Srbija danas
Kraj ružne bajke
Glavna izborna parola je odbrana države i to je jedino što je Milošević uopšte i radio svih ovih godina. Nikad nije ustajao iz kreveta iz nekog drugog i manjeg razloga od odbrane države i naroda. I sad tvrdi da mu taj posao odlično ide i da namerava da nastavi
Šanse
za promene u Srbiji veće su od nade da se to može dogoditi. Šanse zapravo godinama
rastu, ili tačnije: raste opoziciono raspoloženje pošto ljudi sve teže shvataju
politiku koja od njih zahteva žrtve i odricanja da bi se na drugoj strani gubili ratovi i
državne teritorije. Ali, paradoksalno, ti nezadovoljni ljudi sve manje veruju da se išta
može promeniti, čak i sad kad su opozicione stranke uspele da se saberu i protiv
Miloševića istaknu dosad najozbiljnijeg kandidata.
Režim, naravno, na sve moguće načine razvija strategiju ubijanja nade, shvatajući da je to osnovna formula njegovog opstanka. Milošević, naime, može da pobedi jedino ako uspe da obeshrabri i zastraši dobar deo opozicionih birača, i tom uzvišenom cilju posvećena je policija koja već mesecima neumorno bije, privodi, saslušava, zaplenjuje, slika, uzima otiske, otvara dosijee, sve u nadi da će ljudi razumeti da protiv tolike sile njihovi bedni glasački listići ne pomažu.
Uostalom zar nije upravo neobjašnjivo nestao bivši predsednik Srbije Ivan Stambolić, čije je postojanje podsećalo ljude da Milošević nije oduvek, od početka vremena, bio tu gde je i koje bi nekoga moglo navesti na opasan zaključak da onaj ko nije oduvek možda nije ni zauvek. I zar nije simptomatično što za ovaj nestanak znaju samo konzumenti nezavisnih medija u Srbiji, jer ostali valjda već znaju da nikakvog Stambolića nikad nije ni bilo, jer ne može biti ničega ni pre ni posle Miloševića, jer u ovom slučaju nema takvih stvari kao pre i posle.
Ako se pokaže da o ovoj čudovišnoj stvari nešto ipak mora da se zvanično kaže, slutim da će se opet ići na teoriju o stranim agentima i teroristima koji su u stvari nameravali da otmu sadašnjeg predsednika, ali su imali staru sliku, pa je ispalo da su zakasnili trinaest godina. Uostalom, ovakvo objašnjenje ne bi bilo ništa manje ubedljivo od onog NATO-ovog u slučaju kineske ambasade. Naravno, ne tvrdim da znam šta se dogodilo, samo ovo nije prva misterija o kojoj ćuti inače hiperaktivna policija koja je dosad saznala sve o životu svakog sumnjivog studenta u Srbiji. A sezona izbora obećava da će biti još sličnih misterija, pošto se vlast za njih priprema kao za rat. Glavna izborna parola je odbrana države i, ako se neko seća, to je jedino što je Milošević uopšte i radio svih ovih godina. Nikad nije ustajao iz kreveta iz nekog drugog i manjeg razloga od odbrane države i naroda. I sad tvrdi da mu taj posao odlično ide i da namerava da nastavi.
Pa, što se toga tiče, ne verujem da bilo kome u Srbiji još nešto treba objašnjavati. Opozicija bi samo trebalo da pita narod oseća li se odbranjeno i zaštićeno ili mu treba još. Ima li, posle NATO-a, još neko s kim Srbija nije ratovala i od koga bi se odbranila, ili mora sama sa sobom?
Osim što opozicionom narodu šalje poruke da čuva glavu i batali glasanje, Milošević mora da smišlja i razne bajke da obodri svoje ljude i ubedi ih da se još malo strpe pošto uskoro dolaze Rusi ili Kinezi, ili i jedni i drugi, a u Americi dolaze izbori na kojima pobedjuje Buš, provereni srpski prijatelj. Što se tiče ovog poslednjeg, mogu da posvedočim da bi u odnosu na današnju Srbiju jedinu razliku predstavljala pobeda izvesnog Pata Bjukenena, ali njegove šanse ovde su otprilike kolike i Vojislava Mihailovića u Srbiji.
Ali,
uprkos svemu, čini mi se da za Miloševića više nema načina da pobedi, niti ima nekog
dobrog, pa ni lošeg izlaza. Nema nikakvog. U njegovu pobedu u prvom krugu niko ne bi
poverovao, u drugom još manje.
To znači da će, ako pokrade izbore, morati tu kradju da brani golom silom, bez ikakvog pokrića, bez opravdanja, kao "bezrazložan čin", što je u politici neodrživo. To dalje znači da na izbore treba izaći i ako ste sigurni da će biti kradje, baš zato da bi kradja mogla da se dokaže, jer posle više ništa neće biti isto.
Opozicija sad izgleda bolje nego ikad, i u Vojislavu Koštunici ima idealnog kandidata. Ne velim da bi on bio baš idealan šef države, ali do te uloge još nije dospeo, a sad je važno jedino to što je Koštunica savršeno imun na sve moguće režimske optužbe. Ništa korupcija, ništa skandali, ništa nacionalna izdaja, ništa zapadni sluga... Čovek je prosto bio strpljiv i dočekao svoj trenutak, mada ovde ima i tudjih zasluga i srećnih okolnosti.
Koštunica bi možda još dugo čekao da u opozicionim strankama nije došlo do suštinske promene kojoj je, čini mi se, najviše doprineo Zoran Djindjić. On je, naime, prvi od tih lidera pristao da ne bude sam sebi najvažniji i da stane iza nekog drugog, a mogao je da dokazuje kako je njegova stranka veća od DSS. Time je obavezao i sve ostale manje stranke da nesebično slede njegov primer, a s druge strane potpuno izludeo Vuka Draškovića i razotkrio sve njegovo destruktivno samoljublje koje je toliko dugo paralisalo opoziciju.
Da, Djindjić zna da on lično ne bi imao dobre izglede na izborima, ali to dosad nikoga u Srbiji nije sprečavalo da se za nešto kandiduje i time makar nekom drugom nešto pokvari. Zna i Vuk Drašković da njegov kandidat nema šansi, pa ga je svejedno istakao čak i po cenu da zbuni i diskredituje sopstvenu stranku. Ovo je sve dosad bio osnovni model političkog ponašanja u Srbiji, i sad će prvi put to biti kažnjeno. Ne znam šta će dalje da radi, ali Vuk Drašković odlazi sa velike scene na kojoj je, ne uvek bezuspešno, ali neprijatno dugo glumio državnika, proroka, mudraca, sveca, pisca, vidovnjaka i mučenika.
Mada sâm Koštunica nije delovao kao čovek dovoljno otvoren i spreman da oko sebe okuplja raznovrsne ljude, oko njega je stvorena neobično široka koalicija, i u tome ima nečeg zdravog, razumnog i trezvenog, čega godinama nije bilo. To bi morao biti znak da Srbija dolazi k sebi, a sve ostalo desiće se po nekoj logici stvari. Milošević je mogao da vlada samo izbezumljenom Srbijom, a i Drašković je samo u takvoj Srbiji mogao da predvodi opoziciju. Sad mi se čini da ih Srbija prvi put odbacuje kao suvišne.
