Sabor u Guči, četrdeseti, jubilarni put
Pozorište bez domaćina
I bez domaćina, samog ministra Željka Simića, bilo kako red, tradicija, jubilej i dobro srpsko ime nalažu. Jeste se na svakom kvadratu duvalo, nadjačavalo i u nebo penjalo, ali se, kad omrkne, najbolje teralo
Još jedared su se
sastali svi Srbi i ostale lojalne manjine i većine koje cene naš suverenitet,
integritet, celovitost, herojsku odbranu, herojsku obnovu i herojski razvoj – da pokažu
koliko mogu i dokle. A mogu mnogo, i dokle 'oćeš, od svanuća do svanuća, i tri puta
tako, koliko traje saborovanje, iliti duvanje u instrumente i ostali pribor u Guči. Koja
je to sila, ne da se opisati, zato evo reči jednog posetioca kome, kad je obuhvatio sav
krš i lom pod šatrama, ispadoše reči: "Jesu Srbi nebeski narod, da Klinton ovo
vidi, odustao bi, ne jednom, nego četrdeset puta. "
Kad je nešto tak'o i toliko, podrazumeva se da ima domaćina. Domaćin, zvanični jakako, ovogodišnjeg tradicionalnog i jubularnog sabora bio ministar srpske kulture i upravnik Narodnog pozorišta i član Željko Simić. Ali, domaćin nije viđen na licu mesta, tako da je sve bilo, kao i da je domaćin bio tu, spontano i do kraja raspušteno. Ako nije bilo domaćina, bilo drugih drugova koji su svojim prisustvom doprineli da "veliki broj saborskih aktivnosti, uz dobro muziciranje trubača i dobro raspoloženje saboraša", prođe uspešno i najuspešnije do sada. Neposrednim prisustvom, sa obezbeđenjem i u civilu, istakli se general Pavković "koji je srdačno pozdravljen od svih poklonika trube", najveći general Ojdanić, ministar Vlajko Stojiljković, drug Duško Matković, izbrijani Ratko Mladić, po prvi put a već tradicionalno "evo ruke" novodemokrate, na čelu sa Berčekom i ličnim snimateljom, "naš čovek" Vojislav Mihailović sa svojim predsedničkim plakatom, sami i počasni Sreten Karić, drugarica sa drugom Jolanda, i vazdan i još onih bez kojih to ne bi bilo to.
PREDSABORSKO BDENJE: Subota predveče, Guča puna, ne moš' prići ni unići, sve zauzeto i oduzeto. Sve se odvrnulo do kraja, trube, muzičke mašine, samo bije, samo čini to. Na krovu Doma kulture istaknut generalni sponzor "Sartid", pod njim transparent Sabora, "Sviraj trubo, svirala zadugo, za veselje i nizašta drugo". Naroda i uličnih štandova kol'ko 'oćeš, sve se zbilo i sudarilo. Sve vrste garderobe i ostale robe, pivo na točenje, razne i đinđuve i džidžamidže, zemljani lonci, "cedeovi", krzno od lisice i lasice, mehanizacija, sve za uspomenu i dugo sećanje, šorcevi, oklagije, varjače, ratan i platan, "Zastava" oružje, štandovi za pismene, sve vrste medicine, Draža i pripadajući simboli u količinama, trube u svim materijalima i količinama. . .
