Knjige
U�i Andrea Gliksmana
Patrik Beson: Srpski dnevnik 1995-1999 (Gradska biblioteka Novi Sad � Osvit, Novi Sad 1999)
"Ima samo jedna zabavna stvar kod Andrea Gliksmana: njegove u�i.
Ali, avaj! ne vide se. Skriva ih pod 'retro� frizurom, u stilu �antal Goja, malo
progru�anom."
(Patrik Beson)
Gorenavedeni po�etni pasus teksta "Andre Kosovar" Patrika Besona, iz knjige Srpski dnevnik Patrika Besona 1995-1999 u kojoj su sabrani raznorazni tekstovi na "srpske teme" ovog pisca koji je u drugoj polovini devedesetih, rame uz rame sa odva�nim saborcima poput Petera Handkea, Aleksandra Zinovjeva ili Vladimira Volkova bio anga�ovan za "srpsku stvar" (�ta god to bilo), "zorno" p(r)okazuje stil i diskurs ovog pisca kada se lati "anga�ovanih" tema: mestimi�no lepr�avo i zabavno, ama krajnje proizvoljno! Naime, iskazu o u�esima francuskog "novog �lozofa" � tokom devedesetih �estoko anga�ovanog za hrvatsku/bosansku/albansku stvar, te samim tim �estog objekta Besonove sprdnje � moglo bi se uputiti nekoliko su�tinskih "metodolo�kih" primedbi: najpre, �ta nas briga kakve u�i ima Andre Gliksman, otkud je to relevantno i �ta to dokazuje? Osim toga, otkud P. B. zna da su u�i Gliksmanove "zabavne" ako ih ovaj uporno skriva pod svojom bujnom frizurom? Da mu nije mo�da na prepad sklanjao kosu s u�iju? Ili se samo oslanjao na tra�eve, na re�e-mi-jedan-�oek anegdote o Gliksmanovim u�nim resicama i �koljkama? I na kraju, �ta �italac da radi sa svim tim: da veruje Besonu na re�, da stane na stranu oklevetanog (?) Gliksmana, da se nasmeje i tera dalje, da odmahne rukom i obustavi �itanje?
Sli�no stoje stvari i sa
svim drugim �ega se Beson poduhvati: ponekad efektno ali uvek povr�no, mestimice
�aljivo, no vazda irelevantno; umesto argumenata utisci, umesto znanja privatne impresije
i nedopustivo smela uop�tavanja, umesto odgovornog i znala�kog suprotstavljanja
stereotipima o isklju�ivo "lo�im momcima" (kako to, recimo, radi �er�
Konrad), tek razmetljiva, �minkerska i �ovijalno ��ri�ka vikend-srbo�lija
pred kojom �italac (ako nije i sam in�ciran) ostaje ravnodu�an kao i pred svakom
drugom privatnom stra��u koju ne deli s piscem. Sve ono �to Beson � ponekad s dobrim
razlozima � zamera pomodnim a neznala�kim "borcima protiv srpskog
imperijalizma" iz pari�kih salona (to su oni tipovi �to prvo bombarduju, a onda
pitaju ko je!) mo�e se, i to u izobilju, prona�i i u njegovom "srpskom opusu";
pri tome, da stvar bude gora, Besonova blago snobovska potreba da "�okira
bur�uja" iskazivanjem simpatija prema, recimo, Radovanu Karad�i�u, deluje posve
izafektirano, neverodostojno: Beson nije ni fa�ista, ni ekstremista bilo koje vrste, u
njegovoj glasnoj ljubavi prema "ratnim zlo�incima" nema ni�eg
"ideolo�kog": pisac se, zapravo, tek veselo nadgornjava s "uvek
ispravnim" pari�kim dru�tvom koje mu tako ide na �ivce (a �to, dakako, nije
te�ko razumeti).
U osnovi, kolekcija "prosrpskih invektiva" Patrika Besona mo�e imati kakvog-takvog smisla samo u francuskom kontekstu, namenjena tamo�njoj publici; ako ni�ta drugo, Beson predstavlja nekakav "oponiraju�i glas", �to je uvek zdravo i dobro, mada je taj glas u ovom slu�aju vrlo sumnjivog kvaliteta. No boljoj se "advokaturi" srpska politika devedesetih i ne mo�e nadati, a to je ve� tema za razmi�ljanje za srpskog �itaoca... Zato je ovoliko ovda�nje obo�avanje Patrika Besona � mo�da i bez njegove namere � savr�eno bolesno, odnosno sastavni deo "srpske pomerenosti" devedesetih: prkose�i dominantnom mi�ljenju u Francuskoj i na vaskolikom Zapadu, Beson, kada do�e u srpske ruke, upada u isti, dominantni obrazac, ali s drugim predznakom, i postaje deo jedne "o�cijelne pri�e", onako kako su radili i toliki drugi zapadni intelektualci koji "usvoje" neki mali, siroma�ni parija-narod, pa ga uredno teto�e... Besonov je, dakle, problem nere�iv, barem gledano iz srpskog konteksta: on je stilista solidnog dara, ve�to �onglira svojim vrlo skromnim poznavanjem ovda�njih prilika, ali pri tome proma�uje "ceo fudbal": o stvarnim prilikama u Srbiji, a kamoli o njihovim uzrocima, ne ume da ka�e ni�ta, veoma je sklon upotrebi terminologije bliske ovda�njem re�imu i praznoglavoj "patriotskoj inteligenciji", o Slobodanu Milo�evi�u � kojeg svako malo spominje � nikada se eksplicitno ne izja�njava, ali ga permanentno ume�e u kontekst koji ga predstavlja kao nekakvog romanti�nog gerilskog vo�u, namerenog na ceo nepravedni svet... Na kraju, tako, njegov hinjeni nonkonformizam zavr�ava u benignom ali degutantnjikavom terciranju jednoj diktaturi, a sopstveni se izraz degeneri�e do tru�anja o u�esima �lozofa, uz �ukanje na laptopu u hotelu Ma�estik, dok napolju ko�ava odnosi li��e, a policija mladi�e i devojke koji ne veruju Besonovoj koketnoj slici Virtuelne Srbije. Pisac to, me�utim, ne prime�uje, otpijaju�i gutljaj Vranca i sve vi�e Vole�i Srbe.
Teofil Pan�i�
