Srpsko-crnogorsko izborno nadigravanje
Čaša meda puna žuči
Dežurni katastrofičari i u Beogradu i Podgorici uveliko već razrađuju različite horor varijante za 25. septembar kada, uzgred, i NATO trupe počinju da se zabavljaju manevrima po hrvatskoj obali
Pola u šali, pola
ozbiljno, u nagađanjima šta bi sve moglo da se dogodi posle izbora 24. septembra, često
se pominje i "teorija" koja računa na "neuništivost" aktuelnog
predsednika savezne države i njegovu sklonost da za sebe uvek pronađe rezervnu varijantu
– Milošević će, ako nema druge, možda i da pusti da ga Koštunica pobedi, ali će
odmah zatim da pusti i Crnu Goru da ode, tako da će ponovo biti predsednik nečega, ko
zna čega, ali sasvim sigurno neki predsednik. Pa makar graničari jednoga dana stajali i
u dvorištu Belog dvora.
Bez obzira na ovu gorkošaljivu "teoriju o snalažljivosti" predsednika SRJ, stvari sa Crnom Gorom i nagađanjima šta bi sve moglo da se desi posle 24. septembra postaju izgleda sve ozbiljnije. Dežurni katastrofičari i u Beogradu i Podgorici uveliko već razrađuju različite horor varijante za 25. septembar kada, uzgred, i NATO trupe počinju da se zabavljaju manevrima po hrvatskoj obali. U tim horor pričama kombinuje se i razrađuje gotovo sve: pobeda opozicije iza koje sledi nepriznavanje izbornih rezultata, mlaki ili žestoki opozicioni protesti, uvođenje vanrednog stanja, dobitak jednih a gubitak drugih izbora, pata karte, zatim i varijanate u slučaju ubedljive pobede Miloševića, politički zemljotres u Crnoj Gori, ponašanje Zapada... Ima i onih koji u svojoj dalekovidosti vide i predsednika Crne Gore Mila Đukanovića kako na vest o Miloševićevoj eventualnoj pobedi otvara šampanjac i s olakšanjem kaže – odosmo mi i bez referenduma. S tim što posle pucanja šampanjca u istoj priči sledi i nešto drugačija vrsta pucnjave.
DEŽURNE BABAROGE: Ostave li se po strani dežurne babaroge, koje ovoga puta u mnogo čemu mogu i imati pravo, ostaje ipak nepobitna činjenica da zvanični početak predizborne kampanje u Srbiji i, isto tako zvanični početak kampanje za bojkot ovih izbora u Crnoj Gori, bitno snižavaju stepen "razumevanja" koji su do sada crnogorska vlast i veći deo srpske opozicije imali jedni za druge. Razilaženja, otvorena sporenja, polemike, optužbe, sumnjičenja i međusobno podsećanje na obostranu političku prošlost i manje-više obostranu podršku Miloševićevim pređašnjim ratnim projektima – postali su sastavni deo ove predizborne ili bojkotaške kampanje, o čemu se izjašnjavaju ne samo direktno zainteresovani politički akteri već i mnogi nezavisni intelektualci.
Taj tinjajući sukob interesa (iako obe strane i dalje tvrde kako im je jedini politički interes uklanjanje Miloševićevog režima i ozbiljan početak demokratskih reformi) razbuktao se posebno nakon prošlonedeljnog intervjua Mila Đukanovića u podgoričkim "Vijestima", u kome je priču o navodnoj podršci njegovog DPS-a nekim listama srpske opozicije nazvao "najobičnijim špekulacijama". Pozivajući na bojkot izbora, predsednik Crne Gore je istovremeno poručio: "Svi oni kojima je stalo do državnog dostojanstva i budućnosti Crne Gore, do sopstvenog i dobra svojih porodica, a takvih je ogromna većina u Crnoj Gori, ignorisaće predstojeću izbornu farsu 24. septembra."
Ono što je za Đukanovića "farsa" za najveći deo srpske opozicije predstavlja zapravo jedinstvenu i neponovljivu priliku da se u Beogradu najzad nešto promeni. Za srpsku opoziciju "spas" leži u što većem odzivu birača, za Đukanovićevu vlast masovan odziv 24. septembra mogao bi da znači uvod u gubitak vlasti. Izbori su, dakle, učinili da se ono što se obično označava kao demokratska Srbija i demokratska Crna Gora počnu da udaljavaju jedna od druge uz sve češće konstatacije u Podgorici kako su tamo u Beogradu izgleda "svi isti kao Milošević i Šešelj", i sve češće opaske iz Beograda kako su tamo u Podgorici izgleda "svi postali separtisti".