Bije i tuče sa svih
strana, najžešće u porti crkve. Ispred belo platno sa obaveštenjem "Predsaborsko
bdenje", unutra, u porti, šatre se razmnožile i raspojasale. Svadbarski kupus u
ogromnim zemljanim loncima, jagnjići, prasići, komadi mesa i sitan roštilj, sve se
nabolo i zadimilo. Narod ide, nadire, pod šatrama svi zauzeli mesta, spremni, duga je
noć. Orkestri, ne da biju, tuku; gosti, ne da lome, satiru se. Jedni druge opkolili,
opasali, pa to samo čini to, trube se nadjačavaju, gosti nadglasavaju. Do pojasa goli
Srbi klekli na junačka kolena, čestite i bose Srpkinje na stolovima, sve u dertu i
opštem flertu, sve u ritmuuu. . . On joj priđe, pa sve uz trubu, melodično nego kako,
obilazi svaku oblinu. Ona se uključi na centrifugu, pa to trese, pa to otpada, a on
prati, pa se raspada. Jedan, gospodin li je, licidersko srce sa ogledalcetom oko vrata,
naočare za sunce, marlboro, uključio mobilni, ugurao ga u trubu, tera je da nadjača
orkestar za susednim stolom, pa oni sa susednog stola prihvatiše, pa to dunu, pa to
jeknu, pa to ode u p. m. Drugi to radi nežnije, iskusno, sa stilom, orkestar se slomio
ozgo, on ozdo sa sto maraka "briše" svaki deo tela igračice na stolu, gura joj
'de stigne, ona 'oće još, a on vadi li, vadi. . .
Sve sami dim, sve same trube i ostali instrumenti, to tuče, to se penje, to se uzjahalo, to pošlo u nebo. Poznanik se kune da se zdravio sa Ratkom Mladićem. U civilu, izbrijan, oči mu sijaju k'o u mačka. Drugi udario na važećeg i najvećeg generala, baš Ojdanića. Veli bio u objektu preko puta hotela "Zlatna truba", u civilu i sa sve obezbeđenjem. Objektu, od obezbeđenja, nemoš prići ni unići, najveći general sve 'oće na radne zadatke, Zlatiborac je to, nova vojna doktrina je to, a trubači sve vraćaju, a general sve neće da bude nepristojan.
U centru Guče,
kod spomenika trubaču, koji pre dve godine lično otkri sami Sreten Karić, u prisustvu
samog Bogoljuba i same mu žene Milanke – razvezla omladina. Biju mladi orkestri, a
omladina k'o omladina, ne zna šta radi, malo malo pa opiči ozgo: "Spasi Srbiju i
ubij se". . . A narod svojim poslom, ide, nadire i osvaja. U ponoć bi vatromet i
muzike još, tuklo se i presamićivalo do zore, nije odujimalo. Sa danom, u sedam ujutro
udariše prangije što ih zovu "budilica", sa četiri strane, ka spomeniku
trubi, krenuše četiri orkestra. I ono što je klonulo, ustade, pa to uze iznova da drobi
i razbija. Ono što je bilo na nogama, krenu za zvukom, k'o da je hipnotisano, k'o da nije
svoje.
"NAŠ ČOVEK": Nedelja, finalni i poslednji dan Sabora. Pred Domom kulture trubači biju i uživo i preko "mašine". Pre podne, konferencija za štampu. Tradicionalni direktor Joviša M. Slavković informiše da se još jednom pokazalo da je Guča mala da primi poklonike iz celog sveta, da je poseta najveća za 40 godina, da je sve uspešno i najuspešnije. Onda tradicionalni Gojko Agotončić od Ribarske banje, kome je pravo ime Života i koji je u međuvremenu operisao oko, i koji je bio šef mesne kancelarije od '46. do '87, predade direktoru Joviši poklon – drvenu raketu u koju može da se sipa rakija. Izljubiše se. Upitasmo, šta je s domaćinom? Pravo pitanje, pohvali Joviša. Jeste, domaćin je ministar Željko Simić, a zašto nije tu, iz zdravstvenih razloga, i to je prava istina. Verovatno će doći njegov zamenik Vasilije Tapušković, a sigurno će doći predsednik počasnog odbora Sreten Karić. On lično, na ulicama, video Duška Matkovića, generala Pavkovića, ljude i stručnjake iz celog sveta, ali niko nije ušao u Dom kulture jer je zabranjen politički marketing. Ima saznanja da će neke političke ličnosti pokušati da se popnu na binu pre takmičenja, ali neće dozvoliti. Takva pravila, nema marketinga.
Onda bi defile svih učesnika, improvizacija dragačevske svadbe i još toga. Sa terase u glavnoj ulici sve posmatra predsednički kandidat Vojislav Mihailović. Pa Vojislav, sa svojima, siđe i bez gungule prođe pored spomenika trubi. Pa se smesti, sa svojima, pod jednu od šatri u porti crkve. Pa ga staviše u čelo stola, pa iznad njega okačiše dva izborna plakata "Naš čovek", pa trubači u žutom dunuše, gledamo, sve sa merom i dostojanstveno.
