Kaži dragička
Poštovani doktore Bojiću,
apelujem na Vas da se
prihvatite kandidature za predsednika Jugoslavije. Znam da za prijavljivanje ima još samo
četiri dana, znam da se priča kako je konkurs namešten, ali ako neko ovu zemlju može
da uljudi – to ste Vi. (Vi i ing. Mrkonjić za kojeg sam mislio da će Vam u izbornoj
trci biti glavni takmac; o tom potom.)
Tešio sam da je napadna suzdržanost naspram funkcije predsednika deo Vaše taktike, zna Bojić šta radi, mislio sam, pušta da se javno mnjenje zamori pričama o Dražinom unuku, Milovanu Drecunu, čeka da biračima dodija spot u kome se članovi Otadžbinske uprave ljube do besvesti, pa će se u zadnji čas pojaviti – pravi pravcijati šumar kome je dosta puškaranja i koji iz svog rejona isteruje i Nemce i partizane...
Kao ministar zdravlja zatekli ste to što ste zatekli, posla imate toliko da na državu naprosto ne stižete da mislite, nemate kad da joj se posvetite, ali znajte da ste joj potrebni, ništa manje nego zdravstvu. Dobro, dvadeset pet hiljada potpisa nije lako skupiti do trećeg septembra, ali bi se ono što građani izjavljuju preko telefona za pritužbe moglo upotrebiti kao punovredna potpora Vašoj kandidaturi: doktorica koja dežura kraj telefona priznala je da se danas slabo ko javlja sa primedbom na rad medicinskog osoblja, ljudi zovu da Vas pozdrave i blagoslove, dve telefonske linije postale su usko grlo za reči podrške, hvale i ljubavi koje vam stanovništvo upućuje takoreći bez prestanka...
Vaša skromnost nije dozvolila da razgovori sa dežurnih telefona u Ministarstvu zdravlja idu uživo preko radija, a to bi, verujte, bila jedna od najslušanijih emisija – u prvim danima Srbadija bi slušala ko će od lekara da nagrabusi, ali bi slušanost bila još veća kad bi se znalo da je sa zakeranjem gotovo i da je došlo vreme čestitki i pozdrava Vama (emisija bi ličila na one koje Radio Zagreb ima o pomorcima, komplimenti bi bili garnirani probranom muzikom iz Vašeg zavičaja).
Ko bi imao srca da ugasi radio? Bolesnici diktiraju svak svoj matični broj, krvnu grupu, potom iskazuju radost što su imali privilegiju da budu bolesni za Vašeg mandata. Oni koji su ranije takoreći brzopleto prezdravili (uprkos prilikama kakve su bile pre Vašeg imenovanja) pričaju kako im je zbog toga žao, zdravi zovu sa željama da Vas zdravlje služi, a njihovo da se bar u izvesnoj meri naruši kako bi se i oni lečili u novim uslovima...
Malo sam se zaneo, poenta je ovo: snimljeni glasovi glatko bi zamenili listu potpisa. Zvučni zapis je po meni i jači od puke hartije sa potpisima. Taj je papir nošen po preduzećima, poturan je zaposlenima da ga potpišu u prisustvu rukovodilaca. Spisak ne priča je li potpisnik veselo i čista srca podržao kandidata ili se unezverio [potpisnik] od pomisli da se sve negde beleži i da će izgubiti posao ako ne podrži na primer aktuelnog predsednika. Audio traka čuvala bi neponovljive glasove ljudi koji su telefonirali po vlastitom svom nahođenju, tih glasova, ubeđen sam, već sada mora biti preko pedeset hiljada...
