Drama Ivana Stambolića
Otmica u šumi
Red krvi, red otmica najpouzdaniji je način da se izazove nesigurnost građana, samim tim i politička nestabilnost koja ovde – očigledno – predstavlja poželjan politički ambijent
Samo je jedna činjenica
nesporna u vezi s nestankom Ivana Stambolića: bivši predsednik Predsedništva Srbije
nije viđen od 25. avgusta prepodne, niti se zna bilo šta o njegovoj sudbini. Sve ostalo
je u domenu nagađanja. Politička klima u Srbiji je, međutim, takva da najveći deo
javnosti – izuzimajući one koji su ubeđeni da iza nestanka stoje Amerikanci –
čvrsto veruje da je Stambolića otela domaća tajna policija.
Vrlo malo ljudi uzima u obzir mogućnost da je nešto drugo osim otmice u pitanju, i jedino o čemu se raspravlja je – zašto baš njega? Na pitanje zašto baš sad relativno je lako dati odgovor: bliže se izbori za koje vlast insistira da nisu "obični", već izbori na kojima se odlučuje da li će se nastaviti stazama slobode i nezavisnosti ili će se, je li, pasti pod ropstvo NATO-a.
OČEVIDAC: Za početak, šta je poznato? Prema izjavi jedinog očevica za koga se zna – čuvara ispred restorana "Golf" u Košutnjaku – Stambolić je u uobičajeno vreme trčao trim stazom i seo na obližnju klupu da se odmori. Pojavio se jedan beli kombi, i Stambolića posle više nije bilo na klupi – ali čuvar, prema izjavi koju mediji citiraju, nije video ništa što bi direktno povezalo te dve činjenice. Ime čuvara nije objavljeno.
Jedan Stambolićev blizak lični i politički prijatelj je u razgovoru za "Vreme" odmah posumnjao u tu priču. Kad je Stambolić izašao iz stana nikog drugog nije bilo kod kuće, tako da samo čuvar tvrdi da je uopšte bio na trčanju. Drugo, "Golf" je na 150 metara od Stambolićeve kuće. Zašto bi čovek koji decenijama održava dobru fizičku kondiciju tako brzo seo da se odmara?
Ima, međutim, i onih koji ne vide zašto bi neko izmislio svedoka i njegovu priču.
Stambolićeve komšije ispričale su medijima da su nedeljama pre njegovog nestanka pred zgradom viđali beli mercedes kombi sa nekim nepoznatim ljudima; da su dve-tri prilično bahate individue, za koje su slutili da su neka policija, obilazile zgradu od tavana do podruma – ali niko nije pretpostavio da su tu zbog nekog od stanara njihove zgrade, nego zbog stanovnika obližnjeg diplomatskog naselja. Stambolićevi prijatelji, međutim, kažu da njega nije ni na koji način otvoreno maltretirala nikakva policija, da mu nisu pretili, niti bilo šta slično.
DINASTIJA: Ko je Ivan Stambolić? Rodom iz "dinastije Stambolić" iz ivanjičkog kraja, Ivan (1936) nije bio viđen za političara. Sestrić jednog od najuticajnijih srpskih funkcionera posle Drugog svetskog rata Petra Stambolića, upisao se u srednju industrijsku školu u Rakovici – jer su trojici njegove braće bile namenjene intelektualne karijere, a njemu plavo radničko odelo. Ivan je počeo kao kvalifikovani metalostrugar u Industriji motora Rakovica, pa je onda radio u Čačku, ali je na svoju ruku završio i Pravni fakultet. Tad počinje i njegov uspon uz političke lestvice. Radio je u čuvenom beogradskom rasadniku političkog kadra "Tehnogasu" (odakle je potekao i Slobodan Milošević). Postao je predsednik Privredne komore Beograda (mesto na koje je kasnije došao Dragiša Pavlović, čovek koji je bio povod za razlaz Miloševića i Stambolića). Usledile su mnoge druge funkcije, pa onda uticajno mesto predsednika Gradskog komiteta beogradskih komunista, koje je predstavljalo odskočnu dasku za položaj šefa komunista u Srbiji. Tu je sam izabrao sebi naslednika – Slobodana Miloševića, ne obazirući se na protivljenje iskusnog srpskog političara Draže Markovića, koji je u Miloševiću odmah prepoznao previše strasnog vlastoljupca. Stambolić je postao predsednik Predsedništva Srbije i vrlo brzo je usledio njegov razlaz sa Miloševićem. Zvaničan razlog bilo je Kosovo: Stambolić je nastojao da obezbedi saglasnost ostalih tadašnjih jugoslovenskih republika za ustavnu rekompoziciju Srbije gde bi pokrajinama bila smanjena (velika) ovlašćenja, dok se Milošević opredelio za "olako obećanu brzinu" u rešavanju kosovskih problema. Dogodila se, u jesen 1987, Osma sednica CK SK Srbije, Milošević je pobedio, Stambolić izgubio – a ostalo je legenda. Oni koji vole zloslutne koincidencije ovih dana pominju datum te istorijske Osme sednice: 24. septembar, dakle na dan održavanja ovogodišnjih izbora.
ĆUTANJE: U bilo kojoj normalnoj zemlji, nestanak bivšeg predsednika bio bi novinska vest. U podeljenoj Srbiji, to je vest samo za nerežimske novine. Režimska glasila – pre svega RTS i "Politika" – do srede, kada ovaj tekst odlazi u štampu, ni slova nisu objavili. To je čak i za njihove standarde neobično. Kad je usred NATO bombardovanja ubijen vlasnik "Dnevnog telegrafa" i "Evropljanina" Slavko Ćuruvija, objavljena je makar štura agencijska vest.
Pretpostavka je da državni mediji čekaju saopštenje Ministarstva unutrašnjih poslova, pa će vest o nestanku "spakovati" u saopštenje. Tog saopštenja, međutim, nema iako je policija – sutradan pošto ju je porodica obavestila o Stambolićevom nestanku – u velikom broju i sa psima pretraživala Košutnjak. (Još u petak, pre nego što je policija i pomislila da se pojavi, Stambolićevi prijatelji su izašli da ga traže. Jedan sagovornik "Vremena" kaže da su i neke stranke poslale svoje ljude u pomoć – SPO je navodno na raspolaganje stavio petoricu svojih ljudi.) Nikola Barović, Stambolićev advokat, tvrdi da je zvanično ćutanje o nestanku bivšeg predsednika politička poruka: hapšenje Stambolića je politička odluka.
MOTIV: Sudeći po svedočenjima Stambolićevih prijatelja koji su bili upoznati sa njegovim poslovima i finansijskom situacijom, otmica zbog para je u njegovom slučaju isključena. Kad je pre tri godine Stambolić najuren i sa mesta direktora Jugoslovenske banke za međunarodnu ekonomsku saradnju (JUBMES), počeo je da se bavi posredništvom, ali u malom obimu i za skromne pare. "Ma znate, on je to radio onako komunjarski", bila je formulacija jednog njegovog bliskog prijatelja u razgovoru za "Vreme".
Naime, Stambolić je
izuzetno lepo priman u Skoplju (vrata bivšeg predsednika Kire Gligorova su mu, kažu,
uvek bila otvorena), u Sarajevu (kod Alije Izetbegovića), u Tuzli, u Banjaluci (bio je
rado viđen gost kod Milorada Dodika), u Bugarskoj – gde je imao prohodnost do visokih
vladinih zvaničnika, pa i u Sloveniji i Hrvatskoj. Zadnjih godina bi poveo u te države
nekoga ko je hteo da pokrene posao, upoznao bi ga s ljudima, preporučio – i to je bilo
sve. Onima kojima bi obezbedio tu vrstu dragocenih kontakata rekao bi – ako misle da im
je to nešto koristilo, nek nešto plate, a ako ne, nikom ništa. Oni koji su u toku s
njegovim poslovima kunu se da nikome nije bio dužan ni pet banki, niti je iko njemu bio
dužan. To je osnovni razlog što ljudi bliski Stamboliću, kao i njegov advokat Nikola
Barović, isključuju bilo koji motiv za njegovu otmicu – ako je o otmici reč – osim
političkog.
ANGAŽMAN: Pa, šta bi bio politički razlog za sklanjanje bivšeg predsednika Srbije? Stambolić se od kad je smenjen retko oglašavao u javnosti. Davao je tek poneku izjavu ili intervju, ali je 1995. godine napisao knjigu o čuvenoj Osmoj sednici CK SKS "Put u bespuće".
Stambolić je, međutim, nešto pojačao svoj javni angažman poslednjih meseci. Prošle jeseni bio je gost TV Crne Gore, nedavno je govorio na tribinama i u emisijama lokalnih televizija u Užicu, Čačku, Novom Pazaru. Svako njegovo pojavljivanje imalo je izvesnu političku težinu – Stambolić je ipak ostao politička ličnost sa određenom harizmom i autoritetom. Najindikativnije od svega mogle bi biti tvrdnje da su mu prilikom tih gostovanja i mnogi socijalisti davali za pravo, da su bili vrlo voljni s njim da se sretnu i razgovaraju – naročito ako su to mogli da učine privatno. Ipak, kako neko reče – u politici ne postoje privatni susreti.
Bilo je i priča o njegovoj eventualnoj kandidaturi za predsednika Srbije. Naime, dok je opozicija očajnički tražila kandidata, Miodrag Isakov i Boško Kovačević iz Vojvodine javno su predložili Stamboliću da se kandiduje. On je odgovorio da bi to učinio samo ako bi ga podržali svi: DOS, SPO i Milo Djukanović. U razgovoru s prijateljima je dodao da, i kad bi prihvatio, "ne bi bio predsednički kandidat duže od četiri dana", što njegovi sagovornici sad tumače kao neku vrstu predskazanja.
Navodno je govorio da Vojislav Koštunica ima dobre šanse da pobedi, ali je takvu procenu završavao rečima "ali šta vredi kad ovaj to neće da pusti". Kad bi ga neko upozorio da pazi šta priča jer je ova ili ona prostorija navodno ozvučena, odgovarao bi – pa ja sam to već rekao i na televiziji.
Dva dana pre nestanka se prvi put posle 12 godina pojavio na fudbalskoj utakmici (Crvena Zvezda-Dinamo iz Kijeva). Dok je bio na vlasti često je viđan na utakmicama, a i drugde – u sauni na Banjici, u Košutnjaku, u beogradskim kafanama. Ove godine je planirao da ode na Dragačevski sabor u Guču 26. i 27. avgusta.
Međutim, nema indicija da se Stambolić nadao nekakvom velikom povratku u politiku, a još manje da je bio aktivan u nekom pokušaju da ubrza pad Miloševićevog režima. Njegov prijatelj Špiro Galović, nekadašnji visoki funkcioner, rekao je agenciji Beta da je Stambolić "realno procenjivao svoje mogućnosti". Međutim, Galović procenjuje da je u pitanju sklanjanje sa pozornice čoveka za koga se pretpostavlja da bi mogao biti akter i protivnik u nailazećim događajima; neko se prosto plaši prisustva takvih ljudi na političkoj pozornici.
Opozicione stranke su se listom oglasile povodom Stambolićevog nestanka, tražeći od državnih organa da tim povodom nešto saopšte. Predsednički kandidat Vojislav Koštunica ocenio je da je ovo "još jedan u nizu dokaza o neregularnim uslovima života" u Srbiji koji, uz privođenja pripadnika Otpora i opozicionih stranaka, predstavlja "deo krajnje zabrinjavajućeg procesa".
Najčešća ocena je da je Stambolićev nestanak deo politike zastrašivanja. Dušan Bataković, predsednik Veća za demokratske promene, to je ovako objasnio: "Ako može netragom, na tipičan udbaški način da nestane jedan bivši predsednik Srbije i pri tom stari Miloševićev politički rival, onda je to signal više da ista sudbina može snaći sve one koji danas prihvataju da budu politički rivali ovom režimu."
I stvarno: red krvi, red otmica najpouzdaniji je način da se izazove nesigurnost građana, samim tim i politička nestabilnost koja ovde – očigledno – predstavlja poželjan politički ambijent.
