Film: Nemoguća misija II
Dionizijski pristup
Režija: John Woo, uloge: Tom Cruise, Thandie Newton, Ving Rhames, Anthony Hopkins, Rade Šerbedžija
Bizarno onoliko koliko
zvuči, glavni problem ovog filma je upravo činjenica da je u pitanju nastavak De
Palminog špijunskog kvazibondovskog haj-tek podsetnika na istoimenu TV seriju s kraja
šezdesetih (Nemoguća misija, 1996). Konkretnije: iz ovog više nego sumnjivog,
ali komercijalno radikalno uspelog ostvarenja nasleđena je postavka koja podrazumeva vrlo
komplikovan i vrlo vrlo glup zaplet, dramaturški obesmišljen do apsurda, u kome likovi
figuriraju na mnogo bazičnijoj ravni nego što je to slučaj i sa samim poznim Bondom. I
najveći među utopistima svesni su, doduše, činjenice da film koji košta sto miliona
dolara mora da bude nepodnošljivo neutralan da bi se "svima svideo", ili,
pragmatičnije rečeno, da bi vratio pare. Najneutralnija od svega je, znamo, praznina, a
praznina se najbolje dobija nagomilavanjem. Tim sistemom se poslužio i mudri Robert Towne
sklapajući scenario za ovaj ambiciozni nastavak. Kompletna postavka Hičkokove
Ozloglašene (1946), nakalemljena na grčke mitove, molekularnu biologiju,
međunarodnu špijunažu, reklamu za Motorolu i još koješta zaista nije ostavljala mesto
dvojbi, i nepromišljeno bi bilo zaključiti da Vu nije znao u šta ulazi ali, poput
svakog zrelog genija, on je: 1) verovao u mogućnost da sebi stvori prostor u ma kakvoj
postavci; 2) znao da je svaka priča jednako dobra, ili bar pokušavao sebe u to da ubedi;
3) s osmehom na licu već zamišljao metafizičku koreografiju slupanih kola i poludelih
kaskadera kakvu će kasnije i sprovesti u delo sa tih sto lepih miliona.
I zaista, Vu je u zapanjujućoj meri uspeo da Nemoguću misiju II učini svojim filmom (pri tom ne mislim na karakteristične golubove ili motiv zamene lika), još jednom pred očima nevernika demonstrirajući da u mitu o moći filmske režije u stvari i nema ništa od mita. Oživljavajući i ovaj put davno otkrivenu i, u filmskom mejnstrimu gotovo jednako davno zaboravljenu, magiju ekstremne ekspresije, igrajući se vrlo krupnim planovima, njemu svojstvenim montažnim vratolomijama i poetskim sloumoušnima, on nas uvodi u svet koji je uzbudljiv čak i kad ne postoji ni "r" od racionalne pretpostavke zašto. Mađioničarski kontrolišući dinamiku scene, Džon Vu nas, posle maestralnog Ukradenog lica (1997) još jedanput podseća da je trenutno jedini reditelj u Americi koji zna tačno u kom fotogramu glumac treba da napravi pokret, u kom da se zaustavi, a u kom da pogleda. Istočnjačko duhovno nasleđe i decenije hongkonškog iskustva u tome mu svakako nisu odmogli, a očigledno uživanje s kojim pristupa sceni njegov precizan i istančan pogled čini toplim. Nimalo očaran kompjuterskom animacijom (koju zaista niko osim Spilberga ne ume da učini ni svrsishodnom ni realističkom), on je koristi samo kad mora (čime nas nikad ne raduje) i radi ono što najbolje ume: vraća kaskaderima posao, najupečatljivije detalje iz stvarnosti orkestrira u energo-emotivni vrtlog i uranja u superiorni mjuzikl bez muzike, kada mu često uspeva da čak i retko nametljive elemente imbecilne dramske potke učini podnošljivim. Snimatelj Džefri L. Kimbol (Divlje strasti, 1998; Prava ljubav, 1993) potpuno neobjašnjivo uspeva da upadne u Vuovo magijsko polje, i tako se njegova nekonzistentna stilizacija i začudan spoj modernih rasvetnih strategija sa klasičnim pokazuje kao osveženje i dodaje, valjda samo Vuu očekivani, razbarušeni šarm sveukupnom vizuelnom vatrometu.
Da je ovaj dionizijski pristup svom novom delu podržao makar blagom razradom lika Itana Hanta u tumačenju koproducenta, dakle neizbežnog, Kruza, i doveo mu za partnerku neku ženu koja se bar malo sviđa njemu, a ne razumno ljubomornoj Nikol Kidman, Nemoguća misija II bio bi ono što je Džon Vu planirao: odličan film u okviru problematičnog koncepta, po groznom scenariju. Ovako, to je ostao film odličnog reditelja (u okviru problematičnog koncepta, po groznom scenariju).
Maja Uzelac
