Artisti i modeli
Ilija Čvorović
Sanjam ja kako sam sreo Slobu, pa on kaže: Je li, šta misliš, da odlikujem i tog Iliju Čvorovića, zaslužio je? Ma, šta ti pada na pamet - kažem ja - hoćeš li da ubiješ čoveka!
Na jednoj skorašnjoj Coraxovoj karikaturi, koja za temu ima predstojeće septembarske izbore, vidi se red odlikovanih anonimnih silueta (mrtvih duša) kako strpljivo čekaju pred glasačkom kutijom (i Slobom). U tom je redu, međutim, jedna ličnost stvarna, lako prepoznatljiva: Ilija Čvorović.
Već
sam način na koji je napisana prethodna rečenica ukazuje na suštinu fenomena. Valjalo
je, jezičkog smisla radi, reći da će se u redu onih koji će svoj glas dati (opet)
Miloševiću posve simbolično naći i centralni lik iz Kovačevićeve komedije Balkanski
špijun. To više niko neće napisati. No, ako je već tako, otkuda to da ličnost iz
jedne drame postane stvarna, lako prepoznatljiva osoba, neko ko zbilja postoji u ovoj
zemlji prepunoj senki i fantoma? Ilija Čvorović je, naime, ono što učeni zovu
paradigmom, on je tip novog dinarskog čoveka koji čeka svog Dvornikovića. Svog
doktora Frankenštajna je davno dočekao. U odnosu na njega, koji je tobož izmišljen, mi
delujemo kao ordinarne izmišljotine nečije mašte. Istini na volju, bivalo je već toga
u literaturi i umetnosti: Iliji se događa nešto slično onom što se dogodilo dobrom
vojniku Švejku. Ali se to neće slično završiti.
Dušan Kovačević je, po prirodi svog dara, pisac sklon svakovrsnom preterivanju: neki od junaka njegovih drama žive daleko preko sto godina (Maratonci), drugi su i živi i mrtvi u isti mah (Sabirni centar). Balkanski špijun, uz Profesionalca, pripada onim Kovačevićevim delima koja su, uslovno rečeno, realističnija od drugih. Možda zato što se obe te komedije bave policajcima: jednom je to Luka Laban, penzionisani profesionalac, drugi put naš Ilija za koga, kao amatera, kao sveštenika službe, penzije nema niti će je ikada biti. Ali, kod Kovačevića obično ispada tako da se njegovi prizemljeni komadi ispovrte u čistu fantastiku i, kao takvi, postanu prave slike (ovdašnjeg) života.
Jedna anegdota vezana za Balkanskog špijuna to ubedljivo potvrđuje. Mada u osnovi (ipak) izmišljena, pomalo apsurdna, sasvim pomerena, fabula Balkanskog špijuna terala je Kovačevića na oprez, te je utrošio dosta vremena smišljajući ime glavnom liku kako bi se izbegla svaka eventualna sličnost sa stvarnim, živim ili mrtvim, osobama. Znamo kakva je bila njegova konačna odluka. Kako sam priča, bio je vrlo zadovoljan tim rešenjem: o postojanju nekakvog Ilije Čvorovića na ovim prostorima nije bilo pouzdanih (nije bilo zapravo nikakvih) podataka. Kad, međutim, nekoliko godina kasnije, stiže čovek u Beograd, hoće da ubije pisca jer ga je, posluživši se njegovim životopisom, izvrgao ruglu i izložio nevoljama: zove se Ilija Čvorović, ima brata Đuru, obojica kao dvomotorci tucali kamen na Golom. Neko bi rekao - ništa fantastičnije od života. Zato je život nesnosan.
Ovo nas upućuje na samu strukturu Kovačevićevog komada. Balkanski špijun svakako nije njegovo najbolje ostvarenje. To je, da se ne lažemo, prilično klimav komad. Ispostavilo se da će mu baš to doneti slavu. Pred njegovo premijerno izvođenje u JDP-u, gde ga je na scenu postavio Dušan Jovanović, tvrdio sam u jednom kafanskom razgovoru sa piscem i rediteljem da je reč o nezavršenom komadu, skici ili, u najboljem slučaju, jednočinki nasilno proširenoj na štetu razvoja radnje i karaktera. Jovanović je pak mislio da je upravo to, ta nedorečenost, prava blagodet za reditelja jer mu komad, budući u osnovi zbilja tek jedna skica, dakle otvoren, nudi brojne mogućnosti prilaza.
Pošto je i sam dramski pisac od formata, Dušan je svoju tezu dokazao dopisivanjem lika policijskog inspektora. Valjda su i drugi (reditelji) ponešto dopisali. Kovačević je (režirajući film po svom komadu) sve to izbacio. Je li to bila sujeta, da li je želeo da dokaže kako je Balkanski špijun sasvim dobro skrojen komad kome se nema šta dodati. Ne. On je, mislim, shvatao kako će to otvaranje završiti. Jer, da se vratimo toj priči, ispalo je da sam, u onom kafanskom razgovoru, i ja na neki čudan način (koga bih se rado odrekao) ispao u pravu: jedan nedovršeni komad, o kakvom reditelji sanjaju (da bi po njemu slobodno vršljali), bivao je, što su godine više prolazile, sve brže dopisivan od života, u njega se stalno gurala stvarnost, te je s ovu stranu pozorišne rampe prvobitna jednočinka, ona skica, izrasla u pravu dramsku sagu kojoj se, pride, još ne vidi kraj. Iliji Čvoroviću je postalo tesno. I on je izašao.
Ko je, zapravo, Ilija Čvorović? Na početku komada on je bio čovek koji je jednom pao pod točkove jureće kočije revolucije. Ili pod njen oklopni voz, sasvim svejedno. Njegov poraz je tada bio potpun. Ali, mada odbačen, on nije time postao otpadnik. On ostaje vernik. Ništa ga u toj veri ne može pokolebati - ni zatvor, ni podsmeh okoline, ni raspad porodice. Što više pada, tim je njegova vera jača. Sve što mu se dogodilo jeste greška. Svet je zabluda, život je opsena. Stvari će jednom biti dovedene u red. Samo treba biti strpljiv i raditi kao ona čiji se ujka zvao Vanja.
Ali, misli Ilija, to što je sve u neredu ne može biti slučajno, tek tako. Kod Ilije Čvorovića ne dolazi do mešanja stvarnosti i fikcije jer je stvarnost fikcija koju su, u cilju zbunjivanja naprednog čovečanstva, stvorili neprijatelji svih boja. Ono jedino stvarno jeste fikcija u kojoj sam obitava. Drugačije rečeno - on živi u paralelnoj stvarnosti koja je samo naizgled fiktivna. Odatle ima jasan pogled na sve konce svetske zavere, on odlično vidi kako nastaje prevara. Zato će on sam samcijat povesti borbu protiv velikog zla koje se lažno predstavlja kao realan svet. Ništa mu u tom vojevanju neće biti teško, nemoguće, ništa ga ne može pokolebati, još manje poniziti. Ilija je prevazišao istorijski okvir u koji je želeo da ga smesti Dušan Kovačević. Jer, nije Goli otok stvorio Čvorovića, on se tamo ugurao, sam se pozvao. Bila je to samo prva u nizu potvrda da će živeti večno, uvek na straži, na braniku, na krovu, na zemlji, ispod zemlje, kao vazduh. Tako se našao i na onoj Coraxovoj karikaturi. Ma šta Corax, sam se nacrtao! Jedini je u tom redu stvaran među mrtvim dušama - i jedini bez ordena.
I tako, sanjam ja kako sam sreo Slobu, pa on kaže: Je li, šta misliš, da odlikujem i tog Iliju Čvorovića, zaslužio je? Ma, šta ti pada na pamet - kažem ja - hoćeš li da ubiješ čoveka!
Bogdan Tirnanić