Tako je, na primer, nedavna primedba dr Vesne Pešić da se "crnogorska vlast ponaša kao uvređena mlada" koja bi trebalo što pre da preseče hoće li da izađe na izbore ili iz SRJ u zvaničnoj Podgorici doživljena gotovo kao i svojevremena poruka režima u Beogradu kosovskim Albancima da "ako im se ne sviđa u ovakvoj Jugoslaviji, slobodno mogu da idu preko Prokletija". Profesor Pravnog fakulteta u Podgorici dr Milan Popović tvrdio je nedavno u emisiji "Most" Radija "Slobodna Evropa" kako je predsednički kandidat DOS-a dr Vojislav Koštunica u odnosu prema Crnoj Gori ostao na pozicijama agresivnog "ekspanzionističkog konsenzusa", odnosno da su njegova nacionalna i politička uverenja nepromenjena u odnosu na vreme kada je "s pravom nazivan Šešeljem u fraku". Popović je takođe tvrdio da je retorika Vojsilava Koštunice identična onoj koju u Crnoj Gori koriste promiloševićevske stranke. Sličnu argumentaciju u polemisanju sa Koštunicom koristio je i dr Novak Kilibarda, čovek koji je ne tako davno politički bio veoma blizak upravo Koštuničinom DSS-u i lideru ove stranke lično.
Sasvim drugim povodom, dr Aleksa Đilas je ovih dana u jednom novinskom intervjuu, upitan da oceni dosadašnji državnički i politički učinak Mila Đukanovića, primetio kako je predsednik Crne Gore čovek bez dubljih demokratskih uverenja. "Da se politika stvaranja Velike Srbije silom, za koju se i on dugo zalagao i sprovodio je, pokazala kao uspešna, ne verujem da bi se danas mnogo zanimao za prava manjina ili demokratske reforme", rekao je o Đukanoviću dr Đilas. Koordinator G-17 dr Mlađan Dinkić optužio je u "Monitoru" crnogorskog predsednika za sitnoračundžijsku politiku. "Đukanović je procenio da će Milošević dobiti izbore. Neizlaskom Crne Gore te se šanse povećavaju. Jasno je – ako bi Milošević dobio izbore, Crna Gora bi i dalje bila u povlašćenoj poziciji, dobijala bi od međunarodne zajednice pomoć koju sada prima. To je cilj crnogorskog predsednika", tvrdio je Dinkić, inače ekonomski savetnik predsedničkog kandidata Vojislava Koštunice. Sličnih izjava na obe strane ima na pretek.
CRNOGORSKI ARGUMENTI:
Svakako ključni argument koji crnogorski zvaničnici već nedeljama uporno ponavljaju
odbijajući svaku pomisao na izbore jeste da bi učešćem na izborima ova republika dala
legitimitet nedavnim promenama ustava, obavljenim na sumnjiv način i bez saglasnosti ove
federalne jedinice. Na "sirenski zov" najvećeg dela srpske opozicije da se na
izbore ipak ide, jer uz glasove Đukanovićeve opcije Miloševićev režim "sigurno
pada", odgovara se otvorenim sumnjama da se izbori pod ovakvim uslovima uopšte mogu
dobiti, odnosno da sa Miloševićem nikada ništa nije sigurno, pa je zato bolje ne
rizikovati. U Podgorici se ne veruje previše beogradskim istraživanjima javnog mnjenja
koja pokazuju prednost opozicije i Koštunice kao predsedničkog kandidata, već se radije
podseća na upozorenja istraživača kako je pobeda moguća jedino pod uslovom da se
čitava opozicija nađe na jednoj listi, da skupi mnogo više od dva miliona glasova i da
u izbornoj trci učestvuje bar pod približno fer uslovima. A svega toga ni ovoga puta na
izborima koje organizuje Milošević – nema. Za razliku od srpske opozicije, koja
procenjuje da na izbore mora pod bilo kakvim uslovima (jer u pitanju je, između ostalog,
i ulog očuvanja lokalne vlasti u velikim gradovima), vladajuća koalicija u Podgorici
procenjuje da, za razliku od Đinđića i ostalih u Beogradu, ona nema razloga da ćutke
pređe preko ustavnog državnog udara, mirenja sa nekom vrstom vanrednog stanja, ukidanjem
slobodnih medija, učestalih hapšenja ili kidnapovanja ljudi.
Sa crnogorske strane indirektno se upozorava kako je bilo kakav dobitak na takvim izborima krajnje problematičan (čak i u slučaju pobede pitanje je da li bi ona bila priznata), a gubitak gotovo sasvim izvestan. Više od dve godine aktuelna crnogorska vlast je zapravo gradila sopstveni identitet na nepriznavanju ovakvih federalnih vlasti i udaljila se od nje na priličnu, ali ne i sasvim bezbednu distancu. Učešće na izborima u situaciji kada je Crna Gora svedena samo na jednu izbornu, a ne i federalnu jedinicu značilo bi da se u priličnoj meri negira sve ono što je rečeno i urađeno u protekle dve godine u pokušajima da se ova republika vrati korenima svoje državnosti. Procena rukovodstva u Podgorici je da se ovim izborima ne može srušiti Milošević, niti izboriti dvadesetočlana delegacija vladajuće crnogorske koalicije u Veću republika.
