđenjem odlaze u te svoje vikendice, u te ruralne prostore koje preziru, misleći da tamo nose i deo terazijskog asfalta. Neverovatno je kako su ubeđeni da se urbano nalazi tamo gde su oni, da prosto trči za njima, kao kućni ljubimac.
Ipak...
Brojni zagovornici tih urbanih i ruralnih podela nisu svesni svoje rasističke teze koja je postala njihov jedini znak prepoznavanja.
A Vi? Kome vi pripadate?
Ne pripadam nijednoj stranci, nijednoj, ni građanskoj, ni vladinoj, ni, nevladinoj organizaciji kako to danas zovu.
Ni Udruženju književnika?
Nisam član ni Udruženja književnika Srbije!! Napustio sam to udruženje u vreme onih fascinantnih protesta. Taj slučaj sam objasnio u polemici sa ondašnjim i još važećim vlastodršcima tog esnafa. Tada sam napustio to udruženje, i zbog toga sam ponosan.
Ponosni?
U tom udruženju sedi veliki broj onih koji danas prave sulude, fašističke podele na patriote i izdajnike, pa između ostalih i ovu na urbane i ruralne pisce. U tom udruženju sedi veliki broj onih koji drže lekciju Antoniju Isakoviću, Dobrici Ćosiću i drugim piscima, tzv. nacionalnim veličinama, a u prikrajku čekaju da se dokopaju njihovog mesta. Ta vlast u Francuskoj 7 za sve njih je vrlo uzbudljiva! Očekuju da se u nekom novom poretku dokopaju pozicija koje su imali Ćosić, Isaković... Nisam član ni PEN centra... Dakle sâm sam i svoj sam!
Šta je sa ljudima iz nekadašnje
"Književne reči"?
Jedan krug ljudi koji je činio jezgro u "Književnoj reči", otišao je veoma daleko od pozicija socijalne marginalnosti koju je tada imao i vatreno zagovarao. Neki od njih žive veoma uzbudljiv život, nažalost život koji je moralno problematičan!
Da li je naša kultura takođe mafijaška?
-To je važno pitanje. Postoje razni tipovi mafije. Ne upuštam se u priču o političkoj i ekonomskoj mafiji. Mene zanima ono što se dešava u svesti ljudi koji su nekad, ne tako davno, bili propovednici časnosti, novih vrednosti...
I šta se dešava?
-Najveći deo tih propovednika zapravo su najuticajniji kameleonski tipovi u ovoj kulturi. Ova kultura ima taj soj prevaranata, koji više nisu sitni. Nekada su negovali perfidnu mimikriju. Ešalon "intelektualaca" koji mešetare po Srbiji ispruženih dlanova da im se udele veoma visoki honorari za misionarsko-preporoditeljsku ulogu poprima sada i ovde morbidne dimenzije. Neke ljude ne mogu da prepoznam!
Sve je otišlo dođavola?
Koliko je taj socijalni status poremećen, koliko je hijerarhija vrednosti lažna, koliko zapravo rade da bi nametnuli sebe, svoje vrednosti kao jedine istinske.
Zašto ne?
... Novi ratni i antiratni profiteri o kojima sam govorio još početkom devedesetih godina brinu o svojoj statusnoj "intelektualnoj" poziciji. Čista je laž da oni brinu neku nacionalnu brigu! Čista je laž da multikulturalci brinu neku planetarnu brigu i da pokušavaju da uzglobe našu kulturu u nekakav evropski i širi svetski kontekst! Živimo u vremenu velikih laži i podvala čiji su tvorci, proizvođači, oni iz "intelektualne" mafije koja se grupisala po raznim serklovima... Dakle, rasprostranjeni su i u vlasti i u "antivlasti"! Ali, pitanje koje me progoni poslednjih meseci je zapravo: koliko je srpska inteligencija u dubokoj intelektualnoj i moralnoj kanalizaciji?
Vi ste izabrali marginu, ili vam je
nametnuta?
To pitanje bilo bi svrsishodnije postaviti nekim vrlo uticajnim akademicima, uvaženim profesorima Filološkog fakulteta koji su se tri puta potrudili da spreče moj dolazak na Katedru za srpski jezik, zatim spisateljskim vlastodršcima, nekim mojim prijateljima "koji nemaju vremena za nova prijateljstva" otkako su umislili da se penju na društvenoj lestvici zaboravljajući...
Imaju li imena, prezimena?
Zasad ne! Svi zainteresovani iz te brojne bratije naći će svoje zasluženo mesto u knjizi mojih sabranih polemika i pamfleta. Znate, da sam marginalac, sve ovo što radim ne bih radio!
Nikoga niste imenovali. Zašto?
Žao mi je što po prvi put ne mogu da imenujem.
Plašite se?
Ne zato što se plašim, već zato što živimo u vremenu u kome skromni imetak moga oca, a ja svog nemam, ne bi mogao da podmiri troškove ako bih slučajno nekome naneo "duševnu patnju". Danas može da vas tuži bilo koja budala, bilo koji "misionar", ratni ili antiratni profiter, a onda ne samo da vi ostajete bez igde ičega, nego svi oko vas...
Ovih dana nam se svašta dešava. Ima
li nade?
Prema svemu što se dešava svuda oko nas, plašim se da je ovo naša nova, stara, ali još olovnija 1948! Pitam se postajemo li najveći koncentracioni logor u Evropi!?!
Olivera Đurđević
