Vreme broj 506, 14. septembar 2000.

Sporna završna verzija Pavlovićevog filma

Podoficir i mrtva deca

Film "Država mrtvih" nije prikazan na Venecijanskom festivalu uz obrazloženje organizatora da su izmenjene političke reference, pojedine scene kao i kraj filma. Šta se dogodilo u montaži?

Obično se kaže da pravo umetničko delo, bilo makar i nezavršeno, nadživljuje svog tvorca. Verovatno će takva biti i sudbina Države mrtvih Živojina Pavlovića. Ali sudbina tog filma ukazuje i na nešto drugo: delo se često protivi ovakvom ishodu stvari. Ovaj film želi da ostane nezavršen.

Znači li to da će on, ako ikada bude završen, na svet doći nasilno, tuđom voljom, kao mrtvorođenče? Sa formalne tačke gledišta, takvu mogućnost treba bez premišljanja odbaciti. Država mrtvih se, posve sigurno, može rekonstruisati/dovršiti u skladu sa autorovim intencijama ili bar približno njima: knjiga snimanja i brojne zaostale beleške jasan su putokaz u tom smeru. Ali ipak, rezultat može biti samo ispražnjena košuljica iza čijeg privida neće biti ničeg osim zablude interpretacije. Jer, šta je umetnik hteo da kaže – that's the question. Nikada nećemo biti sigurni jesmo li pronašli pravi odgovor.

Otuda onaj oprez koji, prikriven tehničkim problemima, stvarnim koliko i tobožnjim, stalno odlaže završetak rada na filmu. S druge strane, čak i oni koji su najtemeljnije upoznati sa materijalom libe se decidiranijeg izjašnjavanja o Državi mrtvih, skrivajući se iza uopštenih deklaracija kako je reč o jednom od najboljih filmova Živojina Pavlovića koji, pride, podseća na dela iz njegove rane stvaralačke faze. Koja to beše rana faza Živojina Pavlovića? Je li on baš tada stvorio svoja najbolja dela ili se to, ipak, dogodilo nešto kasnije? Odakle ovde odustajanje od kadra-sekvence? Zašto tek sada rad sa više kamera?

SITUACIJA: No, ako se film jednom zbilja pojavi (što je, nadajmo se, neminovno), videće se da ovaj oprez nije bio bez razloga. Država mrtvih je težak predmet. Taj film je nastao (on zapravo još nastaje) na osnovu pozorišnog komada Janez Siniše Kovačevića. Pavlović je, u skladu sa svojim stvaralačkim temperamentom, još više u skladu sa svojom ljudskom prirodom, izvršio brojne intervencije na predlošku (Kovačevićevoj drami), izmenivši mu – kako vidimo – čak i naslov. Budući da je, iz njegove zaostavštine, iz onih beležaka nastalih tokom rada na filmu, jasno da mu je do te izmene bilo neobično stalo, Država mrtvih je već sada, u toku procesa rekonstrukcije, doživela tumačenje svog sadržaja na osnovu metaforičnog uputstva sopstvenog naziva. Ne verujem da bi Žika bio posebno srećan zbog toga.

A sadržaj filma je, otprilike, sledeći: jednog podoficira bivše JNA, inače Slovenca, oženjenog Makedonkom, početak serije ratova (otcepljenje Slovenije) zatiče na ćerkinoj svadbi u Sarajevu; on odbija ponudu svojih slovenačkih kolega da se pridruži vojsci nove države, odlazi sa porodicom u Beograd, gde sve krene u sunovrat – penzionišu ga, sin mu postaje dorćolski gangster, ćerkin muž ode u četnike da pogine, žena poludi, a dvoje najmlađe dece, dve bliznakinje, nađu jezivu smrt u mutnim dunavskim talasima. Ali on, taj podoficir, još ništa ne shvata.

