Fudbalski savez Jugoslavije
Miljan nesalomivi
Ni JUL, ni Otpor, ni unutrašnji neprijatelji nisu
uspeli da sruše predsednika FSJ-a, koji će čelo fudbalske organizacije
napustiti dobrovoljno, kad mu u februaru istekne drugi mandat. U čemu je
tajna njegovog opstanka u svim vremenima i svim režimima?
Prošle
subote održana sednica Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Jugoslavije očekivana
je s ogromnim interesovanjem jer je na dnevnom redu bila važna tema
izbora novog selektora, ali je iza kulisa važnije bilo opipavanje pulsa
za eventualnu smenu čelnih ljudi FSJ-a. Da budemo neskromni, i jedno i
drugo bilo je najavljeno na stupcima "Vremena" u broju od 1.
jula . "Možda će u prvi plan izbiti Ilija Petković, koji bi
nasledio Živadinovića da je prošlog avgusta bio slobodan", bilo je
zapisano o mogućem selektoru. Na drugu temu predvideli smo da "neće
biti nikakvo iznenađenje ako se u igru uključe i političke partije sa
vlasti kojima se jako sviđa da u svim sportskim savezima na čelu imaju
svoj provereni kadar. FSJ je dosad bio jedan od retkih, ako ne i jedini
savez van direktne kontrole vlasti, i biće pravo čudo ako tako ostane i
posle vrućeg fudbalskog leta".
Izgleda da se to čudo i dogodilo, iako je kampanja za rušenje Miljanića i Bulatovića bila žestoka, planirana i dobro koordinirana. Problem je, izgleda, bio u tome što su glavni kadrovici u toj igri bili sitni politički šrafovi u partijama na vlasti ili oko nje koji su se preračunali da će u svojoj raboti naići na podršku onih koji u JUL-u i SPS-u zaista odlučuju. Najeksponiraniji je bio tandem Vasović-Živadinović, a Komisija za fizičku kulturu JUL-a na nivou Beograda, koja je javno zatražila Miljanićev odlazak, bila je isuviše slab oslonac za planiranu strategiju. Ispostavilo se da su "pučisti" pravili račun bez krčmara, da su svoje ciljeve identifikovali sa ciljevima partija na vlasti, od čega se Ljubiša Ristić jasno i glasno ogradio. Postoji i druga verzija, po kojoj su JUL i SPS odustali od rušenja fudbalske vlade shvativši da bi to bio teži auto-gol od "potpisivanja" Siniše Mihajlovića za SPS, jer bi svako direktno mešanje politike FIFA presekla po kratkom postupku, kao što je već radila kada se nešto slično dešavalo u Mađarskoj i Poljskoj, gde je politika rušila legalno izabrane fudbalske organe.
Bilo kako bilo, veče uoči sednice bilo je jasno da se stav prema čelnicima FSJ-a menja, a demonstrativno odbijanje Velibora Vasovića da učestvuje u emisiji na "SOS Kanalu" zato što je (posle njega!) u studio pozvan Tomislav Karadzić, potpredsednik FSJ-a (živela demokratija !), bio je nagoveštaj kraha. Kada se u subotu kao izveštač RTS-a sa sednice IO FSJ-a pojavio Milojko Pantić, osvedočeni prijatelj FSJ-a, kome je baš zbog toga u njegovoj kući štošta bilo uskraćeno, bilo je jasno da se situacija definitivno promenila. Miljanićeve slike pojavile su se čak i u listovima u kojima je njegov lik bio "zabranjen" ili, u najmanju ruku, zaboravljen. Državni mediji sasvim su promenili ploču, i oni koji su koliko juče bili meta za odstrel ponovo su postali "mudro rukovodstvo".
PETKO, KEC IZ RUKAVA: Izbor Ilije Petkovića za selektora bio je Miljanićev "kec iz rukava", mada iako je neumorni Čiča do poslednjeg trenutka branio svog prijatelja Vujadina Boškova i insistirao da on ostane formalni "šef" iako bi sva "vlast" bila u rukama Petkovića, koji je bio pristao na tu varijantu. Međutim, Stručni odbor je pokazao zavidan stepen samostalnosti i odlučio se za Petkovića, ocenivši da bi ostanak Boškova izazvao velike probleme zbog njegove odsutnosti iz zemlje i sve težeg praćenja fudbalskih zbivanja u svetu. Izvršni odbor je prihvatio argumentaciju Stručnog tela, izabrao Petkovića i zapušio usta kritičarima. Petko je veliko i čisto ime u istoriji našeg fudbala (43 puta reprezentativac, šest golova), čovek bez mrlje u karijeri, koji sticajem okolnosti u Jugoslaviji nije imao pravu šansu da se dokaže kao trener. On sam zna da su ga sada te iste okolnosti izbacile u prvi plan, zna da je izabran ne zato što je najbolji nego zato što u datoj situaciji nije bilo boljeg rešenja, ali sigurni smo da je reč o dobrom stručnjaku kome treba poželeti sreću i pustiti ga da radi. Od njega očekujemo isto što i od njegovih prethodnika Santrača i Boškova: da kvalifikuje državni tim za naredno veliko takmičenje, u ovom slučaju Svetsko prvenstvo u Japanu i Koreji, i da prođe prvi krug. Sve preko toga bilo bi veliki uspeh.
