Stanje stvari
Prepoznavanje Koštunice
Promena u Srbiji već se dogodila. Treba samo videti
kako se odjednom veličanstveno pokvarila stara igra u kojoj su sve uloge
bile podeljene i sve izgledalo planirano i predvidljivo
Nema
više vremena ni za kakva nova čuda. Može samo još da se uzalud
ponavlja već viđeno, još poneki šamar, pretnje, saslušanja, ali mora
da je već i policiji dodijalo da privodi iste ljude iz istih besmislenih
razloga i postavlja im ista glupa pitanja. Ništa više i gore od toga režim
nije u stanju da smisli, a to je nedovoljno, što ne znači da je bilo
malo. Momci i devojke iz Otpora primili su na sebe i hrabro podneli bes režima
koji je hteo da proveri da li mu je narod zbilja okrenuo leđa. U drugim,
neozbiljnim i lakomislenim zemljama veruje se samo u glasanje, ali u Miloševićevoj
Srbiji čvrstina volje naroda očigledno mora da se izmeri još i
pendrekom.
Jednog dana će svakako morati da se utvrdi ko je koga i po čijem naređenju tukao, a za sada je najvažnije da je volja građana unapred odbranjena. Srbija izgleda čvrsto rešena da razočara Miloševića i ne verujem da će se on usuditi da to ne prizna. Ako pobeda Vojislava Koštunice ispadne onolika kolika se očekuje, Milošević jedino može da je umanji i proba da je obezvredi tako što će iz kancelarije izneti telefone, pisaće stolove, stolice, zavese, tepihe, lustere, a sam će se povući na rezervni položaj.
Međutim,
promena u Srbiji već se dogodila. Treba samo videti kako se odjednom veličanstveno
pokvarila ona stara igra u kojoj su sve uloge bile podeljene i sve
izgledalo planirano i predvidljivo. Svi dobro uvežbani igrači, Miloševićevi
saveznici i protivnici u zemlji a i u dobrom delu sveta, sad su se
unervozili i čisto ne mogu da veruju da bi mogli da ostanu bez posla koji
je onoliko cvetao. Takva uzbuđenja viđaju se jedino na berzi kad
poznatoj firmi akcije spektakularno padnu, a nastane jagma za novim,
uspelim proizvodom.
Svi oni koji su još do ovog leta izgledali beznadežno nezamenljivi, koji su pokrivali ceo prostor, koji su jedan o drugom znali sve, koji su se bezbroj puta ljuto javno svađali i tajno sporazumevali, čiji su se glasovi na kraju pretvorili u nepodnošljivo zujanje u glavama ljudi, svi oni odjednom nestadoše i svedoše se na prirodnu meru. Gde je nadvojvoda? Gde je Vuk Drašković? Kome nedostaju neka se počeše iza uva, odmah će ga proći. A u Miloševića još samo po dužnosti veruje policija. Svaki njihov telohranitelj bio je moćniji i bogatiji od Koštunice, a sad mu nisu ravni ni sva trojica zajedno.
Koštunica je na srpskoj sceni dugo, od samog početka, ali se uvek držao pomalo neobično, tako da sad svakome nekako liči na novog čoveka. Pre svega, tvrdoglavo je odbijao da učestvuje u svim poznatim prividima političkih borbi, što je ponekad bilo rizično i dovodilo ga na samu marginu i u opasno pasivan položaj. Ali, on je odbijao da postojeća pravila igre prihvati kao jedino moguća, nije pristajao ni na psovački jezik ni na trgovine, domunđavanja i podmićivanja, odnekud verujući da je Srbija nešto drugo i da zaslužuje bolje.
Bilo je još moralnih i ozbiljnih ljudi koji su pokušavali nešto da kažu, da utiču na nesrećni tok događaja u Srbiji i drže se nekih načela, ali jedino je Koštunica uspeo da, pri svoj toj «nepraktičnosti», održi na okupu jednu stranku pristojne veličine. Da nije, ispao bi prosto nekvalifikovan za političke poslove. Pri tom je vremenom savladao svoju akademsku zatvorenost i naučio da govori s ljudima na ulici, nikad baš sasvim opušteno, ali u ovoj kampanji mu to izgleda ne predstavlja veći napor.