Kako bi na Vašu kandidaturu gledao predsednik Milošević? Njegova stvar. Ako je tačno da veći broj predsedničkih kandidata ide njemu na ruku, onda bi Vašoj kandidaturi mogao samo da se raduje. Najposle, ne mora on stalno da se raduje i da pobeđuje. Ne treba prema njemu da se osećate obaveznim. Ako se nekada možda poneo pokroviteljski prema Vama, hvala mu, nije pogrešio, ali to vas ne obavezuje na doživotnu apstinenciju od predsednikovanja: Vi ste sazreli, ojačali i nametnuli se, sentimentima i snebivanju nema mesta, između Vas i sadašnjeg predsednika Miloševića ima da se vodi mrtva trka (ne dopada mi se izraz "mrtva trka" kad ste u pitanju Vi i g. predsednik: izjednačena, muška, nadasve fer borba), ja bih štaviše voleo da je u konkurenciji za predsednika i g. Mrkonjić: za druga Mrku je, kao i za Vas, već odrađena odlična kampanja, i bio bi pravi greh i pravo rasipništvo da trud tolikih generacija novinara, snimatelja i urednika jednostavno propadne.
Jedan moj kolega je pisao o Srbiji kao o kulturno-umetničkom društvu, sad je došlo vreme da našu zemlju uredimo kao sveobuhvatni dom zdravlja, kao sanatorijum od Horgoša do Dragaša, jer se samo zdravi možemo uspešno suprotstaviti moćnicima koji se leče u najmodernijim zdravstvenim ustanovama a radi su da zatru sve što je naše.
Ljudi bi voleli da imaju predsednika koji se svuda i odasvud pojavljuje. Koji je ministar obišao svaku apoteku, ko je lično pročitao osamdeset miliona recepata? Vi ste se osmehnuli svakom ubogom osiguraniku koga ste u svojoj misiji zatekli kako dreždi u apoteci, ali ste svojim da tako kažem banućem umeli da presečete i mnogog nesavesnog farmaceuta! Ko od građana ne bi voleo da mu dođete na vrata, samo Vi, kamerman i tonac, dobar dan, ja sam Vaš novi predsednik, ali sam lekar i humanista kao i onda kad sam stažirao, iznesite odmah sve lekove koje u ovom trenutku imate, da vidimo jesu li vam svi neophodni! U svakoj drugoj kući nalazim zalihe, nalazim lekove kojima je prošao rok upotrebe, pa potrovaćete mi se, braćo moja nepismena, ili ćete se overdozirati dok će vaš komšija ili vaš brat od strica krepavati jer neće imati baš taj lek... Sad idem da iznenadim one iz Hitne pomoći, ali znajte da se u svako doba mogu vratiti, i vratiću se, od danas do 2008. moram pregledati svako čekmedže. Ne zvao se ja predsednik Bojić ako ne napravim savezni inventar svega što se u tim vašim škrinjama nakupilo! Lično ću baciti u đubre sve čemu je prošao rok, sam ću odnositi lekove onima kojima su zbilja potrebni, resto ću podeliti apotekama koje ću takođe lično i danonoćno nadzirati, iako kao šef države sada imam i druge oblasti koje je moj prethodnik moram reći dobrano zapustio...
Eto takvog predsednika želimo, gospodine Bojiću, takav biste predsednik Vi bili, i nemojte da se susprežete zbog predsednika Miloševića i njegove supruge. Mora da Vam je, makar jedanput, kroz glavu prošlo: "A šta meni fali, zar ja ne bih bio izvrstan predsednik Jugoslavije?" Pa ste, pretpostavljam, odmah zamislili kako Vas predsednikovica kori: "A ti tako, Milovane, posle svega što smo za tebe učinili, posle predivnog, plemenitog poverenja kakvo smo ti ukazali!"
Nemojte se na to obazirati, gospodine Bojiću, to jest ako takve glasove uopšte čujete. U jednom intervjuu ste govorili o svom detinjstvu (bili ste đak-pešak, imate biografiju za kakvom čitanke u SRJ godinama čeznu), pričali ste kroz kakve ste šume prtili u želji za znanjem, i kazali ste, sa iskrenošću kakvu danas retko srećemo: "Već u to vreme bio sam prilično neustrašiv!"
Pa budite neustrašivi i sada, kad ste Srbiji i Crnoj Gori najpotrebniji. Ako budete čekali da vam oni koji su na vrhu ponude da ih malo odmenite, ako mislite da će ikad reći: "Milovane, kaži dragička!", gorko se varate!
Ljubomir Živkov