Ovako prepričana, priča Države mrtvih je savršeno jasna: film govori o krvavom raspadu jedne zemlje koji se užasavajući odslikava na ravni svačije individualnosti, čiji je zbir mera sveopšteg uništenja i propasti. Svi smo mi, na neki način, već mrtvi. Tako je, školski govoreći, glavni lik Države mrtvih nalik junaku tragedije. Propast njegove porodice je, kako to obavezno biva u tragedijama, neumitna i ničim se ne može sprečiti. Ali, suprotno onome što se uobičajeno zbiva kod tragedija, Država mrtvih ostaje bez katarze. Gledanje tog filma završava porazom, bez makar i naznake nekog pročišćenja.

LIK: Ovome nisam u stanju da nađem drugog objašnjenja osim onog koji proizilazi iz Pavlovićevog postuliranja centralnog dramskog lika ili, preciznije rečeno, nosioca dramske radnje. Njega plima tragičnog, ovo more užasa oko nas, nastalo raspadom zemlje, pogađa najpre na taj način da je izgubio ono u šta je celog života verovao, a to nije propala zemlja, nego je jedna simulakrumska tvorevina koja se predstavljala njenim imenom. Njegov jedini način da se takvom gubitku odupre jeste da pojača svoju veru, čime iznova zalazi u sferu virtualnosti, u domen nepostojećeg.

Takva njegova pozicija, u kojoj je on operisan od svake percepcije realnosti, izaziva – ili, u najmanju ruku, podstiče – nove tragedije. Čovek poput našeg podoficira Janeza nije u stanju da se odupre propasti svoje izgnaničke porodice. Ali, pitanje je da li to uopšte želi. Bilo kako bilo, on tu propast svejedno uslovljava ne želeći da prihvati izmenjene okolnosti življenja jer su one suprotne njegovom (izneverenom) idealu, onome čemu je posvetio čitav svoj život. Kakav je bio taj ideal? Služiti kao podoficir sve do smrti.

Pošto se ispostavilo da je ono što podoficiri zvahu domovinom bilo suma virtualnih vrednosti (samoupravni socijalizam, bratstvo-jedinstvo, igra rokenrol cela Jugoslavija), ispada da je jedna propala zemlja počivala na njima, na podoficirima, na ljudima koji pogled na svet izjednačuju sa zidom kasarne iza koga je sve obmana. Za divno čudo – mada nikakvog čuda nema – takvi poseduju veoma čvrsta uverenja: oni će uvek, bez obzira na to koliko nama izgledalo beznadno, istrajati u naporu da iznova podignu zid kasarne/svoj pogled na svet ne obazirući se na porazne efekte takvog preduzeća. Odanost virtualnom proizvodi strahotne posledice u realnom.

LUDILO: Nije podoficirova porodica uništena zarad propasti zemlje koja će postati država mrtvih, nego ta porodica nestaje zbog Janezove gotovo ludačke opsednutosti društvom čiji su temelji bili mrtvi kao on. Mada naizgled neizmerno pati, njegova neosetljivost je besprimerna. Više ga boli što niko ne haje za njegovu decenijsku odanu besmislenu službu po raznim vukojebinama negoli ona crna dunavska grobnica njegovih devojčica čije je mleko prosuo. Dok se sve slama, on i dalje egzercira, misleći da je to najvažnije u životu i da će tako svet ponovo postati onaj stari. Kada ga bace u ovaj novi, realan svet (penzija), on će u njega kročiti sa pesmom/zakletvom davno mrtvom Vrhovnom Komandantu. On je ludilo. Naše.

Bekstvo od tog ludila moguće je, po Pavloviću, na tri načina, koji će svi završiti neuspešno: prihvatanjem realnosti kao nove virtualnosti (ćerka), padom u zločin kao izazovu života (sin) ili, najzad, opet ludilom kao bekstvom u realno (žena). Podoficiru Janezu se ostvarilo da ostane sam sa svojim idealom koji on, sada noćni portir na vratima podzemlja što će svog unuka darivati poljupcem vampira, doživljava kao lepu bolest vrednu da se neguje po svaku cenu.

Je li on time definitivno postao ono čemu je od početka nalik bio – tragična ličnost? Nakon jedne probne projekcije materijala Države mrtvih, neko reče da je Janez antijunak. Ne razumem tu definiciju. Sumnjam da je ona dramaturško dešifrovanje čoveka bez svojstava. Ali, Janez sigurno nije takav. Naprotiv. Zato Država mrtvih nije melodrama, ono kada se nekome koji je naizgled bez svojstava zbivaju strele i praćke sudbe obesne. Time, međutim, Pavlovićev film nikako ne postaje tragedija.