Iz svega toga sledi i zaključak da se ovakvim izborima ne može dobiti baš ništa – Milošević je već doneo oktroisani ustav, a u priče Vojislava Koštunice, da bi se kao predsednik SRJ odmah anagažovao na promeni sadašnjih ustavnih rešenja, očigledno se ne veruje mnogo. Umesto toga, u crnogorskoj javnosti počinje da preovladava stav kako najveći deo srpske opozicije zapravo odobrava nedavne nasilne promene ustava i ne razlikuje se mnogo od onih na vlasti.
U izjavama opozicionih lidera (Đinđić i Koštunica) kako bi Đukanović zbog odluke o bojkotu izbora mogao da sutra bude odgovoran za eventualnu novu Miloševićevu pobedu, crnogorski zvaničnici obično odgovaraju tezom da je to unapred smišljen alibi za gubitak izbora. Pogotovo se, zbog veličine biračkog tela, odbacuje optužba kako bi Crna Gora mogla biti "kriva" za gubitak predsedničkih izbora. Pri tome se polazi od računice da je za pobedu nad Miloševićem potrebno sakupiti više od dva miliona glasova i nešto više od stotinak hiljada glasova Đukanovićeve opcije ne mora biti značajnije od, recimo, onoga što se na tim izborima može dobiti na Novom Beogradu.
Ono što se ređe može pročitati u crnogorskim glasilima bliskim vlasti, ali što se sve češće može čuti u razgovorima sa tamošnjim zvaničnicima, jeste i neka vrsta ljutnje na deo demokratske opozicije Srbije koja se, po nekim mišljenjima, "previše bavi Crnom Gorom, a premalo sopstvenim dvorištem". Tako se, na primer, ističe kako je opozicioni slogan "Za bolju Srbiju" odlično smišljen, ali i upozorava da se DOS ne drži previše ovog slogana. Srpskoj opoziciji se zamera da još nije ušla u polje sopstvene autonomne kampanje, nego uglavnom sledi Miloševićeve note i teme koje on nameće. Slično se zamera i Koštunici za koga se kaže da još nije počeo dovoljno da govori o Miloševiću, već se uglavnom bavi Crnom Gorom. Iz istih krugova stiže i prigovor da se opozicija pomirila s tim kako je Kosovo koje je uvek bilo deo Srbije već izgubljeno, pa se secesionizam sada pripisuje Crnoj Gori koja to nikada nije bila, sa perspektivom da se vlasti u ovoj Republici okrive za neuspeh na izborima, baš kao što su ranije zbog bojkota Albanci optuživani za održavanje Miloševićevog režima na vlasti. Onima koji u Beogradu govore o odsustvu volje da se pomogne srpskoj opoziciji, odgovara se da na zvaničnoj državnoj TV i dalje ide emisja "Objektiv" na kojoj srpska opozicija svakodnevno predstavlja svoje političke stavove.
Naposletku, u Podgorici procenjuju da na izbore neće izaći oko 80 odsto građana ove republike, a prema istraživanjim javnog mnenja (u koja se ovog puta veruje), približno isti je i broj građana koji se izjašnjava za sve veću nezavisnost Crne Gore.
BEOGRADSKI ARGUMENTI:
Na beogradskoj strani (pod tim se kao i u podgoričkom slučaju takođe podrazumeva
mnoštvo različitih izjava i razmišljanja stranačkih ljudi, ali i nezavisnih
analitičara) pre svega je prilično rasprostranjeno uverenje kako bi, bez crnogorskog
bojkota, ovo zasigurno bili "zicer" izbori na kojima bi režim doživeo
definitivan poraz. Đukanovićevom timu se zato pripisuje "sebičnost" i
odsustvo spremnosti da učini nešto više na spašavanju zajedničke države. I to
države pravljene u "žabljačkoj koprodukciji" oligarhija nekada zagrljenih i
jedinstvenih vladajućih partija u Srbiji i Crnoj Gori. Uz podsećanje na zajedničku
izradu važećeg ustava, obavezno ide i podsećanje kako 1997. godine Milošević ne bi
mogao biti izabran za predsednika SRJ bez saglasnosti Đukanovićevog DPS-a, i kako je
danas red da ista stranka pomogne njegov odlazak sa vlasti.
