Intervju: Nenad
Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine
Sad se vidi ko je
ko
"Mislim da
je sada takvo vreme, vreme za i protiv, u Srbiji. Nema prostora za
programska opredeljivanja. Naravno, ne mislim na opredeljivanje između
Miloševića i Koštunice, već na opredeljivanja na demokratskoj
strani"
Sa
Nenadom Čankom, razgovaramo na jednom "salašu na severu Bačke",
gde se ovaj vojvođanski političar oporavlja od teške saobraćajne
nezgode koju je doživeo 13. maja na Dan bezbednosti (bez pomoći službi
bezbednosti, kako kaže), vozeći motorbicikl 260 kilometara na sat. Iako
još fizički teško pokretan, Čanak se već uključio u politički život
pa razgovor počinjemo vrućim predizbornim pitanjima.
"VREME": Gospodine
Čanak, stiče se utisak da su glavne izborne uloge podeljene i da do 24.
septembra neće biti većih iznenađenja. Delite li taj utisak?
N.
ČANAK: U nacional-socijalističkom režimu Slobodana Miloševića
sve je moguće. Mene ne bi iznenadilo da on u poslednjem trenutku izmisli
neku Veliku zaveru i odustane od izbora, kao što sada pronalazi svaka tri
dana ovu ili onu grupu stranih plaćenika koji hoće da mu odseku glavu i
pošalju je Klintonu. Može čak da mu padne na pamet da promeni ponovo
preko noći ustav i proglasi se šahom ili sultanom, pa da izbori postanu
nepotrebni.
U nekom normalnom smislu ni ovako
nema pravih izbora 24. septembra, sve je pomalo farsično. No i farsa može
da otvori proces promena, i ja se tome nadam.
Ipak, čini se da je i ova
izvesna predizborna zavrzlama doprinela promeni političke konfiguracije u
zemlji. Kako vi sada vidite raspored snaga?
Sada imamo nekoliko nešto
jasnije profilisanih grupacija. Prvo, tu je Demokratska opozicija Srbije,
istina heterogena, jer okuplja niz veoma različitih stranaka i pojedinaca
koji su tek odskora okrenuli ćurak naopako, no koju vezuje zajednička težnja
ka promenama u Srbiji. Tu grupaciju ne treba idealizovati, ali to je
struja koja želi promene.
Zatim je tu SPO, ili preciznije
rečeno stečajni upravnik SPO-a Vuk Drašković. On je pokazao da njega
promene apsolutno ne zanimaju ukoliko on sam nema glavnu, jedinu i ključnu
ulogu u tim promenama, a koja bi se valorizovala u ničim ograničenoj ličnoj
vlasti i kroz novac. Ne bi me iznenadilo da on uspe još ponekog da privuče
u tu grupu, jer pouzdano znam da ima razgovora na tu temu. Ideja je da se
napravi pandan DOS-u koji bi bio prihvatljiv za režim, to jest koji bi
sutra bio pogodan za pregovore sa režimom ukoliko opozicija dobije malu
većinu.
Tu su i crnogorske snage, to jest
Crna Gora, čiji rukovodioci stalno ističu da je ona država a ne
partija. To nije potpuno tačno, jer da je Crna Gora država u punom
smislu te reči, ona ne bi morala mnogo da razmišlja o bulatovićevskim
mitingaškim potezima koji idu uz pomoć Miloševićevih neogenerala, a
koje mora da trpi. Ona ne bi bila ni na muci zbog izbora koje im je drugi
raspisao, izbora na kojima ne učestvuje, a ne može da ih spreči.Time što
ne učestvuje i poklanja Miloševiću mandate u veću republika ona čak
objektivno radi njemu u prilog. Oni su ranije mnogo učinili u borbi
protiv Miloševićevog režima, ali mislim da im sada malo ponestaje daha.
Ako nešto hitno ne urade, njihov
kredibilitet, pre svega u samoj Crnoj Gori, počeće da se topi. Svaka
vlast je kriva svom narodu za sve i zbog toga biva zamenjena drugom. O
tome bi i sadašnja crnogorska vlast trebalo da razmišlja, i da umišlja
da može trajati do večnosti, narednih 20 godina, a ako nešto radikalno
ne pokrenu uskoro, imaće veoma brzo mnogo problema.
O Vojvodini i njenim specifičnostima
ovde neću šire da govorim.
Postoji još jedna velika
nepoznanica – Srpska radikalna stranka. Ma koliko bili pedantna služinčad
režima u Srbiji, oni su na drugoj strani sprečili da Slobodan Milošević
bude proglašen za narodnog heroja i zaustavili su još neke gluposti
koalicionih partnera, pre svega JUL-a. Mene ne bi iznenadilo da oni, u
zamenu za povlačenje ili nepodizanje haških optužnica, na primer, krenu
putem nekog neočekivanog zaokreta.
Sve u svemu, posle izbora imaćemo
zanimljive novosti na političkoj sceni.
Bilo je ocena, naročito u
svetskoj štampi, da je Milošević završio posao čim je Drašković
nominovao svog zasebnog predsedničkog kandidata. Međutim, stiče se
utisak da vrh režima ne pokazuje neko zadovoljstvo predizbornim raspletom
i da njihov strah od rezulata izbora ostaje vidljiv. Šta vi mislite o
tome?
Prvo generalno da kažem da je
Milošević uvek pametno vodio izborne igre i pazio da ne padne u
"hadezeovsku grešku”, i napravi takav izborni sistem u kome mala
prevaga donosi lavovsku većinu. Jer, na izborima stvar može da vagne i
na opozicionu stranu, pa da izgubi sve. Zbog toga je on uvek išao na
trgovinu i male ustupke partnerima koji su se predstavljali kao opozicija.
Nešto slično valja očekivati i sada posle izbora, a budući partneri,
pregovarači već se vide. Ne treba da nas zavaraju velike zakletve –
evo, SPO se zaklinjao da će bojkotovati izbore, a dao je predsedničkog
kandidata još pre DOS-a.
Dakle, ništa nije čvrsto i
predvidljivo, a već i sami izbori su raspisani na osnovu neustavnih
promena ustava, koji je donet takođe na neustavan način i koji je omogućio
protivustavan ustav Srbije iz 1990. godine, itd. Znači, na osnovu
institucionalne nesigurnosti nije moguća ni politička pouzdanost, pa je
uvek sve moguće.
Mislim da ovi izbori i iz ovih
razloga ne mogu doneti nešto trajno.
Da
li ciljate i na Vojislava Koštunicu?
U tom smislu i on je, mada ga
smatram najozbiljnijim kanidatom za predsednika SRJ, prelazno rešenje.
Istovremeno moram da primetim da je on i poslednja karta srpskog
nacionalizma i da je u suštini ponikao iz istog korena iz kog i Miloševićeva
nakaradna koncepcija. Istina je da taj srpski nacionalizam dosad nije
tukao Miloševića na izborima, jer sa njim nije mogao da se sukobi na
principijelnoj ravni pošto bi tako zasekao u sopstvene korene. Milošević
je osporavan kao personalno rešenje i krivljen je za određene političke
poteze, to jest poraze. Sada je na Koštunicu pao teret da dokaže da,
eto, srpstvo može slomiti petokraku. Ta dva pojma su diskutabilna u vezi
sa Miloševićem, jer on je odavno manuo i petokraku i srpstvo. JUL-ov
pokušaj da rentira nešto starog kredibiliteta iz vremena petokrake komičan
je i nebitan. No, niti je to što nudi Milošević petokraka, niti je to
što sada nudi Koštunica srpstvo. Oni su naravno veoma različiti, ali
centralistički državnopravni koncept im je sličan. Ipak, čini mi se da
će Koštunica bar omogućiti stvarne promene.
Ipak, u fazi traženja
predsedničkog kandidata, od trenutka kada je Koštuničino ime ušlo u
opticaj, vaša stranka nije nudila neku drugu ličnost, kao što su to činile
neke druge vojvođanske stranke. Znači li to da ste prećutno ipak među
prvima podržali Koštunicu kao kandidata sa najviše izgleda na pobedu?
Podsetiću na iskustvo iz Crne
Gore: kad su se Đukanović i Bulatović zavadili, Liberalni savez, kao
tada najjača opoziciona stranka u toj republici, izrazito je
principijelno ustvrdio da su obe opcije praktično iste i da je reč o
borbi za vlast u istoj familiji. Oni u tom trenutku nisu shvatili da se
nalaze u vremenu za i protiv, i da nema vremena za programske diskusije,
pa su zbog toga sada marginalizovali uticaj.
Mislim da je sada takvo vreme,
vreme za i protiv, u Srbiji. Nema prostora za programska opredeljivanja.
Naravno, ne mislim na opredeljivanje između Miloševića i Koštunice, već
na opredeljivanja na demokratskoj strani. Koštunica se ne može upoređivati
sa Miloševićem jer on nikad nije bio u tom krvavom režimu i ima niz
osobina koje upućuju na zaključak da je iskreno na drugoj strani. To je
samo po sebi dobar signal. No, ne odustajem od mišljenja o sličnostima
njihovih platformi kada je državna organizacija u pitanju.
Uostalom, podržali smo Koštunicu
jer smo se obavezali da ćemo podržati zajedničkog kandidata. Mi ne podržavamo
njegov stari politički program, mi ga podržavamo kao simbol izvesnih
promena. Onaj ko misli da se u jednom koraku, na jednim izborima može
premostiti sav onaj stari kal u koji se zaglibila Srbija i da se može
preskočiti trinaest krvavih godina Miloševićeve vladavine taj je
preterani optimista, to je preambiciozno.
Da li ćete nešto tražiti od
Koštunice u zamenu za glasove podrške, na primer da počne da izgovara
ime Vojvodine?
Ne. U ovom trenutku ne treba
otvarati ono što će izazvati svađu još pre izbora. Pitanje Vojvodine
je suviše ozbiljno da bi se o njemu nešto sada na brzinu ad hoc
moglo licitirati. Na primer, kada bih ja sada pred izbore počeo da
govorim da je njihovo shvatanje regionalizma samo parafraza ruskih carskih
gubernija, kuda bi nas to odvelo?! Nikakve uslove Koštunici sada ne
postavljamo. U ovom trenutku je besmisleno, na primer, raspravljati da li
će Srbija biti kraljevina, a Vojvodina republika u njenom sastavu, kad je
ova zemlja Miloševićeva prćija. Da bi ona prestala da bude nečija prćija
očigledno su potrebne ustavne promene, i to takve da Srbija dođe u
poziciju da može da izdrži samu sebe.
Sa kakvim planom i ciljem vaša
stranka i vojvođanske stranke ulaze u izbore?
Mi bi trebalo da pojačamo naš
uticaj i značaj, kako bismo dali doprinos izlasku Srbije iz duboke krize.
Da bismo to postigli, mi izlazimo s planom rehabilitacije Skupštine
Vojvodine koja bi donosila odluke sa zakonskom snagom, koja bi uređivala
svoje unutrašnje poslove, itd. Naravno, nama je cilj da pokrenemo proces,
jer demokratija se ne uvodi ukazom.
Moramo brzo da jačamo svoju
poziciju u toj skupštini kako bismo otklonili svaku mogućnost da
Vojvodina ponovo postane moneta za potkusurivanje na širem planu, pa i međunarodnom
– po logici – uzeli smo Srbiji Kosovo, pa nećemo da se mešamo u
vojvođansko pitanje. Naša dominacija u budućoj SkupštiniVojvodine daće
nam šansu da vratimo Vojvodini politički subjektivitet bez obzira na to
što ta skupština sada nema nikakve pravne ingerencije. Dobićemo dobiti
legitimaciju da budemo pregovarači oko niza inicijativa, kako unutrašnjih,
tako i onih ekonomskih, međunarodnih.