Onako smiren i uzdržan, on nikad nije bio čovek masovnih mitinga, bez kojih se u Srbiji godinama nije moglo, ali izgleda da su u međuvremenu potrošene sve rezerve adrenalina, pa mu je i ta mana postala preimućstvo. Može biti da su i NATO bombe malo doprinele tome da Srbija više ne voli da sluša gromoglasne govore, besne pretnje i, uopšte, suviše krupne reči. Atmosfera je postala više kamerna, ljudi su poželeli da se napregnu da čuju i shvate šta im se govori, čak hoće i sami da razmisle, što sve Koštunici savršeno odgovara.
Koštuničin patriotizam uvek je bio jednako naglašen, što nije izgledalo naročito dobro onda kad su Srbi teško bolovali od ogromnog viška agresivnog samoljublja, ali on nikad nije poverovao Miloševiću, nije sarađivao s patriotskim profesionalcima i nije se od toga ugojio. A sad, naravno, pošto su Srbi već vodili i pogubili sve ratove, pošto je preostalo samo da se vidaju rane, patriotizam je postao savršeno legitiman. Ako se, dakle, neko još brine zbog Koštuničinog nacionalizma, neka mu to sa srećom bude najveća briga u životu.
Isto važi i za njegov tvrd i oprezan odnos prema Zapadu, koji nekad nije bio dovoljno opravdan, a danas je savršeno logičan i prirodan. To u njegovom slučaju nipošto nije samo stvar izborne taktike, ali nije ni izraz duboke antizapadne orijentacije, kao kod mnogih drugih srpskih rodoljuba. Koštunica je, u načelu, čovek zapadnog duha koji ne zazire od Evrope i sigurno neće tražiti spas u Kini. On sigurno zna da se Srbija u odnosima sa Zapadom teško zaglibila, ali ne samo svojom krivicom, i verujem da bi njegov stav u Evropi umeli da shvate i poštuju. I Amerika bi morala da ga prihvati, mada mi se čini da su se na Miloševića ovde navikli i da ne bi voleli da menjaju svoj odnos prema Beogradu kao zmijskom gnezdu.
Možda to više nikome ne znači mnogo, ali Koštunica je nov čovek i po tome što, za razliku od gotovo svih ostalih igrača, nikad nije bio član Partije. Naprotiv, bio je strasno posvećen vrednostima demokratije i uvek pripadao jednoj tankoj ali dragocenoj tradiciji obrazovanog, umereno konzervativnog srpskog građanstva. Taj sloj je gotovo sasvim nestao pod komunizmom, a ono što se bilo malo povratilo – satro je, zaveo, prevario, potkupio ili u svet oterao Miloševićev brutalni nihilizam. Koštunica je nekim čudom preživeo i pri tom deluje neoštećeno i pribrano, a najveće je čudo da je, posle svega, Srbija baš u njemu prepoznala svog novog predstavnika.
Možda je stvar u tome što ovaj Srbijanac, za razliku od svih patriota koji su se u srpskoj politici tako nesrećno oprobali, zbilja voli Srbiju, što joj pripada celim bićem i verovatno je vidi mnogo boljom i lepšom no što jeste. Miloševićev pokret nacionalne emancipacije podsticao je vulgarnost, nasilnost i prostakluk, gajeći očigledno najdublji prezir prema narodu i potpunu ravnodušnost prema njegovoj sudbini. U Koštunici ljudi, izgleda, prepoznaju čistu suprotnost svemu tome. On samom svojom pojavom predstavlja i od drugih zahteva uzdržanost, pristojnost i samokontrolu civilizovanosti, što je više nego dovoljan politički program.
Mada verujem da će Koštunica pobediti i da Milošević to neće moći da ospori, bojim se da ništa oko ovih izbora i posle njih neće teći mirno i lako. Kad kaže da neće biti revanšizma, Koštunica to sasvim ozbiljno misli, a to je i važna poruka Miloševićevim ljudima. Ali ovaj bi baš zato mogao još da se potrudi da izazove što više osvetničkih osećanja, kako bi ti isti njegovi ljudi izgubili svaku nadu da mogu da opstanu bez njega. Rasulo u njegovoj vlasti preti i ako pokuša da ne prizna očigledan poraz, kao i ako ga prizna. Šta će on proceniti kao manju pretnju, najveća je tajna ovih izbora.