Stranački lideri takođe ističu da bojkotom izbora Crna Gora omogućava Miloševiću pobedu na parlamentarnim izborima i kontrolu nad velikim brojem mandata, gotovo bez ikakave borbe. Ne poriče se činjenica da je julska promena Ustava izvedena na hajdučki i neligitiman način, ali se polazi od toga da je najsigurniji put za normalno uređenje odnosa između dve federalne jedinice pobeda na izborima, zbog čega bi, po mišljenju dobrog dela ovdašnje opozicije, vlast u Crnoj Gori mogla ovoga puta i da otrpi nedavna ustavna poniženja i ipak se opredeli za izbore. Čuju se ujedno i ocene kako mnogo toga što trenutno preduzima zvanična Podgorica spada u neustavnu odbranu od neustavnih odluka koje dolaze sa saveznog nivoa i da izbori predstavljaju najlegalniji način da se DPS bori protiv svih oblika neustavnosti.
Đukanoviću se zamera pre svega nedostatak volje da se "demokratski deficit" u Beogradu smanji udruživanjem sa demokratskim snagama u Srbiji. Predsedniku Crne Gore i njegovom timu se zapravo prigovara kako im i nije previše stalo do rušenja Miloševića, već im izgleda više odgovara da ga (kao i ostali koji su napuštali nekadašnju Jugoslaviju prethodnih godina) koriste kao savršen alibi za svoje krajnje ciljeve. A idealnijeg alibija od Miloševića teško da može da bude. Već pomenuti dr Aleksa Đilas tvrdi u "Nedeljnom telegrafu" kako je očigledno da DPS hoće da otcepi Crnu Goru od Jugoslavije: "Zato mu odgovara što je u Beogradu na vlasti jedan nedemokratski režim, koji je uz to nepopularan kod većine građana same Srbije i izolovan u svetu. Privredno uspešna Srbija, s modernim demokratskim ustanovama, visokim standardom života bila bi previše privlačan magnet za veliku većinu Crnogoraca, a to DPS ne želi."
Profesor Pravnog fakulteta u Beogradu dr Jovica Trkulja ne slaže se sa prilično rasprostranjenom tezom u Podgorici kako su u Beogradu svi glavni akteri na političkoj sceni manje-više isti. Dr Trkulja smatra kako nije sasvim tačno da opozicija još igra na kartu nacional-populizma i ističe da je otklon od takve politike i onoga što se označava kao "ekspanzionistički konsenzus" očigledan bar u vodećim snagama demokratske opozicije u Srbiji. Učestvujući nedavno u "Mostu" Radio Slobodne Evrope dr Trkulja je odbacio i tezu po kojoj su stavovi i retorika predsedničkog kandidata Koštunice blisko povezane sa nacional-populizmom. Po njemu, tu se pre radi o razložnom upozoravanju da se maksimalno moraju poštovati principi legitimiteta i legaliteta u odnosima između srpskog i crnogorskog naroda, posebno u pokušaju da se njihov zajednički interes izrazi u zajedničkoj državi.
Na beogradskoj strani čuje se i teza kako su ustavne promene samo izgovor za neizlazak na izbore jer DPS u ovom trenutku, navodno, nije spreman za izborno odmeravanje snaga sa SNP-om.
SLAGANJE: Ono oko čega se demokratska opozicija u Srbiji i vlast u Crnoj Gori i dalje u potpunosti slažu, kada je reč o predstojećim izborima, jeste da je, bez obzira na bojkot, kontrola tog dela izbora neophodna. Haotična situacija sa biračima sa Kosova i bojkot izbora u Crnoj Gori mogu se nekome učiniti kao idealan milje za vežbanje onog starog pravila uvek bliskog ovdašnjim vlastima – "glasaj rano ujutro, glasaj bar nekoliko puta u toku dana". Iz toga se kasnije mogu izvlačiti ne samo ubedljive izborne pobede već, u slučaju Crne Gore, i dalekosežni politički zaključci, bez obzira na stvarno stanje i realan politički odnos snaga.
Svojevremeno, kada je Đukanović odmeravao snage sa Bulatovićem deo srpske opozicije poslao je u Podgoricu kao neku vrstu logističke podrške svoje najbolje stručnjake za izbore i kontrolore kako bi se pariralo drugoj strani, pojačanoj uslugama režima iz Beograda. Sam Zoran Đinđić dolazio je da lično proslavi pobedu DPS-a i Mila Đukanovića. Ovoga puta, sve i da pobedi opozicija, i sve i da su odnosi među nekadašnjim saveznicima bolji nego što jesu, teško da bi iko iz Podgorice krenuo za Beograd da proslavi eventualnu pobedu. One političke babaroge tvrde da će u tom slučaju, u danima posle izbora, biti veoma riskantno kretati na bilo kakav put. Uostalom, nije li već sada rizično krenuti i do Košutnjaka.
Nenad Lj. Stefanović