Aristotel kaže da je junak tragedije jedan čovek po sredini. Mnogi tumači njegove poetike (među kojima je potpisnik jedan od najgorih) to prevode u aksiom da je tragični junak neko ko je malo bolji od nas, a takav je onaj koji se ne ističe ni vrlinom ni pravednošću, niti pada u nesreću zbog svoje zloće i nevaljalstva nego zbog neke pogreške (krivice). Spoznaja te krivice (prepoznavanje) jeste ono što čini suštinu tragičkog dramskog obrta. Idiot ne može biti tragički junak. Ako – kao kod našeg podoficira – nema te spoznaje o neumitnosti tragičnog toka, ako se takva spoznaja čak odbija, onda nema ni krivice (pogreške), pa se pad u nesreću tumači vrlinom i pravednošću (leva-desna, napred marš!), što je zloća i nevaljalstvo nekoga ko je malo gori od nas. Samo što su, u ovom slučaju, takvi predstavljali većinu. I to nas je ubilo. Nesahranjeni mrtvaci. Zato Država mrtvih ostaje bez katarze. U našoj priči nema pročišćenja. Jer je to priča puna samosažaljenja i obmane, koju kazuje podoficir.

Bogdan Tirnanić

Najava tužbe

Porodica preminulog reditelja Živojina Pavlovića, autori i producent filma Država mrtvih tužiće Venecijanski filmski festival međunarodnoj asocijaciji festivala (FIAPF) zato što na konferenciji za novinare nije pročitan njihov protest povodom objašnjenja odluke da film ne bude prikazan, kao što su zahtevali.

Dva dana pre nego što je trebalo da bude prikazana na venecijanskoj Mostri, novinari su obavešteni da će Država mrtvih izostati. Objašnjeno im je da su selekciona komisija i direktor festivala, uporedivši "prvu izmontiranu verziju filma koju je režirao veliki jugoslovenski reditelj koji je preminuo 1998. godine" sa drugom verzijom, zaključili da je "napravljeno nekoliko dramatičnih modifikacija" i da su izmenjene političke reference, uključujući najfascinantniji deo prve verzije, i kraj filma", pa su zato odlučili da "ne mogu prihvatiti montiranu kopiju koja ne respektuje kriterijume koje je postavio sam autor".

Vuk Pavlović, sin Živojina Pavlovića i asistent na snimanju filma Dinko Tucaković, koji je režirao Pavlovićev snimljeni materijal, i Maksa Ćatović, direktor "Komune", producenta filma, u pismu naslovljenom gospodinu Albertu Barberi, direktoru Festivala, demantuju sve ove optužbe. Oni za "Vreme" kažu da ne postoje dve verzije Države mrtvih Živojina Pavlovića. Postoji VHS kaseta, materijal kome su nedostajali delovi dijaloga, neke scene, muzika i gotovo svi zvučni efekti. Tu, takozvanu grubu verziju uobličio je Dinko Tucaković "na osnovu Pavlovićeve knjige snimanja i u dogovoru sa Pavlovićevom porodicom". "Nije izbačeno ništa što s sukobljava sa autorovim političkim izjavama. Cenzura koja nam se pripisuje jasna je i čista manipulacija autora Mostrinog obaveštenja", rekao je Tucaković za "Vreme".

Ekipa Države mrtvih ističe da je "jedini razlog što film nije prikazan na Festivalu nemogućnost, zbog tehničkih problema, da se film završi", i zato je 18. avgusta otkazala učešće Venecijanskom festivalu. "Ako smo mi otkazali učešće, i ako je Festival to primio k znanju, još više čudi njihov kominike o odbijanju filma", kaže Dinko Tucaković. Čudi i što najnovije ocene o filmu podržava gospodin Serđo Grmek Đermani, jedan od selektora, koji je Državu mrtvih preporučio Veneciji.