Roksanda Ninčić
Nestali
Nestanci ljudi, pa i uz pomoć policije, nisu nepoznata pojava na ovom tlu. U prvoj polovini devedesetih godina u centru Beograda je (na uglu ulica Srpskih vladara i Svetozara Markovića) otet Veljko Džakula, bivši potpredsednik Vlade Republike Srpske Krajine. Desetak dana se ništa o njemu nije znalo, da bi posle bilo obznanjeno da je u zatvoru u Krajini. Nikad protiv njega nije podignuta nikakva optužnica, u pritvoru je proveo desetak nedelja, pa je onda pušten. Milan Martić, bivši predsednik RSK-a, prostodušno je u jednom intervjuu priznao da su zamolili kolege iz srpske državne bezbednosti da im, eto, malo pomognu sa Džakulom.
Spiro Kostić, nekadašnji ministar zdravlja u RSK-u, nestao je na desetak dana krajem avgusta 1991. godine, ali je i on "vraćen" živ i zdrav.
Spoljnopolitički urednik "Vremena" Dušan Reljić otet je pred svojom kućom 1993. godine i 38 sati na nepoznatoj lokaciji ispitivan o svojim razgovorima sa strancima. I policija i vojna kontraobaveštajna služba tvrdile su da ništa ne znaju o tom događaju.
Prošle jeseni – otprilike u vreme atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali – na pet dana je nestao Vladimir Nikolić, nekadašnji pripadnik SDB-a Srbije. Napustivši tu službu, on se zaposlio kao šef marketinga u Direkciji za građevinsko zemljište – jednoj od važnih firmi pod kontrolom beogradskih vlasti, odnosno Srpskog pokreta obnove. I za njega se ispostavilo da je to vreme proveo u zatvoru. Nikolić je, naime, jedno jutro odveo decu u školu i kad je krenuo nazad prema kolima uhapšen je i kasnije optužen za odavanje službene tajne. Još je u zatvoru.
Bilo je i drugačijih otmica: dvojica ljudi optuženih za ratne zločine – Stevan Todorović zvani Monstrum i Dragan Nikolić Jenki oteti su na teritoriji Srbije (prvi se nalazio na Zlatiboru, drugi u Smederevu), predati SFOR-u u Bosni, da bi onda bili prebačeni u Hag da čekaju suđenje. Iako je Monstrum otet u septembru 1998, a Jenki u aprilu ove godine, navodni kidnaperi i jednog i drugog pronađeni su i uhapšeni ovog leta. U Smederevu je 14. avgusta desetoro ljudi optuženo za terorizam zbog Jenkijeve otmice (navodno su za taj posao dobili 50.000 maraka); u Užicu je 22. avgusta takođe podignuta optužnica zbog terorizma protiv "grupe osoba" koji su u dogovoru s međunarodnim snagama u Bosni planirali i obavili otmicu Todorovića (za istu sumu).
Poseban slučaj je otmica Tekija Bokšija, advokata albanske nacionalnosti. Bokši je pre nekoliko meseci zaustavljen na putu od Sremske Mitrovice ka Beogradu, malo posle naplatne rampe. Lica koja su mu se predstavila kao policajci zamolila su ga da pođe s njima – na zaprepašćenje kolega koji su s Bokšijem bili u kolima. Sutradan se njegovoj porodici javio neko ko se predstavio kao otmičar i tražio pare. Prvo su tražili neku sasvim nerazumnu svotu, ali su bili spremni na nagodbu. Kad su neke pare promenile ruke, Bokši je pušten.
Tri dana posle Stambolićevog nestanka, mediji su objavili da je nestao Gradimir Velojić iz Niša, vlasnik benzinske pumpe i preduzeća "Žika-transkomerc". Njegov pasat pronađen je na putu Knjaževac-Svrljig. U bravi su se nalazili ključevi, na sedištu mobilni telefon. Poznat je kao jedan od najvećih privatnih uvoznika nafte i često je putovao u inostranstvo. U utorak 29. avgusta je objavljeno da se Velojić javio supruzi, rekavši kratko da je "uspeo da pobegne iz nekog kombija".
Pseća nemoć
Da li smo u velikoj meri u situaciji patološke naučene bespomoćnosti, ubeđeni da vlast može da radi s nama šta god hoće
Nažalost,
nestanak Ivana Stambolića samo je deo jedne crne serije progona političkih
neistomišljenika, s tim što je po jednoj stvari i gori, pošto smo doživeli da neko
jednostavno nestane, ispari, kao svojevremeno u Argentini, ili Čileu.
To i iznenađuje u celom slučaju, iako je svima nama odavno podignut nivo reakcije na šok. Uz to, iznenađuje i mlaka reakcija javnosti, pre svega političkih subjekata, koji bi po definiciji morali da reaguju mnogo oštrije, baš zbog mogućnosti da nestanak Ivana Stambolića otvori novo poglavlje u dugoj istoriji ovdašnje represije.
Pogotovo što je reč o bivšem predsedniku Srbije, što je funkcija koja u većini zemalja podrazumeva zaštitu za onoga koji je obavlja i po isteku njegovog mandata, iz prostog razloga što on, na neki način, i dalje reprezentuje državu.
I kada neko takav može da nestane, šta onda mi, obični ljudi možemo da očekujemo?
Reakcija je neophodna i zbog fenomena "naučene bespomoćnosti", koja je ovde postala preovlađujući oblik ponašanja. Fenomen je poznat u psihologiji, a eksperimenti koji ga dokazuju obavljaju se na životinjama.
Psu u kavezu pušta se, recimo, elektrošok, s tim što taj strujni udar najavljuje paljenje crvenog svetla u kavezu. Pas se najpre buni kada se upali crveno svetlo, laje, cvili, da bi vremenom, uočivši sopstvenu bespomoćnost, prestao da se brani i sasvim mirno doživljavao nanošenje bola. Fenomen je ipak u nečem drugom, kada se posle izvesnog vremena psu otvore vrata od kaveza i pruži mu se mogućnost da pobegne, on to ne uradi, već i dalje, sasvim mirno, trpi elektro šokove.
Bojim se da smo i mi u velikoj meri u situaciji patološke naučene bespomoćnosti, ubeđeni da vlast može da radi s nama šta god hoće. Zato je vrlo bitan svaki javni bunt, a jak razlog da se ljudi pobune može biti i sasvim sebičan. Niko, naime, ne zna ko je sledeći na redu.
Žarko Trebješanin
(Autor je profesor Univerziteta u Beogradu,
a tekst je preuzet iz Analitičkog servisa beogradskog Medija Centra)
Gde je Ivan Stambolić
Prošlo je pet dana od nestanka Ivana Stambolića, nekadašnjeg prvog čoveka Srbije. Srpska vlast – njena policija i istražni organi, kao i njeni mediji tim povodom ne daju nikakve informacije. Za zvanični Beograd nestanak, odnosno otmica jednog građanina kao da ne znači mnogo. U senci nastupajućih izbora očigledno postoje teme koje nisu poželjne, odnosno dozvoljene.
Ovom prilikom želimo da javno, preko medija koji ne prikrivaju užasnu činjenicu da neko može biti otet a da se to krije od naše javnosti, postavimo nekoliko pitanja srpskim zvaničnicima:
1. Zašto do danas nije izdato zvanično saopštenje srpske policije zbog otmice Ivana Stambolića?
2. Zašto mediji pod kontrolom države neće da obaveste našu javnost o tome šta se desilo?
3. Zašto se istraga ne odvija onako kako se to radi u svim civilizovanim i modernim državama – javno i sa pozivom građanima da svojim informacijama pomognu u oslobađanju Ivana Stambolića?
4. Zašto se prikriva pojava nepoznatih batinaša koji sasvim slobodno deluju po celoj Srbiji – otimaju, tuku i zastrašuju građane?
5. Zašto stranke vladajuće koalicije u Srbiji ne pominju ovu otmicu kao otvoreno terorističko delo, a u isto vreme, iz dana u dan, proganjaju kao teroriste mlade ljude i decu koji su politički angažovani u kritici srpskog režima?
6. Koga bi trebalo zaplašiti ovakvim odnosom prema otmici Ivana Stambolića?
Želimo na kraju da naglasimo da će odgovorni i izvršioci ove otmice sigurno biti kad-tad otkriveni. Njihova drskost i surovost biće kažnjeni jer Srbija nije ni Gvatemala, ni Salvador, ni Čile.
Svoj deo odgovornosti snosiće sigurno i oni koji svojim nečinjenjem i tolerisanjem nasilja i bezakonja to omogućavaju.
Zabrinuti građani
