Sud šapke
Ima li u Srbiji španske inkvizicije (bre)?
Došla su, bezbeli,
neka čudna vremena: već nekoliko vekova unazad svugde se – pa čak i u Španiji –
drži da je čuvena španska inkvizicija bila uzurpatorska ustanova koja je zastrašivala,
mučila i ubijala – uglavnom spaljujući i okrećući kao ražnjiće – pošten svet
samo zato što se ovaj, navodno, nečim ogrešio o pravila, kanone i učenja
Rimokatoličke crkve, za koju je inkvizicija obavljala posao svojevrsne popovske UDBE.
Dobro, dobro, ali kakve to ima veze s našim ovde i sada? Na prvi pogled, nikakve.
Ali, đavo leži u detaljima, ili u načelu po kojem se jedna izolovana grupa ljudi –
čak posebnim odeždama odvojena od normalnog, civilnog sveta – samoproglasi za delioca
pravde i za monopolnog distrubutera famoznih "životnih istina" koje tako,
odnekud, postaju obavezne i za "civile". Jedan unutrašnji, dakle, kanon,
postaje opšteobavezujući, uzurpatorski se šireći na vaskoliko dostupno čovečanstvo.
Crkva je u međuvremenu u demokratskim, laičkim društvima izgubila moć bogomdanog
presuditelja, ali je na njeno mesto na evropskom istoku, opterećenom prvo dinastičkim, a
posle komunističkim autoritarizmom, zasela vojska (inače ništa manje bizarna ustanova,
puna još koloritnije odevenih teatralnih likova, koji su pri tom još i naoružani...).
Neko će reći: pa dobro, bože moj, vojska je, iako sama po sebi žalostan civilizacijski
anahronizam par exellence, ipak nužno zlo, i nijedna država je se ne odriče dok
god postoji mogućnost da je neko ugrozi spolja. Da, ali nije bitno: u demokratskim
državama postoji i crkva, pa nikom ništa; ona je, naime, kako svi znamo, odvojena od
države. A šta, zapravo, ta "odvojenost od države" znači: pre svega to da
je crkva lišena instrumenata moći koji bi njen uticaj proširili na civilno društvo, na
građane koji ne žele da se podvrgnu njenom uticaju. Zato u demokratskom društvu ne
može postojati nikakav opšteobavezujući zakon osim građanskog, i nikakva instanca koja
će utvrđivati zakonske prestupe građana i izricati kazne za njih, osim građanskog
suda.
Zanimljivo je da se, u ovom kontekstu, niko čak ni u čuvenom srpskom "nezavisnom novinarstvu" – koje se odavno guši u plitkoći dnevnog i banalnosti prvoloptaških reakcija – nije opsetio da konstatuje da je, recimo, i novinar Miroslav Filipović (dakle civilno lice) danas u zatočeništvu savremene, postkomunističke inačice španske inkvizicije: jedna zatvorena, pompezno kostimirana grupa ljudi, koja inače boravi u prostorijama ograđenim od ostalog sveta u kojima upražnjava svoje neobične rituale, odvela ga je i utamničila, "sudeći" mu – sve ga tikajući, k'o balavog regruta – na osnovu sopstvenih, internih kanona (u građanskom društvu "vojno pravosuđe" je, naime, oksimoron: njega uglavnom nema, a tamo gde se još nekako održalo može da sudi samo profesionalnim vojnicima, dakle "svojima", a nikako građanima)! Naravno, po važećim "pozitivnim propisima" u tužnoj Srbiji je drugačije, i utoliko je Filipovićevo zatočenje "legalno"; ono je, međutim, posvađano sa temeljnim načelima građanskog društva, i utoliko je radikalno deficitarno s legitimnošću: teoretski, i Španija bi mogla da vrati inkviziciju u svoje "pozitivne propise", ali to ipak ne bi opravdalo ničije ražnjićanje na lomači.
