Evropsko jazz leto (3)
Pevajmo na kiši
Tokom četvrt veka North Sea Jazz festivala u salama Kongresnog centra u Hagu održano je blizu 4000 koncerata – dovoljno da tokom deset godina svake večeri uživate u majstorijama džez čarobnjaka
Usputna poseta produkciji
Label Bleu “na par minuta od železničke stanice u Amijenu” pretvorila se u 2x2
kilometra borbe sa jakim pljuskom. Kao da me je nevreme pratilo na putu na sever – gde
god sam menjao voz, temperatura je bila niža, a kiša je još jače padala. Poslednje
što bi u takvoj situaciji čovek poželeo je da čita vesti – zaronjen u izvrstan roman
"Hi-Fidelity" Nika Hornbija stvorio sam svoj svet u kom nije bilo skupštinskih
zasedanja, demona rata, Patrika Klajverta, a za kafu s nogu na stanici u Antverpenu nije
trebalo raditi baš punih osam sati.
To je dovoljna priprema za još jedan North Sea Jazz Festival (NSJF, Hag, Holandija), 14-16. jul."Nema potrebe da povodom 25. rođendana pravimo bilo kakvu egzibiciju”, uveravao me je prošle godine šef pres službe g. Gertjan Pruim. Tokom četvrt veka NSJF-a, u salama Kongresnog centra u Hagu (NCC) održano je blizu 4000 koncerata – dovoljno da tokom deset godina svake večeri uživate u majstorijama džez čarobnjaka. "I tri dana godišnje je veliki napor", smatraju organizatori, a ljubiteljima džeza ostaje da se – kao da idu na neki koktel na kom ne žele da budu u centru pažnje – nahrane nekom muzikom pre nego što stupe u Kongresni centar, jer će ih inače ubrzo zaboleti želudac od prekomernih muzičkih senzacija.
Posle dve nedelje uzbuđenja u Beču i Vienu, po prvi put na NSJF dolazim mirno – da otkrivam i uživam, umesto da jurim po hodnicima. Ceremoniju dodele novoustanovljene NCC nagrade mladom nemačkom basisti Uliju Glazmanu (Glaszmann) propuštam opijen mirisom kafe u obližnjem hotelu "Bel Air" i zaveden uzbudljivim pričama bluz gitaristkinje Ane Popović – vezanim za njen budući put u Memfis na snimanje prvog albuma za jednu inostranu produkciju.
Jedan sat pred početak programa, uživljavam se u ulogu turističkog vodiča – Ana i Nataša su na festivalu prvi put, pa koristim prazne hodnike da ih brzo provedem kroz sale u kojima se svira. Zadržavamo se na izložbi crteža Majlsa Dejvisa – naga ženska tela u plesnom pokretu, jake crvene i plave farbe, ili razuzdane linije oslobođene realističkog konformizma, prenose duh džeza na isti onaj način na koji je to pola veka činila njegova truba. Obeležavajući deset godina od njegove smrti, u sali Jan Stin su se nadsviravali Majlsovi nekadašnji saradnici – saksofonisti Bad Šenk (Bud Shank), Džimi Hit (Jimmy Heath), Gari Barc (Gary Bartz), Soni Forčn (Sonny Fortune), Džordž Kolman (George Coleman) i Keni Garet (Kenny Garrett) – i njegov štićenik, trubač Volas Runi (Wallace Roney).
Hag je, verovatno, najbolje mesto da se čovek nagleda “mladih džez lavova” – izdavačke kuće koriste prisustvo velikog broja novinara da promovišu nove članove familije. U Hagu dominira Verve, legendarna džez produkcija iz porodice Universal Music. Oni su tradicionalno na festivalu prisutni u najjačem sastavu, logistički (iz američke "centrale" dolazi desetak najvećih faca, producenata i pres agenata) i kreativno (u programu je 30-ak njihovih ekskluzivaca). Svake godine na krovu Kongresnog centra odvija se "Noć Vervea": upoznajući se sa muzikom najzanimljivijih novih likova, publika je u prilici da nabavi vruće naslove po povoljnijim cenama, popriča sa izvođačima i zamoli ih za autogram.
Trubači Nikolas Pejton
(Nicholas Payton) i Roj Hargruv (Roy Hargrove) predstavili su svoje najambicioznije
projekte dosad. Pejton je prvi put nastupao u pratnji big banda, a Hargruv je romantični
program izveo u okruženju impresivnog pedesetpetočlanog holandskog orkestra Metropole.
Prelepa crna violinistkinja Redžina Karter (Regina Carter) prezentirala je u “Noći
Vervea" novi album Motor City Moments. Oluja koja je pretila da rasturi
šatorsku konstrukciju inspirisala je Karterovu da (kao da je uključena na visoku
voltažu!) gudalom rikošetira po strunama do iznemoglosti, nadjačavajući se sa
grmljavinom. Vođena istim emocijama, njena atletski oblikovana perkusionistkinja Majra
Kasales (Mayra Casales) šamarala je konge svom snagom dok joj ne bi spale bretele, a onda
– ne prekidajući predstavu – u skoku ih vraćala na ramena, uz ovacije publike i
prijatelja iza scene (prepoznajemo Redžininog brata Džejmsa). Uskočivši na NSJF 2000 u
poslednji čas, pevačica Di Di Bridžvoter (Dee Dee Bridgewater) nije imala unapred
osmišljen nastup, već pakovala program u neposrednom dogovoru sa publikom. Totalna
improvizacija porodila je i dva veličanstvena kabaretska momenta: na Klintonovu čestitku
organizatorima NSJF-a odgovorila je M.M. prenemaganjem "Happy Birthday, Mr.
President", a na kišu koja ne prestaje prekrstila PWA (od Princ Willem Alexander,
op.a.) – u nazivu sale u kojoj je nastupala – u "Pretty Wet Anyhow"
("stvarno prilično vlažno"). Njena holandska koleginica Florin (Fleurine)
oprobala se u nežnim baladama, u pratnji “Džejms Dina modernog džeza”, pijaniste
Breda Meldoua (Brad Mehldau), a mladi gitarista Kurt Rozenvinkel (Rosenwinkel) – u
društvu saksofoniste Marka Tarnera (Turner) – dokazao da komplimenti slavnih kolega
Peta Metinija (Pat Metheny) i Džona Skofilda (John Scofield) nisu slučajni. Saradnje
Florin i Meldoua, odnosno Rozenvinkela i Tarnera, značajne su i zbog udruživanja snaga
ekskluzivaca dve konkurentske kuće – Verve i Warner Bros. – što je najava konačnog
prekida (loše) prakse zatvaranja tzv. mejdžorsa u svoje avlije.
Podrumska sala Paulus Poter rezervisana je za razvratni clubbing. Ljubičasti neon, pomahnitali stroboskop i halucinogene negativ-projekcije muzičara na video platnima kao jedini izvori svetlosti. Miris ječma, opojnih trava i znoja. Bas i bubanj na ivici izdržljivosti membrana zvučnika i bubnih opni. Ali, ko mari? Virtuelna generacija uživa u ekstremima, a NSJF organizatori dobro znaju da samo ovako mogu da ih "uvuku u priču". Domaćin prve noći je slavni britanski DJ (BBC radio program GP Worldwide), producent (Talkin’ Loud) i utemeljivač trendova Džajls (Gilles) Peterson – impresario modernih heroja (Incognito, Galliano, 4Hero...), otac ili glavni promoter žanrova čudnog imena (acid jazz, trip hop, drum&bass, jungle...). Oko njega su novi talenti (Spacek, Da Lata), ili DJ sledbenici (Raw Deal i Peter Kruder), a iskusni džezer Gari Barc blagosiljao je ovaj skup gostovanjem na nastupu sastava Two Banks Of Four.
Sledeće noći, hepening otvara techno jazz norveškog klavijaturiste Badžija Veseltofta (Bugge Wesseltoft), a onda na scenu izlazi saksofonista Džejms Karter (James Carter), da na potmulo basiranje Džamaladina Takume (Jamaaladeen Tacuma) stušti najneverovatniju lavinu hipnotičkih tonova za neobuzdani ples. Jedan od ključnih momenata festivala... Kako su se potom snašli jedini naši predstavnici na ovogodišnjem NSJF-u, saksofonisti Stanislav Mitrović i Akoš Laki? Odlično – ovaj duet (u Holandiji poznat kao Double Band) imao je podršku ritmičara iz slavnog fanki sastava The Headhunters, Herbija Henkoka (Herbie Hancock), da lako demonstrira visoku muzikalnost i balkanski temperament.
U modu ponovo ulazi Nju Orleans – grad u kome je, kako se smatra, džez rođen. Zatvaranje kruga označava povratak osnovnim motivima nastajanja džeza, kao muzike za ples i optimizam. Pijanista Dejvid Torkanovski (David Torkanowsky) i njegov Astral Project svoj izraz definišu pojmom “Voodoo Bop”: na osnovama bebop škole, oni crpe ludilo Mardi Gras karnevala, mistično-magijski ritual i izražajni bezobrazluk avangardista da uobliče novi neobičan koncept. Kada se koncert bližio vrhuncu, Torkanovski je na rub bine izručio 50-ak kompakt diskova i pozvao okupljeni svet da se posluži, uz bakšiš u skladu sa doživljajem i (lepim) vaspitanjem. A onda je osetio teskobu spram konvencionalnih mogućnosti svog instrumenta, pa levom rukom uhvatio veliki klavirski poklopac, a desnom poklopac za dirke i udarao njima po telu klavira, dovodeći publiku do delirijuma. Njegov učitelj Dr Džon (Dr. John) neobjašnjivo je odustao od (najavljene) posvete Djuku Elingtonu i ostao u vodama jungle beat-a, a da koncert – ipak – bude ekskluzivan, u jednom momentu ustao sa klavira i fanovima poklonio pristojnu “solažu” na električnoj gitari. Stari engleski džentlmen Kris Barber (Chris Barber) je pak prizvao Elingtona baš kako smo očekivali od Dr Džona – jezikom slavne njuorleanske ulice Burbon i stepom u maniru džez pionira. Ali, najefektniju proslavu duha Nju Orleansa uobličio je njujorški avangardista Stiven Bernštajn, sa Millennial Territory Orchestra. Polazeći od rukopisa davnih majstora (Dixieland Jazz Band, Armstrong, King Oliver...), trubač je smislio vitalnu varijantu prožimanja svih kasnijih iskustava (bop, avangarda, funk), da napravi dobitni aspekt džeza za vek koji dolazi. Potresno i veselo, u isti mah!
Bluz preživljava teške trenutke. S jedne strane su starci (B.B. King, Linda Hopkins i Klarens Gejtmaut Braun), svi u osmoj deceniji života, ali ipak sposobni da razgale veliki broj ljudi starim pesmama i rifovima. S druge strane su talentovani klinci, spremni da ponude originalan pristup i preuzmu odgovornost za budućnost ove forme. Ali, samo mali broj među njima je ove godine uspeo da se otisne preko Atlantika, a ni NSJF organizatori nisu bili spremni da za njih rezervišu ništa veće od kamerne sale Ešer. Tako je sirovom rok-bluzu Džejmsa Hantera (James Hunter), fascinantnoj snazi glasa korpulentne Šemekaje Kouplend (Shemekia Copeland) i suptilnom slajd muziciranju Kris Tomas (Chris Thomas) Kinga svedočilo jedva stotinak najvernijih bluz afisinadosa.
Centralni događaj ovogodišnjeg festivala bio je dupli program staraca iz Buena Vista Social Club (BVSC) paketa. Ulaznice za koncerte Rubena Gonzalesa (Gonzalez) i Ibrahima Ferera (Ferrer) planule su po objavljivanju programa, sredinom maja. U sali nestrpljenje. Mrak, pa svetlo na rub bine, odakle trombonista Hesus (Jesus) Ramos dovodi čika Rubena do klavira. Od BVSC ekipe u bandu su još Rubenov najbliži saradnik, kontrabasista Čačaito (Cachaito) Lopez i fenomenalni trubač Gvahiro (Guajiro) Mirabal. Prvi tonovi spontano mame suze u publici. Ramos mazi Rubena po glavi – to je čin velikog poštovanja prema starom pijanisti. Onda na scenu ulazi Omara Portundo (Portuondo). U laganom tempu, reč po reč opisujući strast, "Viente Anos" je novi veliki stres. A onda "Boginja osećaja" (kako je zovu na Kubi) objavljuje da se iza zavese krije Ibrahim Ferer. Na redu je njegov "Dos Gardenias". U drugom delu nastupa, Omara i Ferer su zaigrali na "Silensio": sada su njih dvoje razmenili suze, baš kao onomad u Vendersovom filmu. I kao da je taj čin promenio dominantno raspoloženje u publici iz surove patetike u neopisivu radost. Do kraja nastupa, publika skače u ritmu salse, svesna čemu upravo prisustvuje... Isti osećaj radosti, u podrumskoj prostoriji nudi Dominikanac Mišel Kamilo (Michel Camilo). Uz karakterističan osmeh na licu, ovaj pijanista neprikosnovene tehnike ukucava svoje prste u crno-bele dirke brzinom profesionalnih daktilografa, na očaj fotografa sa konvencionalnijom opremom i urlike oduševljenja opčinjene publike.
Rođendansku nagradu Bird, za posebne zasluge u istoriji džeza, dobio je trombonista J.J. Johnson. Garden Pavilion, svojevremeno najveći prostor za svirku na NSJF-u (u bašti Kongresnog centra), od ovog leta nosi ime osnivača festivala Pola Aketa (Paul Acket). Sviralo se dobro, upoznali smo solidan broj novih likova i bežali od dosadne kiše. A egzibicije? Za njih se potrudio neoprezni posetilac, koji je – bacajući neugašeni opušak u kantu za smeće – poslednje večeri festivala zapalio solidnu vatricu u podrumu Kongresnog centra. Organizatorima muka, a najizdržljivijim posetiocima šansa da po završenom programu u ostalim salama svrate u podrum (gde je satnica kasnila gotovo sat vremena) na još malo muzike.
Vojislav Pantić
