Je li krenuo predizborni "crni kurs"
Marka se otima kontroli
Ta pojačana “kontrola” Beograda iz Podgorice, jednostavnom fluktuirajućom “kotacijom” dinara u odnosu na nemačku marku – u velikoj meri sputava Miloševićevu maštu u “kreiranju” novih dinara, to jest lepše sadašnjosti, a naročito budućnosti. Zbog toga mu valjda taj mali podgorički monetarni savet više smeta nego sav drugi “državni separatizam”
Proteklog vikenda ponovo
je pojačana nervoza na crnom deviznom tržištu i nemačka marka je, u zavisnosti od
grada do grada u Srbiji, opet poskočila za oko 1 dinar, te se kupovni kurs za efektivu na
ulicama Beograda i Novog Sada kretao između 27 i 28 dinara za 1 marku, a prodajni je bio
između 30 i 31 dinar. Istine radi treba reći da je oscilacija crnog kursa nemačke marke
do skoro iste visine zabeležena i poslednje sedmice jula, pa se zatim kupovni kurs
efektive bio “smirio” na 25, pa potom na 26 dinara. No, monetarne vlasti sa guvernerom
Dušanom Vlatkovićem na čelu očigledno sve teže drže marku na uzdi i zbog velikog
“predizbornog” porasta dinarske mase preti opasnost da se ona i pre “sudbonosnog”
24. septembra, dokle treba finansirati “sjajnu Miloševićevu pobedu već u prvom
krugu” (kako izjavljuju njegovi doglavnici) – otme kontroli.
To bi značilo da je “diskretna devalvacija” s polovine maja, kada je naspram zvaničnog pariteta nemačke marke od 6 dinara uspostavljen “stimulativni kurs otkupa deviza” po dvadeset dinara za marku – već potrošena, to jest da su glasine da je u međuvremenu doštampano oko 2,5 milijarde dinara bez realnog pokrića u suštini bile zasnovane na dobrim informacijama.
U stvari, ovoga puta se veoma brzo i “pre roka” ostvarila prognoza jednog od lidera G-17 plus, inače našeg glavnog “vrača deviznih kurseva” Mlađana Dinkića, da će marka do kraja avgusta skočiti na tri banke, zato što je novčana masa sada dosegla nivo od oko 22,5 milijarde dinara, a početkom godine u opticaju je bilo oko 17 milijardi dinara, i što se tempo probijanja “monetarne projekcije” očigledno ubrzava.
Ako su procene o ovogodišnjem porastu novčane mase u SRJ doista tačne, onda bi pre trebalo postaviti pitanje kako je guverner Vlatković ove godine uopšte dosad održao relativnu stabilnost deviznog kursa i kako mu je uspelo da u razdoblju od sedam meseci (dakle sve do ovog pada dinara o kome pričamo), spram porasta cena za blizu 50 odsto, obezbedi crni porast cene deviza tek za nešto preko 10 odsto – nego se čuditi što mu se sada devizni kurs otima. Setimo se samo da je prošle godine (tokom NATO bombardovanja) u istom razdoblju cena deviza porasla za blizu 120 odsto, mada su strogo zamrznute maloprodajne cene povećane tek za oko 30 odsto. Očigledno se od prošle do ove godine nešto bitno promenilo mimo eventualnog neočekivanog porasta Vlatkovićeve veštine da manipuliše i crnim deviznim kursom.
Iako je ovo pitanje rafinirano i zahteva odgovor stručnjaka koji raspolažu svim podacima, može se slobodno postaviti hipoteza da je ovogodišnja dosta duga relativna stabilnost deviznog kursa u Srbiji (uprkos cehovima “obnove i izgradnje” i uprkos nepromenjenoj inerciji rasta spoljnotrgovinskog deficita) blagotvorna posledica uvođenja takozvanog “dvovalutnog sistema” u Crnoj Gori, 2. oktobra prošle godine. Tada je Monetarni savet Crne Gore startovao sa paritetom dinara i marke od 17 prema 1, a poslednja zvanična crnogorska odluka o paritetu dinara je 27 prema 1. U podgoričkom ogledalu, dakle, dinar je za poslednjih 11 meseci devalvirao za oko 59 odsto – dok je u istom razdoblju, prema procenama posmatrača, dinarska masa porasla za 50 odsto (sa oko 15 na oko 22,5 milijardi dinara). Osim te naizgled pojačane kontrole kursa dinara iz Podgorice, na drugoj strani je na relativnu stabilnost deviznog kursa u Srbiji verovatno pozitivno uticala i kakva-takva mogućnost srpskih preduzeća da, uprkos raznim barijerama postavljenim između dve republike, deo “deviznih roba” pribave ispod Lovćena, te tako smanje pritisak tražnje za devizama na ulicama svojih gradova. Napokon, svojevrsna “demistifikacija marke” u Crnoj Gori, a najviše mogućnost crnogorskih držalaca marke da je prodaju u Srbiji – sigurno su udruženom snagom u izvesnoj meri pojačali i ponudu deviza u Srbiji, što je opet doprinosilo kakvoj-takvoj deviznoj stabilnosti u prvom polugođu.
Ta pojačana “kontrola” Beograda iz Podgorice, jednostavnom fluktuirajućom “kotacijom” dinara u odnosu na nemačku marku – u velikoj meri sputava Miloševićevu maštu u “kreiranju” novih dinara, to jest lepše sadašnjosti, a naročito budućnosti. Zbog toga mu valjda taj mali podgorički monetarni savet više smeta nego sav drugi "državni separatizam”. Ipak, kada ga je predizborna panika naterala na “razvojnu ofanzivu” i “ofanzivu državnog razduživanja prema građanstvu” morao je naglo da poveća ponudu novca i kvazinovca (obveznice) – što se sada vidi na ulicama. Silom prilika on se vraća na model iz 1993. godine, kada su socijalisti zabeležili neobjašnjivi uspeh na izborima uprkos fantastičnoj hiperinflaciji – no ovoga puta reakcija uplašenog građanstva može da bude potpuno drugačija.
Ako napokon celoj ovoj pričici dodamo ilustraciju predsedničkog (saveznog) mandata Slobodana Miloševića preko deviznog kursa, onda možemo konstatovati da je tokom četiri godine njegovog vođstva vrednost dinara smanjena sa oko 3,6 na 29 dinara za marku (srednji kurs) – što će reći da je on svojom dalekovidom politikom oborio vrednost dinara osam puta. Neko bi čak rekao da je to vrlo dobar rezultat – jer mogao je i mnogo više, što je već dokazao 1993. godine.
Dimitrije Boarov
