Knjige
Uši Andrea Gliksmana
Patrik Beson: Srpski dnevnik 1995-1999 (Gradska biblioteka Novi Sad – Osvit, Novi Sad 1999)
"Ima samo jedna zabavna stvar kod Andrea Gliksmana: njegove uši.
Ali, avaj! ne vide se. Skriva ih pod 'retro’ frizurom, u stilu Šantal Goja, malo
progrušanom."
(Patrik Beson)
Gorenavedeni početni pasus teksta "Andre Kosovar" Patrika Besona, iz knjige Srpski dnevnik Patrika Besona 1995-1999 u kojoj su sabrani raznorazni tekstovi na "srpske teme" ovog pisca koji je u drugoj polovini devedesetih, rame uz rame sa odvažnim saborcima poput Petera Handkea, Aleksandra Zinovjeva ili Vladimira Volkova bio angažovan za "srpsku stvar" (šta god to bilo), "zorno" p(r)okazuje stil i diskurs ovog pisca kada se lati "angažovanih" tema: mestimično lepršavo i zabavno, ama krajnje proizvoljno! Naime, iskazu o ušesima francuskog "novog †lozofa" – tokom devedesetih žestoko angažovanog za hrvatsku/bosansku/albansku stvar, te samim tim čestog objekta Besonove sprdnje – moglo bi se uputiti nekoliko suštinskih "metodoloških" primedbi: najpre, šta nas briga kakve uši ima Andre Gliksman, otkud je to relevantno i šta to dokazuje? Osim toga, otkud P. B. zna da su uši Gliksmanove "zabavne" ako ih ovaj uporno skriva pod svojom bujnom frizurom? Da mu nije možda na prepad sklanjao kosu s ušiju? Ili se samo oslanjao na tračeve, na reče-mi-jedan-čoek anegdote o Gliksmanovim ušnim resicama i školjkama? I na kraju, šta čitalac da radi sa svim tim: da veruje Besonu na reč, da stane na stranu oklevetanog (?) Gliksmana, da se nasmeje i tera dalje, da odmahne rukom i obustavi čitanje?
Slično stoje stvari i sa
svim drugim čega se Beson poduhvati: ponekad efektno ali uvek površno, mestimice
šaljivo, no vazda irelevantno; umesto argumenata utisci, umesto znanja privatne impresije
i nedopustivo smela uopštavanja, umesto odgovornog i znalačkog suprotstavljanja
stereotipima o isključivo "lošim momcima" (kako to, recimo, radi Đerđ
Konrad), tek razmetljiva, šminkerska i žovijalno †ć†rićka vikend-srbo†lija
pred kojom čitalac (ako nije i sam in†ciran) ostaje ravnodušan kao i pred svakom
drugom privatnom strašću koju ne deli s piscem. Sve ono što Beson – ponekad s dobrim
razlozima – zamera pomodnim a neznalačkim "borcima protiv srpskog
imperijalizma" iz pariških salona (to su oni tipovi što prvo bombarduju, a onda
pitaju ko je!) može se, i to u izobilju, pronaći i u njegovom "srpskom opusu";
pri tome, da stvar bude gora, Besonova blago snobovska potreba da "šokira
buržuja" iskazivanjem simpatija prema, recimo, Radovanu Karadžiću, deluje posve
izafektirano, neverodostojno: Beson nije ni fašista, ni ekstremista bilo koje vrste, u
njegovoj glasnoj ljubavi prema "ratnim zločincima" nema ničeg
"ideološkog": pisac se, zapravo, tek veselo nadgornjava s "uvek
ispravnim" pariškim društvom koje mu tako ide na živce (a što, dakako, nije
teško razumeti).
U osnovi, kolekcija "prosrpskih invektiva" Patrika Besona može imati kakvog-takvog smisla samo u francuskom kontekstu, namenjena tamošnjoj publici; ako ništa drugo, Beson predstavlja nekakav "oponirajući glas", što je uvek zdravo i dobro, mada je taj glas u ovom slučaju vrlo sumnjivog kvaliteta. No boljoj se "advokaturi" srpska politika devedesetih i ne može nadati, a to je već tema za razmišljanje za srpskog čitaoca... Zato je ovoliko ovdašnje obožavanje Patrika Besona – možda i bez njegove namere – savršeno bolesno, odnosno sastavni deo "srpske pomerenosti" devedesetih: prkoseći dominantnom mišljenju u Francuskoj i na vaskolikom Zapadu, Beson, kada dođe u srpske ruke, upada u isti, dominantni obrazac, ali s drugim predznakom, i postaje deo jedne "o†cijelne priče", onako kako su radili i toliki drugi zapadni intelektualci koji "usvoje" neki mali, siromašni parija-narod, pa ga uredno tetoše... Besonov je, dakle, problem nerešiv, barem gledano iz srpskog konteksta: on je stilista solidnog dara, vešto žonglira svojim vrlo skromnim poznavanjem ovdašnjih prilika, ali pri tome promašuje "ceo fudbal": o stvarnim prilikama u Srbiji, a kamoli o njihovim uzrocima, ne ume da kaže ništa, veoma je sklon upotrebi terminologije bliske ovdašnjem režimu i praznoglavoj "patriotskoj inteligenciji", o Slobodanu Miloševiću – kojeg svako malo spominje – nikada se eksplicitno ne izjašnjava, ali ga permanentno umeće u kontekst koji ga predstavlja kao nekakvog romantičnog gerilskog vođu, namerenog na ceo nepravedni svet... Na kraju, tako, njegov hinjeni nonkonformizam završava u benignom ali degutantnjikavom terciranju jednoj diktaturi, a sopstveni se izraz degeneriše do trućanja o ušesima †lozofa, uz čukanje na laptopu u hotelu Mažestik, dok napolju košava odnosi lišće, a policija mladiće i devojke koji ne veruju Besonovoj koketnoj slici Virtuelne Srbije. Pisac to, međutim, ne primećuje, otpijajući gutljaj Vranca i sve više Voleći Srbe.
Teofil Pančić