Znači, vojvođanske stranke se
okupljaju oko tog pitanja subjektiviteta i trenutno nije na dnevnom redu
diskusija dokle bi taj subjektivitet trebalo da ide. Ja ostajem pri stavu
da je to republika unutar federalne Srbije, ali to u predizbornim
aktivnostima nećemo potezati da se ne bi rasipale snage. Tim pre što sa
ograncima srpskih stranaka u Vojvodini oko pokrajinskih pitanja imamo
mnogo bolju saradnju nego što se to u javnosti vidi. Čak verujem da će
i neki ljudi iz režima glasati za rehabilitaciju subjektiviteta
Vojvodine, jer vide kako je ona upropašćena. Naravno, ima i fanatičnih
Miloševićevih poslušnika, ali oni su sada sve ređi.
Neko trajnije rešenje vojvođanskog
pitanja biće moguće postići tek u doista demokratski izabranom
parlamentu Srbije, gde moramo dokazati da je rešenje tog pitanja značajno
za Srbiju.
Ako stvari vratimo na
generalni nivo, čini se da se zalažete za kampanju fokusiranu samo na
promene ili dalju propast?
Sasvim je jasno da sada osnovna
parola mora biti – dole Milošević! Dok je on na vlasti ništa se ne može
učiniti ni u Vojvodini.
Vi kažete "dole Milošević",
ali ste izjavili i "zapušite nos i glasajte za opoziciju",
ciljajući na korupciju i privatizaciju vlasti i u onim sredinama gde su
na vlasti opozicione stranke. Zašto bi ipak trebalo glasati za opoziciju?
Upravo je Milošević blokirao
institucionalnu, nepristrasnu borbu protiv korupcije i upravo je on ustoličio
model privatne vlasti, pa je opozicija, koja nije nekom božjom voljom
bolja od režima, krenula istim putem. No, opozicija mora da se drži
borbe za institucije jer drugačije ne može izaći na kraj sa Miloševićem.
On je zloupotrebu postavio kao svrhu vlasti, i ako to ne promenimo, ništa
ne možemo učiniti. Ne zaboravite da opozicija nije pod jednom rukom i da
će proraditi međusobna kontrola, koju prema vlasti nismo u znatnijoj
meri u stanju da ostvarimo.
Kako biste skicirali jedan poželjan
scenario posle 24. septembra, kada verovatno neće biti sve ni prelomljeno
ni izgubljeno za opoziciju?
Pre svega Milošević mora početi
da gubi. On je počeo da gubi 1996. godine, ali tada nije bilo snage tamo
gde je trebalo da je bude da bi se taj početak pobede produbio,
iskoristio. Sada je situacija zrelija i moguće je ići dalje. Važno je
da DOS ne počne da se raspada posle izbora. Moramo odmah početi da se
pripremamo za republičke izbore iduće godine.
Već imamo jednu pozitivnu stvar.
Pokazalo se ko je stvarno na kojoj strani. Jer, Miloševićeva politička
dugovekost se i zasnivala na okolnosti što u opoziciji niste znali ko je
stvarno za promene i ko je doista protiv njega. Važno je da on izgubi
mogućnost manevrisanja i stvaranja novih pogodbi sa snagama koje u
javnosti imaju uticaj kao demokratske i opozicione. Mislim da je njegov
prostor zapravo sužen, jer njemu nisu zanimljivi oni koji su pročitani u
javnosti.
Mnogi smatraju da je glavni
adut Vojislava Koštunice to što se s Miloševićem nije nikad sreo,
nikad sklapao pogodbe.
Neka mu to ostane glavna karta,
to je dovoljno za pobedu.
Dimitrije Boarov