Iza podneva šatre opet pune. Pristigle penzionerske posade 'vataju 'ladovinu, ližu sladoled i vire pod šatre. Na ulazu u jedini hotel totalno ćeviranje, još nema Sretena, ali ovi iz BK bez informativnog programa televizije baš lože. Ajde što oni lože, nemaju informativni program, ali, vidimo, i oni sa Studija B, sa 'nakim informativnim programom, se spremaju na loženje. Bliži se takmičarski deo, još jedan vrhunac, opšte teranje, to samo prži.
PATRIOTSKE GRUDI:
Onda krenuše na finalno takmičenje, da se i to vidi, reda radi. Onaj most ka igralištu
još uzan, a navalilo se, policija reguliše sudaranje. Levo od mosta isti objekat za
pišanje i pojenje, smrdi i vonja, šatre, ringišpili, pola žena pola zmija, pola zmija
pola žaba, i čudesa jošte. Na igralištu narod stao i prileg'o, jedni drugima prave
'ladovinu. Napred bina, sva nova i sva u plavom, ekipa filma "Ivanina suza", sa
glumicom Ivanom Žigon, snima scene i kadrove. Stiže i "naš čovek", stavljaju
ga u sredinu u prvi red. Ali, organizator nađe za principijelno da ispred njega isturi
još jednu klupu. Jes' jako obezbeđenje, ali u ograđen prostor za goste i novinare upade
i plavuša mlada i sva u grudima. Pod mišku je, dok pozira fotoreporterima, drži, vele
suprug i predsednik neke naše, patriotske, valjda, stranke. Jer, Jolanda, kako rekoše da
se viče, ima tako patriotske grudi. Ode Jolanda u treći red, tradicionalni voditelj, sav
u narodnoj nošnji, biće Sveta Vuković, tradicionalno podviknu; "Trubaču, sviraj
zbor". Uto upade počasni Sreten Karić, i sve sa tradicionalnom bradicom sede na
klupu isturenu ispred "našeg čoveka".
Izađoše svi orkestri, dunuše "Sa ovčara i Kablara", udariše topovski udari, zemlja zadrhta. Pa voditelji udariše u čitanje, sve sama poetika sa naravoučenijem, pa otvarač poruči: "Svirni trubo za pokolenje, i kaži mu da brani zemlju", pa orkestri krenuše u nadmetanje. Neki klinci razapeli trobojku sa petokrakom, pa samo arle, počasni Sreten levom puši, a desnom se pita, ali sve nekako mirno i dostojanstveno, samo jedan na desnom krilu, u ćelavim godinama, usitnio, pa samo rsa. Jes' počasni Sreten skinuo sako, jes' da oni oko "našeg čoveka" pokazuju srednji prst prema petokraci, ali nikako da krene, nikako pozadina da đipi, da se oslobodi. Uto krenu "Ko to kaže, ko to laže. . . ", razveze i na levom i na desnom krilu ograđenog šesnaesterca. Desno usitnilo, levo predvode daire. Sve samo biračko telo, to oplelo, to se umnožilo, sami i počasni Sreten nogama udario u ritam, jedan sa kapom, mongolska li je, utrča u šesnes', nasta rusvaj.
Ali, slabo je to za opšti i tradicionalni dojam, vrućina i noć ubili, nema tradicionalne i opšte havarije. Većina prisutna reda radi, k'o da je na izdržavanju, i oni sa puta, koji u pauzama šalju pozdrave predsedniku, k'o da ni kupusa nisu jeli. Uto bi kraj, proglasiše pobednike, k'o što je red. Svi se vrnuše natrag, pod šatre, u prirodni ambijent, još jedared i iznova nasta ršum, ispade da svima svane tek kad omrkne. Pod kestenom, iznad spomenika trubi, trubači opkolili, mladi se propeli i na astale popeli, pa to samo brsti.
Dragan Todorović
