Kljajićevo, kod Sombora
Gde su Šešeljeve marke?
Grupa 17 plus počela na terenu da testira kvalitet opozicione izborne platforme – Programa za demokratsku Srbiju
"Teško se ovde živi od poljoprivrede, bavim se svim i svačim da bismo ja i moji ukućani preživeli", pričao je vrelog popodneva 17. avgusta u svojoj avliji Nikola Kovačević, seljak iz Kljajićeva nadomak Sombora, izvršnom direktoru Grupe 17 plus Mlađanu Dinkiću. Istovremeno, samo par desetina kilometara dalje, u Vrbasu, opasanom policijom, republički premijer Mirko Marjanović nahvalio je sebe (i svoju partiju, razume se) za sve što je učinio (učinila) za srpsku poljoprivredu, tvrdeći da je sve "što je dogovoreno – i ostvareno".
"Prvo i prvo, vlast mora da se promeni da bi nama seljacima bilo bolje", replicirao je "na neviđeno" Mirku Marjanoviću već spomenuti paor iz Kljajićeva Nikola Kovačević i nastavio: "Dosta nam je više laži u ovih deset godina. Verovali smo radikalima, oni su nas prvi izneverili: Šešelj je obećavao 25 maraka po meteru pšenice, gde je sade, što nam to ne kaže?! Promenom vlasti bi se otvorili prema svetu, a ne da sedimo zatvoreni kao u mišijoj rupi. Ne možemo otići napolje da vidimo kako ljudi rade na Zapadu. Video sam u Nemačkoj kako njihovi seljaci sa manje posla urade više i imaju veću dobit. Sadašnja vlast u Beogradu otvorila se prema Kini i Rusiji, ja tu ne vidim neku vajdu, njima jedino što treba odavlen to je hrana. A nama ovde trenutno trebaju pare da bi mogli da radimo, stvaramo i normalno živimo, da idemo napred a ne da stojimo".
Tako je počela kampanja Mlađana Dinkića i Grupe 17 plus u kojoj se zapravo proverava vrednost nečega što je ova grupa eksperata ustupila kao izbornu platformu Demokratskoj opoziciji Srbije – Programa za demokratsku Srbiju.
U Kljajićevu se kod domaćina Kovačevića okupilo nekoliko mlađih, drčnijih seljaka koji su govorili o tome da im je mehanizacija stara u proseku 19 godina i da za nju nema kvalitetnih rezervnih delova, da su prinosi pšenice oko trećine/polovine onih od pre osam/devet godina jer se nema para za veštačko đubrivo, koje je em skupo, em nekvalitetno; da su odnosi (pariteti) cena toliko nepovoljni da se praktično ne isplati bilo šta proizvoditi.
Nikola Kovačević ima veliko i lepo imanje, modernu kuću i okućnicu, ređenu "k’o apoteku", štalu u kojoj drži pet krava, osam bikova, dve priplodne junice i još obrađuje 30 jutara zemlje.
"Sve ovo što vidite, i kuću, i štalu, i šupe, to je sve napravio moj otac do ’90. godine sa tridesetogodišnjim radom u Nemačkoj, tako da se ne možemo busati u prsa i reći da smo to uradili od poljoprivrede. I to znaju svi u selu. Od poljoprivrede imamo samo – čist gubitak. Pšenice sam sejao pet jutara, imao sam jedan’es’ tona. Mnogo je odnela suša, ali i veštačko đubrivo je bilo mnooogo skupo. Za kilogram subotičkog KAN-a morao sam dati tri kilograma pšenice. To je jako mnogo. Isto, za kilogram semenske pšenice morao sam dati tri kilograma ove pšenice. Tako ispada da od pet posejanih jutara pšenicom od 11 proizvedenih tona, morao sam dati 6,5 tona gotove pšenice za dug državi – ispričao je Kovačević i nastavio:
"Kad bi država počela da daje kredite, naravno uz prihvatljivu kamatu kakva je svuda u svetu, sigurno je da bih uzeo kredit i pravio bih neku mini farmu, jer sam to i planirao da uradim."
Posle prvog dana kampanje Grupe 17 plus, kasno noću u selu Sivac na putu prema Beogradu isprečio se policajac u uniformi. Njegova gestikulacija pokazivala je da nije u patroli koja kontroliše saobraćaj, što se nešto kasnije pokazalo tačnim. Kad se kombi zaustavio, zamolio je vozača da ga poveze do Crvenke. Usput, nekih desetak kilometara neobavezno se ćaskalo. Na Dinkićevo pitanje "kako se živi u policiji", mladi policajac je odgovorio "biće bolje", a zatim objasnio da sada nije lako, evo danas je radio drugu smenu i odmah mora i u treću.
"Zar policija ima toliko posla", pitao je Dinkić.
"Posla nikad više, a nas nikad manje", zabrinuto reče policajac.
Vremena za polemiku ne beše, jer eto Crvenke, i policajac iskoči kod pumpe.
Miša Brkić