"Gospodin Đermani poznaje jugoslovenski film, prošlog leta smo mu pokazali grubu verziju. On je proletos odneo kasetu sa takvom verzijom u Veneciju, i na osnovu toga je Država mrtvih dobila prohodnost za Mostru", kaže za "Vreme" gospođa Snežana Pavlović, supruga Živojina Pavlovića. "Odjednom, Đermani je odlučio da se ne sme nimalo odstupiti od te grube verzije, zahtevao je da to poštujemo iako je znao da Dinko Tucaković radi film. Dinko Tucaković je, međutim, odlučio da treba izbaciti neke detalje. I mi smo ga podržali. Činjenica je da je film na osnovu grube verzije dobio zeleno svetlo, ali ne mogu da verujem da su očekivali da ćemo ostaviti film sa blankovima, bez dijaloga i zvučne podloge. Đermani i sada veruje da štiti Pavlovićevo delo, ali to radi na nespretan način."

Gospodin Đermani smatra da su iz filma uklonjene sve političke reference i za Pavlovićevu filmsku estetiku značajne i karakteristične scene. "Niko od nas ne zna šta bi Žika uradio od tih snimljenih scena, ali niko od nas i ne može da se stavi u njegovu ulogu, i zato smatram da je trebalo ostaviti sve ono što je on snimio", objasnio je nedavno gospodin Đermani. "S obzirom na to da je film dovršen posthumno, trebalo bi da sadrži sve Pavlovićeve ideje. Niko nema prava da kaže koje scene treba da ostanu, a koje treba da se izbace iz filma. A ta prvobitna, grubo montirana verzija sadržavala je sve snimljene scene i bila je kompletna."      

Dinko Tucaković se pita zašto gospodin Đermani, ako to već ne dozvoljava drugima, sebi daje pravo da odlučuje o Pavlovićevom filmu. Od koga on to štiti Pavlovićevo delo? Od njegove porodice?

Gospodin Đermani tvrdi da su "izbačene tri epizode sa jasnom političkom konotacijom". Naime, kada se u filmu dogodi jedno ubistvo, lik iz drame koji je ubio namigne drugom liku, i ta epizoda se ponavlja još jednom tokom filma, kao i na samom kraju. To je imalo jasno značenje, ali u novoj verziji nijedna od tri epizode ne postoji. Izbačene su i dve scene u kojima je Pavlović pokušao da definiše sadašnji odnos Jugoslavije i Slovenije, kao i scena u kojoj jedna žena koja snima porno film kaže "ja sam iz Banjaluke". Verovatno su hteli da izbegnu dovođenje prostitucije u vezu sa izbeglicama iz Bosne, što je u prvobitnoj verziji delovalo veoma značajno. Izmenjena je i montaža između sekvenci. Kada sin glavnog junaka u filmu ubije nekog čoveka, njegov otac ga traži u mrtvačnici jer misli da mu je sin ubijen. Kod Pavlovića postoji taj koncept dvojnika, da se za onoga koji ubija misli da je ubijen. Sadašnji redosled scena ne odaje takav utisak. Primetio sam i neke estetske izmene." Sve ove promene gospodin Đermani karakteriše kao "čist sadizam prema filmu pokojnog Pavlovića".

"Scena ubistva u tašmajdanskom parku je izbačena", kaže Dinko Tucaković, "zato što se nakon toga likovi drugačije ponašaju, dramatrurški se ne uklapa. Ili: lik tri puta ponovi da je izbeglica, zar nije logiВno da je dovoljno jednom? Zar je cenzura ako izbacim iste rečenice? Serđo nema primedbe na moj deo posla. Na osnovu finalne verzije film je pozvan u Solun i Toronto. Plan je da se prikaže i na festivalu u Berlinu iduće godine."

Sonja Ćirić

Venecijanski rašomon

Tačno pola veka nakon pobede znamenitog filma Akira Kurosave na tom festivalu, Veneciji se dogodila jedna rašomonijada. To je ona priča o nekom ili nečemu čiji svaki svedok ima svoju istinu, s tim da jedan (ovog puta) pomalo laže.