Vratimo se, međutim, Miljaniću. Ako se ikada bude pisala neka studija o umetnosti preživljavanja na vlasti, Miljanićevo svedočanstvo – pod uslovom da bude otvoren – moglo bi biti izuzetno značajno. On je u jugo-fudbalu bio sve, od igrača i trenera do selektora i rukovodioca. Bio je smenjivan više puta, navijači su mu sekli stative i palili mreže na Zvezdinom stadionu posle jednog poraza od Valensije, dočekan je jajima posle Mondijala u Španiji '82, ali se uvek vraćao i ostajao. Poslednji put ga je 1988. vratio iz Emirata Slavko Šajber, bivši predsednik FSJ-a. Postavio ga je za saveznog kapitena posle čega je Miljan 1992. uskočio na mesto predsednika i, evo, privodi kraju svoj drugi četvorogodišnji mandat.
Neko će reći da je u pitanju čista slučajnost: kad god je Miljan Miljanić nešto radio u FSJ-u, Jugoslavija je igrala na svetskom prvenstvu: 1974. bio je na čelu selektorske komisije, 1982. bio je selektor, 1990. savezni kapiten, a 1998. predsednik FSJ-a. Bilo bi dobro da za Japan i Koreju ima bar neku počasnu funkciju.
PLANIRAN
ODLAZAK: Miljanić je svoje najbliže saradnike odavno obavestio da
nema nameru da se kandiduje i za treći mandat. U maju je napunio 70
godina, zdravlje ga baš ne služi najbolje, i želi da u
svojim penzionerskim danima živi daleko od stresa koji fudbal
nosi. Ta velika novost bila bi saopštena domaćoj javnosti odmah posle
Evropskog prvenstva, čime bi napadi na njega bili automatski amortizovani
jer šest meseci manje ili više "na vlasti" zaista ne znači ništa,
Ali kada je počela kampanja nestrpljivih kritizera kojih nigde nije bilo
kada je Miljan pod sankcijama organizovao "Lige selekcija" ili
se za vremne bombardovanja svojim (nesumnjivim) autoritetom u međunarodnim
fudbalskim krugovima borio da Jugoslavija ne bude isključena, Miljanić
je odlučio da se bori. Učinio je to, kao i uvek, na svoj način:
"Ako neko misli drugačije, ne znači da misli loše", ponovio
je svoju čuvenu misao komentarišući Vasovićeve istupe u javnosti.
"Ne, mi nikada nismo imali lični sukob. On iznosi svoje viđenje
problema, na šta kao i svako drugi ima pravo", bio je još jedan od
Miljanovih komentara.
Kada su ga pitali da li oseća "političke pritiske na FSJ", kao iz puške je odgovorio: "Ni govora. Jedini pritisak koji osećam je atmosferski, upravo sam se vratio iz Budve pa se razlika malo primećuje..." Čuje se da se Miljanovo držanje veoma dopalo nekim visokim funkcionerima u partijama na vlasti koji su shvatili da je bolje imati na čelu FSJ-a "apolitičnog Miljanića" nego nekog klimoglavog istomišljenika iz sopstvenih redova, koga niko živ u zemlji, a još manje u inostranstvu, ne bi uvažavao. Miljanić je odbranio FSJ od "upada politike" možda i zato što je FSJ jedina organizacija na sveznom nivou koja kao takva i funkcioniše. Crna Gora je u okviru FSJ-a više nego ravnopravna, čak bi se reklo da je to poslednja institicuja saveznog značaja u kojoj se govori istim jezikom, postavljaju i realizuju isti ciljevi. Jedan od poslednjih dokaza razumevanja za stavove Crne Gore jeste i odluka da joj se dozvoli formiranje sopstvene druge lige, iz koje će prvak direktno ići u prvu, kao i najava da će se jedan meč u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo igrati na teritoriji Crne Gore.
U kontekstu pokušaja rušenja Miljanića, nije jasno kako su se na istoj strani našli članovi Otpora i aktivišti JUL-a, ali pošto su na domaćoj političkoj sceni moguće svakakve kombinacije, desila se i ta, sigurno neželjena "koalicija". U motive mladih ljudi iz Otpora ne bi trebalo sumnjati, oni i u fudbalu i u društvu žele na rukovodećim mestima nove ljude za nove ideje, za izlazak zemlje iz izolacije i krize. Što se Miljanića tiče, on će i njima i svima koji su ga rušili proteklih 40-ak godina omogućiti da biraju novog čoveka, jer se u februaru povlači. Mnogi bi se u drugim oblastima mogli ugledati na njega, ali neće. Vlast je slatka, kao što je, nesumnjivo, bila i Miljanu svih ovih godina, ali svako ko pokuša da sačini objektivnan bilans njegovog rada u našem fudbalu naći će više vrlina i dobrih rezultata nego mana i neuspeha. Ako je uspeo da ostane na nogama u svim "čistkama", da se podiže kada su mnogi mislili da je u nokdaunu, ako je za pet decenija u fudbalu nagomilao toliko prijatelja i neprijatelja, i ako je mnoge od njih nadživeo i fizički i simbolično, biće da to nije bilo samo zbog slatkorečivosti i demagogije koje su mu pripisivane kao najveći greh.
Miljan Miljanić je jedinstvena figura u jugoslovenskom fudbalu, i zaslužio je da iz njega ode onako kako će i otići: svojevoljno i uspravno.
Vladimir Stanković
