Vreme broj 503, 26. avgust 2000.

Intervju: Slobodanka Nedović, direktorka CESID-a

Čuvari s jakom bešikom

"Svaki put se pred izbore menjaju pravila. To bi bilo kao kad bi u vreme najveće saobraćajne gužve neko rekao da se prelazi na 'englesku' varijantu, na vožnju levom stranom"

"Pre tri godine krenuli smo sa nečim što smo smatrali iskustvom drugih postkomunističkih zemalja Istočne Evrope, jer su takve organizacije postojale u svim zemljama u našem okruženju", kaže u intervjuu za "Vreme" Slobodanka Nedović, direktorka CESID-a. "Smatrali smo da imamo dobro iskustvo iz protesta 96/97. koje bi trebalo da sledimo. Taj protest je pokazao da je građanima bilo strašno važno da se pravi rezultati, oni zbilja postignuti na izborima, oglase kao zvanični. Uočili smo da se veliki broj ljudi koji su inače politički podržavali vladajuću opciju, članovi ili simpatizeri SPS-a, tokom tih protesta takođe sumnjali i nisu se slagali s tim da se rezultati menjaju. Budući da nam se i tada, kao i sada, činilo da je veoma malo tema i akcija koje su mogle da okupe ljude sa potpuno različitim uverenjima u ovoj Srbiji koja je raspolućena kao jabuka, da između tih skupina ima vrlo malo komunikacije, a pogotovo saradnje povodom zajedničkih projekata, nama se učinilo da je potrebna upravo jedna ovakva organizacija, koja bi bila neki 'pas čuvar' u ime građana, koja bi se zalagala da pravila budu poštena i da onda ta pravila svi poštuju, pa neka pobedi onaj za koga glasa većina."

NEDOVIĆ: Bilo nas je petoro, i naš prvi cilj je bio da ovde uvedemo ideju domaćih posmatrača na izborima. Tog avgusta smo znali da imamo vrlo malo vremena do izbora (septembar '97) i da bez pomoći drugih organizacija koje imaju članstvo, aktiviste ili simpatizere nećemo mnogo uraditi. Zahvaljujući saradnji sa sindikatom "Nezavisnost", Studentskim protestom i organizacijom penzionera, uspeli smo da već za mesec dana okupimo oko 1500 ljudi koji su se prijavili da budu naši volonteri. Nažalost, nije ih bilo toliko na izbornim mestima jer se pokazalo da tadašnja izborna komisija, ako je to uopšte odlučivano na tom nivou, nije imala razumevanja za ono što je CESID radio, iako su tada veoma gorljivo i štedro, gotovo bez ograničenja, pozivali inostrane posmatrače.

Kako tumačite to što je vlast tada primala strane posmatrače izbora, a vas ne?

Ova vlast od početka ima nekakav dvojni standard, prosto nečuven i nesaglasan bilo kojoj pravnoj logici – da strani državljani imaju veća prava nego domaći državljani!?! Mi smo za vreme izbora '97. saznali da je jedna domaćica koja je bila udata za šofera u ambasadi SAD u Beogradu bila posmatrač na izborima! Tada je jedina potrebna kvalifikacija bila to da je neko strani državljanin, baš kao što je tada jedina diskvalifikacija bila to što je neko državljanin Jugoslavije.

Posle izbora '97. krenuli ste u akciju obuke posmatrača?

Period između septembarskih i decembarskih izbora bio je prilika da ljude bolje obučimo. Međutim, iako smo imali neproverenu informaciju da je tadašnji predsednik Republičke izborne komisije Balša Govedarica odobrio ljudima iz CESID-a da budu posmatrači, a mi smo potvrdu toga čekali do poslednjeg ternutka, to se ipak nije ostvarilo. Dobar broj naših ljudi je odustao od angažmana kada je saznao da neće imati formalnih ovlašćenja. Jer ovdašnja logika jeste da ako niste izričito dozvoljeni onda ste zabranjeni, a ako ste zabranjeni onda policija može da se poigrava sa vama. Međutim, ono što je nama dalo nadu bilo je to što smo ipak poslali naše ljude sa ovlašćenjem koje smo im dali mi u CESID-u i oko sedamdeset odsto biračkih odbora je to prihvatilo! Pustili su ih na izborna mesta smatrajući da je sasvim normalno da postoje i domaći posmatrači, i omogućili su im da obavljaju svoj posao. Nažalost, tokom dana je stiglo uputstvo Izborne komisije da se CESID-ovi posmatrači izbace napolje!

Da li je bilo nekih takozvanih nemilih scena?