Osim što se ovde slabo razmišlja o beziznimnoj nelegitimnosti samog čina vojnog suđenja civilnom licu u Evropi, u 2000. godini – a Slovenija je, recimo, upravo poučena čuvenim slučajem Janša, Borštner, Tasić & Zavrl, odmah po osamostaljenju zakonski onemogućila novonastaloj sopstvenoj vojsci da sudi, ili makar samo popuje, civilima – čini se da slabo ko mari i za fenomen, hajmo reći, ideološke čežnje u vojnim krugovima, koji je onako spektakularno isplivao na scenu tokom razmene optužbi s Natašom Kandić, direktorkom Centra za humanitarno pravo. Ova ideološka čežnja, ili možda pre čežnja-za-ideologijom, simbolički je najtransparentnije izražena preko čuvene Mladićeve šapke: trenutak u kojem se dojučerašnji komunistički SFRJ oficiri (u ovom slučaju iz Vojske RS) paradno prekostimiraju u tradicionalne srpske vojvode zaista je više nego paradigmatičan. On, naime, označava – u datim okolnostima krvav, ali zbog toga ništa manje klovnovski – trenutak velike travestije: dojučerašnji Vojnik Partije postaje Vojnik Nacije, a sovjetoidna čojana odežda čuvara "avangarde proletarijata" ustupa mesto trećerazrednom, eklektičkom "tradicionalizmu" iz loših pozorišnih uprizorenija. Uvek budni Čuvar Revolucije prekonoć, dakle, postaje Srpski Vojnik, direktno se teleportujući sa Sutjeske na Kajmakčalan, bez presedanja. Tako se i ta ideološka čežnja manifestuje kroz (okolnostima iznuđenu) zamenu istrošene kič-predstave o čuvaru Tekovina Revolucije u novootkrivenu retro-kič sličicu o tradicionalnom, patrijarhalnom, čojstvenom i časnom Srpskom Vojniku-Vitezu, junaku bez mane i straha koji ratuje vešto i rado, ali samo kao savršeni oficir i džentlmen, vaspitan na etičkim zasadama kratkog kursa novootkrivenog "slatkog svetosavlja". Menja se, dakle, kostimografija, a ono što ostaje isto jeste sama narečena čežnja za (bilo kakvom) ideologijom, neiskorenjiva potreba da se transcendira vlastita uloga, da se na novo-starim osnovama re-ideologizuje sopstvena misija: dok je vojska u građanskom društvu "banalni" instrument odbrane granica, ovde se i dalje brižljivo udovoljava još u titoizmu (pa i u karađorđevićizmu, uostalom) razmaženom kolektivnom narcizmu jedne kostimirane gilde, kojoj je omogućeno da sebe vidi kao naoružanu "elitu" zajednice, onu koja je trenutno dominantnoj ideologiji – koja god to bila – uvek vernija od ostatka društva (i iz te arhivernosti crpi svoje neupitno pravo da procenjuje tuđi "patriotizam", kao šifrovano ime za vernost trenutno važećem skupu vrednosti i ideja), skidajući i menjajući šapke kao manekeni krpice.
Argumentacija koja osporava optužbe za ratne zločine – u Bosni ili na Kosovu, svejedno – retko ide dalje od kvazisentimentalne, u osnovi ideološke konstrukcije kako srpski vojnik ili srpski oficir (za srpskog policajca se ništa ne kaže...) to "nije mogao učiniti" (za razliku od Nesrpskog Vojnika, spremnog na svaku opačinu). A zašto "nije mogao"? Pa upravo zato i upravo samim tim što je on to što jeste – Srpski Vojnik, kao transcendirana Vrednost Po Sebi, aktuelni Obrazac Čestitosti, zato što je on "kao takav" opremljen stanovitim "samorodnim" vrlinama koje drugi, Oni-Koji-Nisu-Mi, mogu samo da sanjaju. Tako jedna vrednosno-pojmovna konfuzija i tarapana u nedoučenim glavama koje su do juče "transcendirale" svoj kastinski narcizam kroz klasično ideološki vokabular, a danas ga transcendiraju kroz petparački, vašarski "nacionalni tradicionalizam" (kad god bih, recimo, gledao Mladića s onom neprikladnom mišićevskom šapketinom, uvek mi se nekako činilo da namiguje i da me zajebava...) perpetuira do u lošu beskonačnost, šireći svoj kontaminatorski uticaj na civilnu sferu, kasarnirajući ostatke jednog društva koje je i samo već dovoljno umočeno u kič-predstavu o sebi samom.
Teofil Pančić
