Sudbina jednog filma
Država mrtvih
Nakon tri godine čekanja, poslednji film Živojina Pavlovića biće posthumno završen. Oni koji su se prihvatili tog nezahvalnog posla kažu da ne žele da prave zaveštanje već film koji će komunicirati sa publikom
Konačno
se nazire kraj priče o nastanku jednog od najneobičnijih filmova domaće
kinematografije – Država mrtvih, filma koji će biti završen tačno godinu i osam
meseci nakon smrti reditelja filma Živojina Pavlovića.
U istoriji filma već je bilo takvih slučajeva (na primer film Sergeja Ejzenštajna Da živi Meksiko sastavljen je mnogo godina posle njegove smrti), ali je ovo prvi slučaj kod nas da se finalizacija filma prepusti drugom reditelju . Izbor je pao na Dinka Tucakovića. "Mislim da je Država mrtvih najbolji Pavlovićev film, zreliji je i kompleksniji od prethodnih", kaže Dinko Tucaković, reditelj koji upravo ovih dana završava prekinuti rad svog profesora. "Moj posao je da rekonstruišem film, trudim se da delo koje će videti publika bude što vernije radu njegovog autora."
METAFORA RASTAKANJA: U prvoj polovini 1997. godine najavljeno je da će se uskoro pouzdano znati hoće li te jeseni Živojin Pavlović početi Rekvijem, film do koga mu je, od nekoliko projekata o kojima je razmišljao nakon Dezertera, starog tada već pet godina, izgleda najviše bilo stalo. A onda je krajem jula počeo da snima film o kome dotad nije bilo ni reči. Producent Zoja Todorić i dramski pisac Siniša Kovačević predložili su mu da snimi film po Kovačevićevoj pozorišnoj predstavi Janez, i Država mrtvih je započeta. "Moj otac je insistirao na tom naslovu zato što je u za film adaptiranoj Kovačevićevoj drami, u prvom planu bio raspad jedne porodice koji je nosio simboliku raspada SFRJ", kaže za "Vreme" Vuk Pavlović. Radnja filma je koncentrisana na lik Janeza Kranjca, zastavnika bivše JNA (glumi Radko Polič), oženjenog Makedonkom (Katina Ivanova), koji ne može da prihvati raspad SFRJ, ostaje veran idealima zemlje koje više nema, ali dolaze u Srbiju, njihovoj ćerki (Milena Pavlović) gine muž u Republici Srpskoj, sin postaje deo beogradskog kriminala. Janezova deca ne osećaju se ni kao Slovenci ni kao Makedonci. "To je metafora o rastakanju SFRJ, drama identiteta ovih prostora, pa bi neko u priči o Slovencu lako prepoznao priču o Kosovu. Kao u Dezerteru, scene su rađene izuzetno naturalistički. Ovaj je film izuzetno modernog filmskog rukopisa i, da je Žika Pavlović uspeo da ga završi, niko ne bi pomislio da je sniman pre tri godine", kaže Dinko Tucaković.
POKUŠAJI: Film je snimljen za mesec i po dana, do polovine septembra 1997. godine. "Onda dolazi do zastoja u celom projektu, iz meni nepoznatih razloga", kaže Vuk Pavlović. "Bio sam drugi asistent režije, prisustvovao sam celom snimanju, i znam da je već tada slikano sve što je moj otac želeo da bude na filmu. On je, normalno, hteo odmah da nastavi posao, da počne obradu filma, ali ništa se nije dešavalo. Stvar se nije pomerila sa mrtve tačke sve do njegove smrti 29. novembra 1998. Tada dolazi do nekog pomeranja, producent pokušava da film privede kraju. Želja porodice, a i producentkinja se složila, bila je da Slobodan Šijan završi film. Zajedno smo odgledali snimljeni materijal, Šijan je smatrao da od toga može da nastane dobar film. Onda se opet ništa nije dešavalo, i on je otišao za SAD zato što je još pre našeg dogovora tamo imao zakazane obaveze. Zatim je montažerka Lana Vukobratović uradila posao za koji nije potreban reditelj, birala je upotrebljive kadrove. Bilo je pokušaja da film završi Duda Ćeramilac, prvi asistent režije, ona je mom ocu i na Dezerteru bila prvi asistent, pa je to bila i želja porodice. Međutim, ni od toga nije bilo ništa. Već je prolazilo prošlo leto. Stalno se nešto pregovaralo, ali na kraju ništa. I tako sve dok se nije uključila Komuna, novi producent, i dok nije odlučeno, na obostrano zadovoljstvo, da finanlnu verziju uradi Dinko Tucaković. Bili smo zadovoljni, a i Dinko je znao taj materijal. Smatrao je da je najveći deo filma gotov, da nedostaju samo neki šumovi i dokumentarni snimci. Dinko na filmu radi već mesec dana. Veoma je nezahvalno raditi nečiji film, pogotovo tako neobičan, film koji je snimao veliki reditelj, koji je umro."
REKONSTRUKCIJA: Dinko Tucaković kaže da se "prilično nerado prihvatio te uloge". Bio je Pavlovićev student: "Ne znam da li i prijatelj ali u svakom slučaju dobar poznanik. Pavlović je rado dolazio kod mene u Kinoteku, ja sam bio često njegov gost, uradio sam nekoliko velikih intervjua sa njim, napisao nekoliko teorijskih tekstova, nekim svojim kontaktima pokušavao sam da ovaj film oživi, sve to još više obavezuje." Tucaković misli da je Šijan bio gotovo idealan izbor, pominje da je razmišljano i o Emiru Kusturici: "čak sam zamolio direktora Venecijanskog festivala da on zamoli Kusturicu, ali Kusturica je bio zauzet." Tucaković kaže da Pavlovićev rukopis obavezuje. "Mi radimo rekonstrukciju filma, postoji precizna knjiga snimanja, postoje Pavlovićeve beleške, i zato je to moguće. Ne pravimo zaveštanje, to neće biti testamentarni film niti film za muzej, već film koji će komunicirati sa publikom zato što je tako i zamišljen."
Sad kad je Država mrtvih pred prikazivanjem na venecijanskom i solunskom festivalu, Vuk Pavlović želi da zaboravi sve neprijatnosti koje su pratile film. "Ako je i bilo nekih sukoba koji su kočili film, a sigurno ih je bilo čim film završavamo tek posle tri godine, trebalo bi ih prevazići. Posao mora da se završi, jer je film moga oca zaslužio da izađe pred publiku. Video sam završnu verziju, i to dobro izgleda. Isto sam čuo i od mnogih koji se razumeju u film. Uostalom, i pozivi za festivale pokazatelji su kvaliteta."
Predstoji spajanje slike i tona, najverovatnije u Budimpešti, i titlovanje na više jezika. Kada će biti beogradska premijera, ne zna se. Jedna zatvorena projekcija biće u Vrnjačkoj Banji, na tamošnjem filmskom festivalu (15–19. avgust), u okviru simpozijuma o Živojinu Pavloviću. Paralelno sa takmičarskim programom biće prikazano pet Pavlovićevih filmova, izložba će pokazati manje poznate detalje iz njegovog života, njegove crteže sa studija na Fakultetu primenjenih umetnosti, pisaće mašine, autoportrete, rukopise, a tekstovi sa simpozijuma biće objavljeni u knjizi.
"Sve, na kraju, ipak nekako dolazi na svoje mesto", kaže Dinko Tucaković. "Mislim da je kolektivni dug ove kinematografije prema Živojinu Pavloviću da završi njegov zadnji film."
Sonja Ćirić