Ne. Mi imamo jasno uputstvo koga se naši posmatrači pridržavaju, a to je – nema rasprave! Ako može – može, ako ne može – ne može, ako im se kaže da izađu oni izađu. Mi našim ljudima stalno govorimo da su posmatrači kao vazduh – tu su, ali ih niko ne vidi! Oni su tu da prate, da uoče, da zabeleže i da o tome izveste. Ako ih pitaju za savet, oni ga naravno mogu dati budući da su prošli intenzivnu obuku i znaju šta rade. Mi smo baš sad završili jedan projekat koji je podrazumevao obuku tri stotine instruktora koji bi trebalo da u parovima obučavaju posmatrače. Međutim, imali smo tako veliki odziv, iako to nigde nismo javno oglasili, da smo povećali broj i sada imamo četiri stotine trenera! Oni prolaze vrlo temeljan kurs, dobijaju informacije o izborima uopšte, o različitim izbornim sistemima, šta su prednosti jednog a šta drugog sistema, koji se sistem primenjuje kod nas – i ono najvažnije, što bi trebalo da prenesu drugima – kako bi trebalo da izgleda sama procedura glasanja. Dakle, tok izbornog postupka na dan glasanja, od otvaranja biračkog mesta, preko praćenja, do trenutka kada se sve završi, kada se prebroje glasovi i materijali zapakuju i pošalju nadležnoj izbornoj komisiji. Oni moraju da budu potpuno sigurni šta se na biračkom mestu sme, šta ne sme, šta je ispravno, a šta nije.

Ove godine imate snažnu kampanju za kontrolu izbora. Kako ste se odlučili da krenete u, reklo bi se, agresivnu kampanju, sa oglasima, bilbordima?

Iako je mnogo onih koji dolaze kod nas, treba nam još više ljudi! Ambiciozna brojka od devetnaest hiljada posmatrača ne može se postići onako kako smo dosad pokušavali da animiramo građane. Morala se izvesti aktivna kampanja koja je imala još jedan cilj – da osnaži prepoznatljivost CESID-a u javnosti, da na taj način izvršimo neki, makar mali pritisak na Saveznu izbornu komisiju, da se, kad podnesemo zahtev za akreditaciju, četiri petine građana ne upita šta je to CESID, već da znaju šta je ideja domaćih posmatrača i da ljudima to postane normalna stvar, da se začude zašto domaći posmatrači nisu registrovani, naravno ako se baš to desi.

Vaša iskustva kao posmatrača... Šta ste od nepravilnosti najčesće "hvatali"?

U prvom periodu mladih demokratija, postkomunističkih, radi se grubo, primitivno, trpanjem glasačkih listića u kutije ili upisivanjem "mrtvih duša" u biračke spiskove, i radi se najviše na samim biračkim mestima. Vremenom se u svim tim zemljama, pa i kod nas, prelazi na sofisticirane, suptilnije tehnike koje zahtevaju više inžinjeringa, strategije, razmišljanja unapred. Na primer, svaki put se pred izbore menjaju pravila. To bi bilo kao kad bi u vreme najveće saobraćajne gužve neko rekao da se prelazi na "englesku" varijantu, na vožnju levom stranom! Pravila se menjaju onako kako to onaj koji ih diktira veruje da mu odgovara. Primer za to je "krojenje" izbornih jedinica ili medijska neravnopravnost, jer mi radimo i monitoring medija, ali ono na šta u poslednje vreme najčešće ukazujem jesu – propisi. Preko njih se otvaraju razne mogućnosti.

Kako?

Evo vam samo jedan primer. Po novim propisima koji regulišu savezne izbore i koji bi trebalo da su usklađeni sa zakonom, u kome se vrlo dosledno pravi terminološka razlika između članova biračkih odbora i članova izbornih komisija i predstavnika podnosilaca izbornih lista ili takozvanog proširenog sastava, ovi prvopomenuti po slovu zakona imaju zamenike, ali to ne piše i za predstavnike podnosilaca lista. Dakle, ako se proceni u nekom trenutku da je to potrebno, može se slobodno reći podnosiocima lista da nemaju zakonski osnov po kome bi postojali i zamenici njihovih predstavnika na izbornom mestu. I sad zamislite tog nesrećnog člana proširenog sastava biračkog odbora, predstavnika podnosioca liste koji bi trebalo da dođe pre otvaranja biračkog mesta, da odsedi ceo tok glasanja i pri tom bude kadar svuda stići i sve videti, i da na kraju učestvuje u brojanju listića. Pa, recimo, u Novom Sadu će na izbornim mestima biti šest izbornih kutija. Zamislite samo tu proceduru brojanja glasova! Zamislite koliki je to posao! A predstavnik podnosilaca liste nema prava na zamenika. Pa taj čovek mora da bude pravo čudo od izdržljivosti pa da čitav dan bude koncentrisan, da prati šta se oko njega događa, a ne sme da izađe, što znači da mora imati i jako dobru bešiku. Pomenuto rešenje u zakonu može biti i previd ili propust, ali ne znam da li u to mogu da verujem jer je jednostavno takva mogućnost otvorena.