Ono nešto u ovoj venecijanskoj priči je film Država mrtvih, koga je njegov autor Živojin Pavlović, oprostivši se žurno od ovog sveta, ostavio u traljama, nezavršenog. Mnogi su (Šijan, Kusturica...) pokušali da završe taj posao i time izmire deo duga ove kinematografije prema velikanu, no tek se Dinko Tucaković, na inicijativu kuće Komuna, realno primakao tom cilju. Tada je iz Venecije stigao predlog (ili tako nešto) da se Država mrtvih počasno prikaže na ovogodišnjoj Mostri.

Onda počinje ona rašomonijada: jednom se tvrdi da je film video (i za prikazivanje odobrio) direktor festivala Roberto Barbera, no po drugoj verziji, izgleda da je taj posao, na Paliću, obavio jedan od pobočnih selektora, izvesni Serđo Grmek Đermani, navodno veliki prijatelj i poštovalac onoga što se zove jugoslovenski film. No, nekoliko dana pre početka festivala, Komuna saopštava kako film neće moći da bude prikazan u Veneciji (biće prikazan u Berlinu) iz tehničkih razloga – snimljen je u zastarelom formatu čije prilagođavanje današnjim standardima zahteva vremena. Gotovo.

Ali nije: 4. septembra festival izdaje zvanično saopštenje da film neće biti prikazan u zakazanom terminu jer se u Veneciji našla kopija puna dramatičnih izmena, to jest – suština je bitno promenjena, a direktne političke reference su otklonjene kao i fascinantni delovi prvobitnog izdanja filma, uključujući i kraj.

Pitanje br. 1: kako se može otkazati projekcija filma čija je projekcija već otkazana jer je, prosto (taj film), nezavršen? Je li, pak, bilo dramatičnih izmena? Asistent režije na ovom projektu, inače rediteljev sin Vuk Pavlović, tvrdi da izmena, pogotovu dramatičnih, nema. Ali u odnosu na šta? Na prvobitno izdanje Žike Pavlovića? Takvo izdanje jednostavno ne postoji. Političke reference su, ako je verovati potpisniku ovih redova (a on u svojoj poslovičnoj skromnosti tvrdi da se u to bolje razume od Serđa Đermanija), ostale i prilično su šokantne. Uostalom – kakva u jednom umetničkom delu može biti sudbina direktnih političkih referenci tri godine nakon što je taj film snimljen? U Srbiji! Kraj nije menjan – mada bi bilo bolje da jeste itd.

Očito da je neko u Veneciji, verovatno narečeni Đermani, bio nezadovoljan što film, onakav kakav jeste, ne odgovara određenim političkim potrebama. Samo što taj film (još) ne postoji. Ipak, pomenuto nezadovoljstvo bilo bi legitimno da je film prikazan – a nije prikazan jer se i dalje radi na drastičnim (tehničkim) izmenama. Đermani je ilegalno (drugog rešenja nema) došao u posed radnog materijala (neke video kasete) i na osnovu toga, nezadovoljan viđenim, i bez obzira na to što je film već povučen sa festivala, sugerisao donošenje jedne političke odluke na osnovu falsifikata – izbacio je sa festivala film koji je za taj festival nepostojeći.

Ali i da nije tako, on je na sebe preuzeo preča prava, ona koja ekskluzivno pripadaju naslednicima pokojnog reditelja, bilo da je reč o njegovoj porodici ili producentima Države mrtvih. Čak i da su ti naslednici počinili greh izneveravanja autorove zamisli (a nisu), Đermani ili Barbera nisu pozvani da se, sa očitim političkim ambicijama, mešaju u final cut (završnu verziju). Ako to pravo žele da prisvoje, onda se Venecija u budućnosti mora odreći prikazivanja svih američkih filmova jer u toj kinematografiji pojam director's cuta (rediteljeve verzije) ne postoji. Kao što je blizu pameti da se u Iranu (pobednik ovogodišnje Venecije je iranski film Krug Džafera Panahatija) neki ajatolah pomalo meša u direktne političke reference. Imamo i mi takvih, tek će da se oglase. U međuvremenu je – ako je greh zbilja na njemu – Đermani hteo da ispadne veći musliman od Alije. Žika za života nije šljivio takve.

B.T.

prethodni sadržaj naredni