Šta je s izbeglicama i raseljenim licima? To je naročito aktuelno posle svega što se desilo na Kosovu...

Da. Jedna tragična stvar iskorišćena je kao mogućnost za "žongliranje brojevima". Činjenica je da je mnogo ljudi raseljenih sa Kosova, i niko ne može imati ništa protiv ideje da, ako su tim ljudima tamo oduzeta imanja, kuće, posao, niko ne može da im oduzme pravo i mogućnost da glasaju. Onda se u zakon uključe dva vrlo indikativna člana, 32-a i 77-a, koji pravi smisao dobijaju tek kad se međusobno povežu. Naime, prvi pomenuti član kaže da Savezna izborna komisija može, ako neki organ koji ima ulogu u sprovođenju izbora taj posao ne radi kako valja, to da poveri nekom drugom organu ili sama preuzme taj posao. A u drugom pomenutom članu stoji da birači koji "iz opravdanih razloga" ne mogu da glasaju na biračkom mestu gde su upisani u birački spisak mogu da glasaju u skladu sa članom 32-a. Lično sam bila veoma radoznala da vidim kako će se to operacionalizovati, kako misle to praktično da sprovedu. U uputstvima koja je izdala komisija stoji samo da pomenuta kategorija birača može da glasa "na mestu i pred biračkim odborom koji im je najdostupniji". Ja ne vidim način da se proveri da li je neki birač sa "opravdanim razlogom" šetajući gradom naišao na tridesetak biračkih mesta pa mu se svako učinilo "najdostupnijim", pa je u svako ušao i pomalo glasao.

Sudeći prema vašim ranijim iskustvima, očekujete li na ovim izborima više ili manje krađe?

Pogledajte samo jedan detalj: opoziciju su članstvo i simpatizeri prosto terali da se udruže, a s druge strane svesni su da udruživanjem imaju manju mogućnost kontrole, da će imati samo jednog predstavnika na izbornom mestu. Ili Savezna izborna komisija koju je ranije činilo pet članova, a sada ih je sedam. U prošireni sastav ulaze i predstavnici podnosilaca lista koji su ispunili postavljene uslove. Logično je da je savezna skupština u komisiju birala ljude od kojih u najmanju ruku očekuje lojalnost, a kad na to dodate predstavnike lista SPS/JUL i SRS, ostaje da opoziciji koja se udružila ostaje jedno mesto! Čak i za pesnike je "deset na jednoga" bilo mnogo, a računice ukazuju da je u pomenutom slučaju moguće da se desi i jedanaest na jednoga. Posle svih izmena prosto se čini da je umesto popravljanja propisa i smanjenja prostora neizvesnosti i povećanja kontrole učinjeno nešto sasvim suprotno. Imam stalnu zebnju. Podsetiću vas na referendum iz '98, kada se odlučivalo o tome hoćemo li strane posrednike povodom Kosova ili ne. Tada je glasao ko je hteo, gde je hteo, i tako pet dana. Tada apsolutno nije bilo moguće sprovesti nikakvu kontrolu. Sada su "opravdani razlozi" izvor mogućih manipulacija. Šta se pod tim podrazumeva, ko o tome odlučuje, na koji način? I kad taj "neko" i utvrdi "opravdanost", gde će ti ljudi glasati? Na "najdostupnijem" mestu? Kako će to mesto biti određivano? To su ozbiljni problemi za sve posmatrače, pa i za CESID.

Dušan Radulović

Srbija i Hrvatska

Kada smo mi počeli ovaj posao, jedino Srbija i Hrvatska nisu dozvoljavale domaćim posmatračima da kontrolišu izbore. Međutim, Hrvatska je na poslednjim izborima to dozvolila, tako da je Srbija u tom pogledu ostala apsolutno usamljena jer je i Crna Gora (ako govorimo o jedinstvenoj Jugoslaviji) dozvolila domaćim posmatračima da "učestvuju" na izborima.

Kontrolori

Bili smo veoma iznenađeni kada smo videli ko nam se sve javlja na obuku za kontrolore. Od klinaca koji još nisu punoletni do penzionera koji imaju preko sedamdeset godina. U Beogradu smo imali posmatrača koga smo zvali najstarijim članom CESID-a i koji je pamtio Prvi svetski rat! Nismo ga nikad pitali koje je godište, ali nam je on prepričavao događaje iz tog rata. Teško se kretao, ali je bio jedan od onih koji su do kraja ostali na biračkom mestu. Valjda su članovi tog biračkog odbora uvažavali njegove godine i entuzijazam.

prethodni sadržaj naredni